..čast se ne čuva..za nju se 'gine' ...
Овај коментар ме подстакао да узмем учешћа у теми.
За част се не гине. Част је потпуно, што бисмо рекли, утилитарна тј. практична конвенција људске заједнице. Није то ништа узвишено, матафизичко, нуминозно да би неко зарад части склонио на страну све друго па и сам свој живот.
Али, да би ово било јасно и да не би овако чудно звучало, морам појаснити шта је част уопште.
Част у свом најосновнијем виду значи да човек који живи у заједници људског друштва по дефаулту прихвата правила, законе, прописе тог друштва. То значи да ће частан човек поштовати закон, поштовати туђу имовину и туђа права. То је значење части.
Сада, ако тај човек прекрши законе, правила и конвенције друштва у коме је, толико да буде кривично гоњен, самим тим он губи своју грађанску част.
Тај човек је од тада у очима друштва заувек обележен као нечастан. Али то није као што видиш ништа толико узвишено. То је обично питање права и друштвених конвенција.
Зашто је онда част уздигнута на пиједестал врлина које се бране животом?
Та велика важност коју је част добила, да је уздигнута у нешто важније од живота, потиче из мрачног средњег века када је правни систем био ирационалан ; када је ткз. " божји суд" био основа права и правде уопште. То значи да је свако могао да буде оптужен обичном речју и да то плати животом ако изађе пред тадашње "судије". Јер је по правилу тада најчешће одлучивао ткз. "божји суд" тј. логика да бог не би допустио да невин страда. Tако да у мучењу, двобоју који следи, и сличним бизарностима невин не може изгубити.
Из ове празноверице је испало да је свако могао да због неке обичне речи изгуби живот, без обзира да ли је крив или не.
Одатле се у људску свест усадио тај огроман зазор и страх од речи. Зато су због једне речи, псовке, увреде, вековима од тада људи гинули у двобојима много после средњег века и тог ирационалног "права" узвишеног хришћанства.
Данас, нема више двобоја, али и даље је реч баук која каља част и због које људи упадају у сукобе у којима страдају, а којима би да питају свој разум, заправо требали да не придају никакву пажњу осим презира.
Пре средњег века. Пре тог празноверја хришћанских примитивних доктрина част у том смислу није постојала. Псовка, увреда, изазивала је љутњу и тада, али љутњу која се враћала, у крајњем случају, истим мерама. Није ту било никакве части која би се бранила животом. Част је била оно што јесте. Показатељ спремности некога да поштује закон државе у којој је. И ништа више од тога.
