Ово је већ уходани "модус операнди". Данима и недељама Александар Вучић води најстрашнију медијску и скупштинску кампању против опозиције и свих својих критичара. А кад ствар већ дође до апсурда и ивице физичког линча, онда се упреподоби, прими Сема Фабриција и амбасадоре "Квинте" (САД, Британија, Немачка, Француска и Италија) - мало се пред њима поспе пепелом и закуне на верност "европском путу".
А они га онда мало покарају, повуку за уво и кажу – „Но, но“. Он обећа да ће убудуће бити бољи, послушнији и више водити рачуна о европским стандардима и вредностима. Они напишу извештаје како, ето, захваљујући њиховом труду и ангажману, Србија ипак "остаје верна европској агенди". И сви срећни и задовољни.
Он, наравно, после неког времена настави по старом, јер другачије нити уме, нити жели. Они се онда опет мало нарогуше. Он им обећа промену Устава, даљу кооперативност око КиМ - и још понеки "послић" од пар милијарди евра за њихове фирме. Или неку мрсну приватизацију. (А можда и неки „мали знак пажње“ њима лично.) И опет Јово наново.
Сувише дуго је, током деведесетих и двехиљадитих, Вучић учио болну политичку лекцију. Сувише дуго и сувише често су његове личне и политичке аспирације остајале незадовољене због тога што су он и његови радикалски другари наступали као противници „европског пута“. Зато су – чак и онда када су, евентуално, искрена – залудна сва надања дела „патриотске сцене“ (са и без наводника) како ће се у неком тренутку Вучић („ево, гледајте, само што није“) патриотски пресалдумити и објавити да је све ово његово готово деценијско“квислинговање“ и издајисање било само „шала“ и „лукави план“. (Несрећни Жељко Цвијановић је чак и умро чекајући и нон стоп најављујући тај „велики преокрет“.) Али тога неће бити. Осим – можда? – у тренутку када га дефинитивно пусте низ воду и када буде дефинитивно падао, направивши пре тога сву могућу штету.
У једној – мада небитној – ствари су Вучићеви про-европски критичари у праву. Он наравно није никакав искрени „европејац“. Али то је најмање битно. Знају и амбасадори „Квинте“ да није. А зна и он да они знају. (Али свакако није ни искрени патриота.) Али управо такав им и одговара. Јер према неком искреном европејцу би можда морали имати и неке обавезе. А и он би можда од њих имао и нека очекивања. Неки, пак, искрени патриота би им можда могао направити озбиљне проблеме. А овако је ствар скоро идеална и за њега и за њих.
Они њега – и Србију – максимално политички и економски експлоатишу, не преузимајући никакве веће обавезе, сем да повремено зажмуре и прогледају кроз прсте на његову ауторитарност и лична непочинства. Док он, с друге стране, зна да му опстанак на власти зависи од њих. Као што је, да се не лажемо, као и свим претходнима, више или мање – али њему поготово, пресудно и изразито – од њих зависио и његов успон на власт.
Наравно, ствари су се у свету у међувремену прилично промениле. Али је, изгледа, Вучићева траума из 2000-те, 2004. и 2008. остала сувише дубока.
И зато су – само наизглед парадоксално – Вучић и ЕУ, заправо, савршени и складни партнери.
А патриотска сцена? Највећим делом је већ одавно стављена под контролу и пацификована. Уз пар изузетака, „национални“ политичари и интелектуалци су делом заплашени, делом купљени, делом уцењени – а и једни и други и трећи замајани тобожњом борбом и страхом од „повратка жутих“. (Као да управо најгори међу тим „жутима“, од Чеде и Чанка, па надаље, до Соње Лихт и Јелене Милић, нису већ одавно такође у Вучићевом јату). Оне, пак, патриоте који не пристају на ту игру убијања мртвих птица, маргинализовани су или демонизовани на „националним фреквенцијама“. Док они други, који су дозволили да буду инструментализовани, крцкају Вучићеве веће или мање синекурице и дарове, правдајући по студијима Хепија и Пинка његове старе и нове лудости и објављујући „велики патриотски заокрет“.
Видети још: Вучић на свом Инстаграм профилу "Будућностсрбијеав" након састанка са амбасадорима земаља Квинте и Семом Фабрицијем: Уверен сам да Србија може брже ка ЕУ |
