Štrand
Kultna novosadska plaža Štrand, jedna od najuređenijih duž čitavog dunavskog toka, opevana u mnogim pesmama, i jedan od razloga zašto Novosađani vole da kažu “Dunav je moje more”.
Tradicija kupanja i uživanja u odmoru na rečnim obalama vekovima je prisutna među Novosađanima – prvi pisani trag o ovdašnjim kupačima datira još iz 1827. godine. U tom periodu kupališta su postojala na sremskoj strani, pa su kupače lokalni ribari prevozili na drugu obalu Dunava i usput im prodavali rečne rakove (vrsta rakova kojih odavno više nema kod nas). Prva novosadska plaža bila je locirana neposredno uz Brukšanac (Mostobran, danas nepostojeći deo Petrovaradinske tvrđave sa bačke strane). Međutim, na ovom mestu Dunav je bio brz, pun virova i često neugodan, pa su Novosađani tražili bolju lokaciju. Našli su je gotovo kilometar i po uzvodno, u neposrednoj blizini Ribarskog ostrva. Danas je ovde čuveni Štrand.
Novosadski Štrand je svoje kapije zvanično otvorio 1911, ali su Novosađani na tom mestu davno pre toga koristili čari Dunava. Polovinom XIX veka na levoj obali Dunava postojao je peščani sprud, kojeg su meštani zvali Poloj. Sprud je godinama bio korišćen kao pojilo za domaće životinje. Kako se Novi Sad razvijao, javljala se i potreba za jednom velikom i uređenom plažom. Od svih mogućih lokacija, Poloj je po svemu bio najprikladniji, između ostalog jer je ovaj šumoviti teren davao mogućnost lakog razdvajanja dečijeg, ženskog i muškog kupališta. Prvi kupači na Poloju pominju se 1856, kada je prijavljena krađa ličnih stvari koji su posetioci ostavili na obali.
Poloj je ubrzo preuređen u Štenglova dunavska kupališta, takozvane švimšule (što na nemačkom znači škola plivanja). Na Dunavu je bio postavljen veliki drveni splav sa limenim buradima vezanim za jake balvane. Na splavu je bilo 100 kabina i tri dvostruka bazena, sa odvojenim ženskim i muškim odeljenjem. Najveći bazen bio je dimenzija 20 sa 10 metara, a u njemu su održavane i plivačke egzibicije. Drugi bazen je bio namenjen neplivačima, a treći deci. Na kupalištu su radili i učitelji plivanja, koji su održavali decu na vodi uz pomoć užeta i dugačke motke. Sezona na švimšulama počinjala je 15. maja i trajala je do septembra.
Za siromašne građane kupanje na švimšulama bilo je skupo, pa su oni osveženje tokom leta najčešće tražili na mnogobrojnim divljim plažama.
Tehnički opis Štranda grad je objavio 1912. godine, i od tad se ovim imenom naziva deo obale dužine 500 i širine 60 metara. Godinu dana kasnije, akcionarsko društvo Štrand preuzelo je na sebe obavezu razvoja plaže i tada dolazi do skokovitog razvoja, poboljšanja kvaliteta kupališta i širenja lepeza usluga. Tog leta izgrađeno je još tri reda drvenih kabina, između kojih su bili kiosci, frizerski salon, prodavnica sokova i poslastičarnica, u kojoj su se mogle kupiti u to vreme veoma popularne ledene kocke polar, kao i takozvana amerikan korneta, koje je proizvodio Imre Haker u Jevrejskoj ulici.
Štrand je do 1920. dobio biletarnicu na glavnom ulazu, kao i prostorije za dežurnog policajca i pružanje hitne pomoći, barake za bicikle, tuševe, saletle, tramboline, skakaonice, vezu za brodove za iznajmljivanje, paviljone za vojnu muziku i veliki drveni restoran.
Štrand je pažljivo negovao zelenilo i guste drvorede, pružao visok komfor i zavidan utisak otmenosti. Posedovanje sopstvene kabine na kupalištu ili pretplatnih ulaznica bilo je stvar prestiža boljestojećih građana. Kabine su bile poređane u tri reda, a one u prvoj liniji, sa stolovima i klupama, bile su najskuplje. O svakom redu brinula je kabinjerka, koja je u svojoj kućici čuvala tablu sa ključevima kabina za koje je bila zadužena. Kabinjerke su vodile računa o redu i higijeni, čak su donosile po vedro vode namenjeno pranju nogu pre odlaska s plaže, za šta su bile nagrađivane bakšišom. Ekskluzivni prvi i manje prestižni drugi red kabina bili su odvojeni nizom zidanih šporeta i bunara na pumpu. Na šporetima su neki posetioci kuvali i podgrevali svoje obroke, dok su pored bunara rashlađivali flaše sa belom kafom i lubenice. O legendarnom poštenju stanovnika ovog grada svedoči neverovatan podatak da nije upamćeno da je ijedna od ovih flaša s kafom ili lubenica nestala.
Još od osnivanja Štrand je bio poznat po raznim sportskim dešavanjima, poput picigina, za koji Novosađani vole da kažu da je igra nastala upravo ovde, kečketa – tenisa koji se igra rukom, kurendola – tenisa koji se igra nogom, i tenisa koji se igra glavom koji je nastao na dunavskim obalama.
U vreme kada je obraćana naročita pažnja na javni moral, posetioci su morali da poštuju niz propisa i ograničenja, uglavnom vezanih za oblačenje, ili bolje rečeno dopušteno svlačenje. Za kućni red bio je zadužen strogi upravnik policije, koji je merio dužinu suknji na ženskim kupaćim kostimima, ali i zabranjivao muškarcima da se nedolično razgolite.
Strogo je bila određena granica do koje su se smele skraćivati suknje ili spuštati dekoltei, dok su muškarci morali nositi kupaći dres s gornjim delom. Sve do Drugog svetskog rata obnaženost nije bila u modi. Kupaći kostimi koji su tada paradirali Štrandom nimalo ne liče na ono što se danas može videte na plaži – više su sakrivali nego što su otkrivali. Uz kupljenu ulaznicu dobijao se i kupaći kostim, mada je većina devojaka dolazila u sopstvenim kostimima. Ovi puritanski kriterijumi su vremenom spuštani, tako da je gospodi najpre tolerisano otkopčavanje jedne bretele, a kasnije i nošenje kupaćih gaća koje nisu “suviše izrezane”.
Naravno da se i u ovim strogim vremenima nalazilo načina da se na plaži, više nego u drugim prilikama, zabavlja, koketira, namiguje… U početku je podozrivo gledano na nezgodan običaj da se dame kupaju zajedno sa muškarcima, no kasnije je i to prevaziđeno. Ipak, čvrste odredbe vezane za održavanje reda i morala opstajale su dugo. Sve je moralo da zadovolji stroga pravila, o čemu govori i podatak da bi se svakoj ženi sa obnaženim grudima doživotno zabranio ulazak na kupalište. To se i desilo jednoj devojci koja je odlučila da se osunča u toplesu na malo izdvojenom mestu, ali je to izazvalo toliku pažnju da je ona morala biti izbačena.
Godine 1930. Štrand je bio dugačak oko 700 metara, širok oko 60 metara, i imao je 70 kabina. Računa se da je mogao da opsluži i do 10.000 posetilaca, mada je broj žitelja Novog Sada tih godina jedva dostizao 40 hiljada. Na Štrand su dolazili sve viđeniji pesnici, političari, pisci, umetnici i posetioci ovog grada. Miloš Crnjanski je Štrand isticao kao najveću znamenitost Novog Sada.
Na Štrandu se nalazi lep, drveni restoran u kome su posetioci uživali sve dok ga jedne noći 1964. nije uništio požar. Naime, svi objekti su bili od dasaka, pa i restoran koji je zato lako potpuno izgoreo. Naredne 1965, došlo je do velike poplave Dunava, koji je odneo sve što je bilo na Štrandu. Izgled Štranda te godine bio je isti kao i početkom XX veka.
Godinama je do Štranda vozio mali električni tramvaj Trčika sa tri vagona. Žuti električni tramvaji su se na novosadskim ulicama pojavili 30. septembra 1911, kada su zamenili omnibuse koje su vukli konji, a istisnuti su iz saobraćaja 30. septembra 1958, kada se prešlo na autobuski prevoz. Tramvaj Trčika je polazio od Železničke ulice i vozio do Štanda. Trčika je više bio atrakcija za boljestojeće Novosađane, nego mogućnost da se na Štrand preveze nekoliko hiljada kupača – na Štrand se išlo pre svega biciklom ili peške. Parkiralište za bicikle ispred Štranda zauzimalo je prostor sve od ulaza pa do početka Fruškogorske ulice, gde su bili jednostavni držači od letvica za oko 2-3 hiljade bicikala.
Starija školska deca su najveći deo raspousta provodila na Štrandu. Dešavalo se da pred ulazom čekaju u 8 časova da se kupalište otvori, a da ih u pola 8 uveče čuvari isteruju, jer se u to vreme Štrand zatvarao. Jedna od omiljenih igara bila im je jahanje klizavih balvana blago obraslih algama i rušenje protivnika sa balvana. Kupači su sedeli i ležali u pesku, a korišćenje peškira ležalji i drugih rekvizita došlo je kasnije – tek 70-ih godina počeli su da se koriste peškiri i ležaljke na Štandu. Travnjaka nije bilo, pa se do hlada topola išlo po vrelom pesku. U vreme veliki vrućina kad se Štrand napuni, nad njim je lebdela izmaglica od sitnog peska uskovitlanog hiljadama nogu.
Za Novosađane Štrand je bio i ostao lokalna institucija, a odlazak na Štrand je svojevrsni društveni događaj.
(Autor: msr Ljiljana Dragosavljević Savin, istoričar)
