Nobelova nagrada za mir 2023. dodeljena iranskoj aktivistkinji za ljudska prava

[mina68]

Ја сада јесам старија, али и у наше време било је проблематичне и дивне деце, лопова и поштених, само је било другачије време, другачије уређење, другачији начин размишљања.
Није нужно било ни боље, ни горе, али било је мање турбулентно и сигурније време.

 

[gost 439576]

Ми смо себични и ускогруди, јер мислимо само на себе и своју децу.

Nismo. Ja mislim samo na sebe pa mozda nije dovoljno a ne jos na djecu.

Kao da je to mali posao, zadatak pa 'samo' ajde ne zezaj.

 

[gost 442494]

Не знам да ли си читао Хиљаду чудесних сунаца, али та жена се једва ишчупала из Авганистана, да би се ипак на крају вратила јер је срце звало.
Желела је да изгради бољу земљу за нараштаје који долазе.

iako je biološki instinkt u takvim situacijama da se pobegne na bezbedno, meni takav obrazac razmišljanja ima mnogo više smisla. nikad nisam razumela zašto su Džun iz Sluškinjine priče bližnji osujećivali u namerama da se vrati nazad u Gilead, ne da trpi dalje tlačenje, nego da oslobodi druge tlačenja, kao da postoji iko podesniji za to od osobe koja poznaje sistem iznutra. rešenje je na istom mestu gde je problem. koja je poenta živeti samo za sebe i svoje, naročito u sistemu gde je većini loše. pa i manjini da je loše, nekome je loše, i to je već dovoljan razlog da ti ne bude udobno.
a zamislimo na sekund da postoji reinkarnacija i da se reinkarniramo vremenski unapred, da li želimo da se reinkarniramo u svet za koji ništa nismo učinili da postane bolji. što mislim da bi bio najfer sistem u univerzumu - reinkarniraš se tačno u situaciju za koju si se (ili nisi) izborila, ni promil bolje ili lošije...

 

[**Freya**]

Njega nisu zgazili,ali zato jesu stotine hiljada njegovih sunarodnika...i još dugo će ih gaziti...njegov stav je najbolje opisan u srpskoj narodnoj poslovici:"Lako je tuđim pimpekom trnje mlatiti."

Zgazeno je na hiljade neduznih ljudi pa i Rusa i to na tudjoj zemlji zbog predsednika koji sprovodi rat po udzbeniku iz prve polovine proslog veka sa ogromnom masinerijom koja sprecava i muvu da proleti kraj visosti koja odlucuje i da li ce biti zimsko ili letnje racunanje vremena. Kako mu prdne te godine.

Svakako vise cenim onoga ko je u svojoj zemlji nego onoga koji hrabro dejstvuje iz tudje, udaljen stotinama pa i hiljadama kilometara.
Vazi za sve narode i za sve politicare.
Lako je biti hrabar kada bombe ne padaju na nas.

Lako je biti hrabar kada nase cerke ne zive pod pretnjom prebijanja iranske policije.
Najlakse je biti hrabar iza ekrana, sa toplom kafom na stolu dok napolju sija miholjsko sunce.
Daleko je teze biti u samici sa "belim mucenjem".
Nadam se da znas sta je to.
Ova zena je svetu otkrila.

I hrabra je upravo iz razloga sto je niko nije slomio.

 

[Nina]

 

[Nina]

Iranska dobitnica Nobelove nagrade za mir Narges Mohamadi započela štrajk glađu

Iranska dobitnica Nobelove nagrade za mir Narges Mohamadi počela je danas štrajk glađu zbog toga što je zajedno sa drugim zatvorenicima onemogućena da dobije medicinsku negu. Osim toga, Mohamadi štrajkuje i u znak protesta zbog obaveznog nošenja marama ili hidžaba za žene u toj zemlji.

Organizacija, koja vodi kampanju "Free Narges Mohammadi", saopštila je da je poslala poruku iz zatvora Evin i "obavestila svoju porodicu da je počela štrajk glađu pre nekoliko sati", preneo je AP. U njemu se navodi da su Mohamadi (51) i njen advokat nedeljama tražili njen transfer u specijalizovanu bolnicu za negu srca i pluća.

Nije rečeno od čega je Mohamadi patila, iako je se pretpostavlja da ima srćanih tegoba. Mohamadi (51) je odlučila da pojača pritisak na iransku teokratiju zbog njenog zatvaranja, mesec dana nakon što je dobila Nobelovu nagradu za dugogodišnji aktivizam, uprkos višegodišnjim napadima vlade na nju.

"Narges je protestvala protiv politike Islamske Republike 'obaveznog hidžaba' za iranske žene", kao i da zanemari medicinsku negu bolesnih zatvorenika, što je rezultiralo gubitkom zdravlja i života pojedinaca", navodi se u saopštenju. Dodaje se i da će Islamska Republika biti "odgovorna za sve što se dogodi Narges“.

U međuvremenu saopšteno je da je neophodna medicinska pomoć još jednoj zatvorenoj aktivistkinji, advokatici Nasrin Sotoude.

Iran i susedni Avganistan ostaju jedine zemlje koje zakonom obavezuju žene da nose maramu, ili hidžab, kao i da pokriju kosu. Međutim, od smrti Mahse Amini, sve više žena odlučuje da ga ne nosi uprkos sve većoj kampanji vlasti protiv toga.
link

 

[petunija_love]

Pogledajte prilog 1423119

Nobelova nagradu za mir 2023. godine dodeljena je Narges Mohamadi, iranskoj aktivistkinji za ljudska prava koja je u zatvoru.
Dodeljujući joj nagradu, Nobelov komitet je rekao da je za „hrabru borbu podnela ogromnu ličnu cenu".
„Sve ukupno, režim ju je hapsio 13 puta, osudio pet puta i izrekao ukupno 31 godinu zatvora", rekla je Berit Rajs-Andersen, šefica norveškog Nobelovog komiteta u Oslu.
„Dok ja ovo govorim, Narges Mohamadi je i dalje u zatvoru", dodaje ona.

Narges Mohamadi je iranska aktivistkinja i zamenica predsednika iranskog Centra branilaca ljudskih prava, koji je osnovala druga nobelovka Širin Ebadi.
Mohamadijevoj je izrečeno nekoliko zatvorskih kazni od 2011. godine i trenutno je ozloglašenom zatvoru Evin u Teheranu zbog „širenja propagande".

Norveški Nobelov komitet kaže i da se nada da će iranske vlasti pustiti Narges Mohamadi iz zatvora kako bi mogla da prisustvuje ceremoniji dodele nagrade u decembru.
„Nadamo se da će iranske vlasti doneti ispravnu odluku i osloboditi kako bi mogla da bude prisutna da primi nagradu", rekla je Berit Rajs-Andersen.

Ove godine je uvrštena u BBC-jevu listu 100 inspirativnih i uticajnih žena iz celog sveta.
U obrazloženju odluke, Nobelov komitet je saopštio da Mohamadi podržava borbu žena da žive „dostojanstvenim životom".

Njen suprug, politički aktivista Tagi Rahmani, živi u egzilu u Parizu sa njihovo dvoje dece i nisu se videli godinama.
Uprkos tome što je u zatvoru, Mohamadi nije ućutkana.

Prošle godine je u pismu iz zatvora Evin opisala kako vlasti zatvaraju žene tokom antivladinih protesta koji su tada zahvatili zemlju i da su seksualno i fizički zlostavljane.
lin

Pogledajte prilog 1423119

Nobelova nagradu za mir 2023. godine dodeljena je Narges Mohamadi, iranskoj aktivistkinji za ljudska prava koja je u zatvoru.
Dodeljujući joj nagradu, Nobelov komitet je rekao da je za „hrabru borbu podnela ogromnu ličnu cenu".
„Sve ukupno, režim ju je hapsio 13 puta, osudio pet puta i izrekao ukupno 31 godinu zatvora", rekla je Berit Rajs-Andersen, šefica norveškog Nobelovog komiteta u Oslu.
„Dok ja ovo govorim, Narges Mohamadi je i dalje u zatvoru", dodaje ona.

Narges Mohamadi je iranska aktivistkinja i zamenica predsednika iranskog Centra branilaca ljudskih prava, koji je osnovala druga nobelovka Širin Ebadi.
Mohamadijevoj je izrečeno nekoliko zatvorskih kazni od 2011. godine i trenutno je ozloglašenom zatvoru Evin u Teheranu zbog „širenja propagande".

Norveški Nobelov komitet kaže i da se nada da će iranske vlasti pustiti Narges Mohamadi iz zatvora kako bi mogla da prisustvuje ceremoniji dodele nagrade u decembru.
„Nadamo se da će iranske vlasti doneti ispravnu odluku i osloboditi kako bi mogla da bude prisutna da primi nagradu", rekla je Berit Rajs-Andersen.

Ove godine je uvrštena u BBC-jevu listu 100 inspirativnih i uticajnih žena iz celog sveta.
U obrazloženju odluke, Nobelov komitet je saopštio da Mohamadi podržava borbu žena da žive „dostojanstvenim životom".

Njen suprug, politički aktivista Tagi Rahmani, živi u egzilu u Parizu sa njihovo dvoje dece i nisu se videli godinama.
Uprkos tome što je u zatvoru, Mohamadi nije ućutkana.

Prošle godine je u pismu iz zatvora Evin opisala kako vlasti zatvaraju žene tokom antivladinih protesta koji su tada zahvatili zemlju i da su seksualno i fizički zlostavljane.
link

evo adekvatan kopi pejst necega sto je je napisao Momo Kapor i ima veze sa kontekstom Nobelove nagrade, a ja se i dan danas slazem sa tim:
Gladni stolećima, kupujemo više hleba nego što nam je potrebno. A, onda ga bacamo. Hleb u đubretu nije dobar prizor. On sluti na zlo. I zlo dolazi

Vidim, na trotoaru kontejner za đubre. Nad njim nagnuta mlada žena u uflekanoj haljini, koja pamti i bolja vremena. Nešto gleda. Nekome nešto govori.
Vidim, iz kontejnera izlazi tamnoputa devojčica duge kovrdžave kose. Ona liči na Botičelijevog anđela. Izranja iz đubreta kao mala Venera iz školjke i mutne morske pene koju je izbljuvao grad.

Devojčica kaže majci: „Nema...“

Ima li kraće i strašnije reči u našem jeziku od tog večnog „nema“? Ta reč predugo traje.
Majka kaže: „Pogledaj još malo...“ i dete ponovo iščezava u đubretu.

Stojim zapanjen tim prizorom. Moj prijatelj, i sam siromašan, nikada ne baca ostatke hleba u đubre. On ih stavlja u plastičnu kesu i polaže pokraj kontejnera. Hleb volšebno iščezava, čim ovaj uđe u kuću. Glad ima četvore oči.

Gladni stolećima, kupujemo više hleba nego što nam je potrebno. A, onda ga bacamo. Hleb u đubretu nije dobar prizor. On sluti na zlo. I zlo dolazi.

Naši stari su nas učili da podignemo komad hleba koji je pao na zemlju, da dunemo u njega, poljubimo ga i prekrstimo se. Jedanput sam video princezu Jelisavetu kako podiže komad hleba koji joj je pao, kako ga ljubi i krsti se. Dobar, zaboravljeni običaj, pun poštovanja prema hlebu. Zaboravljen, kao i stara reč – zadužbina.

Stari beogradski trgovci, proglašeni posle rata okorelim kapitalistima, ostavili su iza sebe zadužbine.Danas ima mnogo bogatijih od njih, pa opet, niko ništa ne ostavlja. Stisli se i ćute.
Naši, koji su uspeli u belom svetu: naftaši, bankari, industrijalci... niko da pokloni gradu česmu, javnu zgradu, skulpturu, stipendiju, topli obrok za sirotinju... Kome će sve to da ostave? Svojoj deci? Ali, zna se: uvek postoji generacija koja stiče, i ona druga, koja rasipa. Niko neće ništa poneti na onaj svet, kada jedanput bude odlazio.

Izgubljene su sve vere, sem religije sticanja.

I ako su otimali, krali, eksploatisali, cicijašili, stari trgovci, tadašnji kontroverzni biznismeni, opet su sve to ostavljali otačestvu, da nekako iskupe grešnu dušu. Šta mi da ostavimo? Šta su naše zadužbine? Možda treba početi od nečeg malog, gotovo nevažnog? Svet se ne popravlja velikim gestama, već sitnicama. Možda, za početak, treba ostavljati stari hleb u plastičnu kesu pokraj kontejnera? Dve uvele viršle, dopola popijen jogurt? Dotrajale cipele? Kakvo vreme, takve zadužbine! Mogu sasvim lepo da stanu u plastičnu kesu.

Ostavljam je pokraj kontejnera i okrećem se posle par koraka. Nestala je! Ta naša mala zadužbina nekada se zvala sevap.

Šta je sevap? To je kad činiš dobro delo, a ostaješ nepoznat. Nečija zahvalnost hranila bi tvoju sujetu. Stara gospoda, u prevrnutim grombi-kaputima, obilaze pijace i skupljaju lišće kupusa, poneki otkotrljani krompir, zaboravljenu šargarepu, dva lista zelene salate... Prevrću po kontejnerima i izvlače novine i nedopušene cigarete. Zovu ih – đubroselektori!

Na kraju, setih se divne misli koju je voleo da ponavlja moj pokojni prijatelj, Hilandarac, otac Mitrofan: „Naše je samo ono što poklonimo drugima“.A iz đubreta ponovo izlazi tamnoputa devojčica blistavih očiju i kaže majci: „Nema!“ I pored svega, lepa i nasmešena, ona izlazi poput zaštitnog znaka za nadu. U tom trenutku, nekome, ko zna zbog čega, zastaje zalogaj u grlu.

 

[mina68]

Јао, бре...непоновљив

 

[86bogomoljka]

Размишљам да га опет читам. Он је моја прва љубав. Због њега сам престала као дете да се играм и почела да читам.

 

[86bogomoljka]

Сећам се, прва књига за одрасле ми је била "Уста пуне земље" а друга Момо и онда и наредне. Била сам 4. основне.
У 5. сам још читала Градимира Стојковића као неки прелаз и од онда више нисам мала