Nivoi ludila

[BLAJBI]

Kada neko za sebe tvrdi da je Napoleon ili kada voli male decake, ili kada je zbog politike spreman da ubija druge ljude, taj je vec u ZAVRSNOM STEPENU ludila kada ga treba iskljuciti iz drustva i zatvoriti na sigurno mesto.....

Ali, dok se ne stigne dotle, ima jos nekoliko stepeni koji, iako su blazi i za okolinu cesto NEPRIMETNI - ipak su ludilo!

Nekada ludilo napreduje do svojih krajnih granica, a kod nekoga se zaustavi u pocetnim fazama i tako, gotovo neprimetno, prodje covek kroz citav zivot.

Poznavao sam ljude koji su bili sasvim MALO ludi, onako sto se kaze "udareni". Oni nisu bili za ludnicu, ali nisu bili ni sasvim normalni.

Nesto gori su bili oni koji su na momente poludeli (onima sto pada mrak na oci) pa u tom stanju rade svakakve ludosti.

Jos gori su bili depresivci ili oni sto piju lekove za smrenje na bazi broma. Tima je vec i drustvo priznalo ludilo, ali jos nisu bili NEPOSREDNO opasni po okolinu.

Zaljucujem da kod ljudi postoji jedno PET NIVOA LUDILA, razvrstano po intenzitetu i stetnosti.

Samo dve zadnje faze su UOCENE i kao takve se lece (iako se ludilo nikada ne moze izleciti, vec se samo ludak moze primiriti).


Mislim da bi bilo dobro sve ljude testirati da li su ludi ili ne i napisati im u licnu kartu (kao krvnu grupu) u koju grupu ludaka spadaju.

 

[Lollol]

Ludilo je kompleksan pojam, jer svi smo "ludi" na neki nacin, valjda je to neka doza unikatnosti koju nosimo. A i zavisi sta je nekom ludo ili ne. Manje mi je lud onaj ko prica sam sa sobom na ulici, nego onaj koji je sinoc razbio glavu nekom palicom/ciglom.
Neka doza ekscentricnosti mora da postoji, dokle god taj pojedinac ne povredjuje druge i sebe.

 

[aleksa ndar]

ja sam level 7, al sam kupio prsten koji mi daje jos dodatnih 2 ... i onda mi samo ostaje jos jedan do desetog i ko na konju sam ...

 

[AlexandarNS]

Poremecene ubice na dozivotanu robiju, silovatelje na kastraciju u bukvalnom smislu, pedofile u ludnicu na dozivotni boravak.

Ovo sve ostalo je koliko toliko bezopasno.

Stvar resena.

 

[Marijana.86]

Mnogo je više tih "ludaka", koji god da su nivo, nego onih potpuno zdravih i čistih u glavi.
Najbrojnija je čini mi se ova grupa kod kojih se ludilo zaustavi u početnim fazama, pa prolaze maltene neprimetno.
Oni su i najopasniji, jer ni sami nisu svesni svoje boljke, kao ni ljudi oko njih.
Tu su negde i ovi kojima "pada mrak na oči". Deluju normalno i niko ne zna kada će da im se smrači i šta u tom pomračenju mogu da urade.
Depresivci bar imaju dijagnozu.
Kao i ti što umišljaju da su Napoleon, kod njih je faza ludila bar očigledna svima.
I ne bi bilo loše to sa testiranjem, sigurna sam da bi većina imala poneku dijagnozicu

 

[ilijabre]

evo da ti pojasnim nivoe ludila

Depresija
opsesija
pocetak ubijanja svega sto ti stane na crtu

 

[bRu zLi]

Kada neko za sebe tvrdi da je Napoleon ili kada voli male decake, ili kada je zbog politike spreman da ubija druge ljude, taj je vec u ZAVRSNOM STEPENU ludila kada ga treba iskljuciti iz drustva i zatvoriti na sigurno mesto.....

Ali, dok se ne stigne dotle, ima jos nekoliko stepeni koji, iako su blazi i za okolinu cesto NEPRIMETNI - ipak su ludilo!

Nekada ludilo napreduje do svojih krajnih granica, a kod nekoga se zaustavi u pocetnim fazama i tako, gotovo neprimetno, prodje covek kroz citav zivot.

Poznavao sam ljude koji su bili sasvim MALO ludi, onako sto se kaze "udareni". Oni nisu bili za ludnicu, ali nisu bili ni sasvim normalni.

Nesto gori su bili oni koji su na momente poludeli (onima sto pada mrak na oci) pa u tom stanju rade svakakve ludosti.

Jos gori su bili depresivci ili oni sto piju lekove za smrenje na bazi broma. Tima je vec i drustvo priznalo ludilo, ali jos nisu bili NEPOSREDNO opasni po okolinu.

Zaljucujem da kod ljudi postoji jedno PET NIVOA LUDILA, razvrstano po intenzitetu i stetnosti.

Samo dve zadnje faze su UOCENE i kao takve se lece (iako se ludilo nikada ne moze izleciti, vec se samo ludak moze primiriti).


Mislim da bi bilo dobro sve ljude testirati da li su ludi ili ne i napisati im u licnu kartu (kao krvnu grupu) u koju grupu ludaka spadaju.

Retardiraniju klasifikaciju psihickih poremecaja i bolesti nisam nikada cuo od nekog laika.

Upravo zbog ovakvih likova kao sto si ti, i dan danas ljudi sa bilo kakvim problemom tipa nesanice ili straha od liftova ne smeju da se jave kod bilo kakvog strucnjaka ciji naziv profesije pocinje sa psi.

Da bi mogao da "pravis" teorije a kamoli kategorizacije unutar teorija , moras prvo da naucis elementarne stvari. Sta je dusevni zivot, kako se zove nauka poja proucava dusevni zivot, sta proucava patologija dusevnog zivota, kako se dele poremecaji i bolesti pa tek onda da pravis neku kategorizaciju,

A ne da lupas kao otvoren prozor.

 

[gost 271475]

nije mi jasno zašto mentalne bolesti još uvek neko naziva 'duševnim'?
lociraj dušu, ako nije problem.

 

[LokiBale]

Ludilo je kompleksan pojam, jer svi smo "ludi" na neki nacin, valjda je to neka doza unikatnosti koju nosimo. A i zavisi sta je nekom ludo ili ne. Manje mi je lud onaj ko prica sam sa sobom na ulici, nego onaj koji je sinoc razbio glavu nekom palicom/ciglom.
Neka doza ekscentricnosti mora da postoji, dokle god taj pojedinac ne povredjuje druge i sebe.

Što komplikovanije sebi ili drugima objašnjavaš neku stvar,
to si dalje od shvatanja iste.

Sklon sam jednostavnim i preciznim definicijama.

Lud je onaj ko sebi čini zlo,
ko drugome čini zlo je zao.

Prosto zar ne ?

 

[Borac za prava zivotinja]

Ludilo je druga strana razuma, ona koja potvrđuje izvesnost njegove smrti.
Što ne bismo pustili tuđi razum na miru, da umire dostojanstveno?

Bez ludila nema zdravog društva jer ne postoji čistokrvna, ne-luda kreativnost.

 

[OUTLET]

 

[BLAJBI]

Ludilo je druga strana razuma, ona koja potvrđuje izvesnost njegove smrti.
Što ne bismo pustili tuđi razum na miru, da umire dostojanstveno?

Bez ludila nema zdravog društva jer ne postoji čistokrvna, ne-luda kreativnost.

Ovo pitanje je vrlo filozofsko: da li mora postojati odredjen nivo ludila da bi se doslo do kreativnosti?

Da li potpuno normalan covek uopste moze da bude kreativan?

 

[Alberty]

Kada neko za sebe tvrdi da je Napoleon ili kada voli male decake, ili kada je zbog politike spreman da ubija druge ljude, taj je vec u ZAVRSNOM STEPENU ludila kada ga treba iskljuciti iz drustva i zatvoriti na sigurno mesto.....

Ali, dok se ne stigne dotle, ima jos nekoliko stepeni koji, iako su blazi i za okolinu cesto NEPRIMETNI - ipak su ludilo!

Nekada ludilo napreduje do svojih krajnih granica, a kod nekoga se zaustavi u pocetnim fazama i tako, gotovo neprimetno, prodje covek kroz citav zivot.

Poznavao sam ljude koji su bili sasvim MALO ludi, onako sto se kaze "udareni". Oni nisu bili za ludnicu, ali nisu bili ni sasvim normalni.

Nesto gori su bili oni koji su na momente poludeli (onima sto pada mrak na oci) pa u tom stanju rade svakakve ludosti.

Jos gori su bili depresivci ili oni sto piju lekove za smrenje na bazi broma. Tima je vec i drustvo priznalo ludilo, ali jos nisu bili NEPOSREDNO opasni po okolinu.

Zaljucujem da kod ljudi postoji jedno PET NIVOA LUDILA, razvrstano po intenzitetu i stetnosti.

Samo dve zadnje faze su UOCENE i kao takve se lece (iako se ludilo nikada ne moze izleciti, vec se samo ludak moze primiriti).


Mislim da bi bilo dobro sve ljude testirati da li su ludi ili ne i napisati im u licnu kartu (kao krvnu grupu) u koju grupu ludaka spadaju.

Mentalne bolesti se generalno dele na dve kategorije, a to su neuroticni poremecaji kao laksi i psihoticni poremecaji kao tezi oblici mentalnih bolesti. Psihoze (u koje spada i sizofrenija) po nekoj gruboj definiciji predstavljaju nekontrolisana prodiranja sadrzaja iz podsvesti u svest putem halucinacija.

 

[dobra predskazanja]

moze, ako zdrav covek izadje iz sablona normalnosti, koja iako je rastegljiv pojma, prilicno kruto nametnuta. jer ludilo je izlazak iz odredjenih okvira, sto omogucava da se dodirnu oni delovi zdravom coveku nepoznati i delovi kojih se zdrav covek plasi. ludilo je mrak, a iz mraka (koji moze biti povezan sa bolom) nastaju najbolja dela, veca i sadrzajnija, nego dela nastala kao proizvod svetla i srece, jer mrak je crna rupa bez dna, dok je sreca posuda kojoj se brzo opipa dno. sve to ako se ludilo i mrak mogu usmeriti u nesto konstruktivno, umesto da se energija koju daju rasipa.

gledala sma jednom neku emisiju o iskustvima i ljudi uvek pamte losa iskustva duze od onih pozitivnih, sto je u vezi sa opstankom. dakle bol i negativna iskustva ostaju u duzem secanju od pozitivnog iskustva.....pitanje je dal priroda ima udela u kreativnosti, s obzirom da utice na pamcenje.

 

[Borac za prava zivotinja]

Ovo pitanje je vrlo filozofsko: da li mora postojati odredjen nivo ludila da bi se doslo do kreativnosti?

Da li potpuno normalan covek uopste moze da bude kreativan?

Ne znam šta znači "potpuno normalan".
Ako nivo normalnosti određuju konformisti, onda "biti normalan" znači biti tupog duha. A često ga određuju upravo takvi. Konformisti su, međutim, daleko opasniji od ludaka, oni su službenici u čijoj je nadležnosti održavanje civilizacijskog pragmatizma. Konformistima ne odgovara kreativnost, jer kreativnost uvek nosi rizik od promena.

Može, u "normalnim" okvirima :
da iskažu kreativnost pri, recimo, serviranju ručka i naprave origami od salveta, umesto da ih slože u trouglove.
Ali samo pod uslovom da su sami došli do ideje. U protivnom su plagijatori tuđe, relativno "nenormalne" kreativnosti.

Mora da postoji.

 

[bRu zLi]

Ne znam šta znači "potpuno normalan".
Ako nivo normalnosti određuju konformisti, onda "biti normalan" znači biti tupog duha. A često ga određuju upravo takvi. Konformisti su, međutim, daleko opasniji od ludaka, oni su službenici u čijoj je nadležnosti održavanje civilizacijskog pragmatizma. Konformistima ne odgovara kreativnost, jer kreativnost uvek nosi rizik od promena.

Može, u "normalnim" okvirima :
da iskažu kreativnost pri, recimo, serviranju ručka i naprave origami od salveta, umesto da ih slože u trouglove.
Ali samo pod uslovom da su sami došli do ideje. U protivnom su plagijatori tuđe, relativno "nenormalne" kreativnosti.

Mora da postoji.

Ali ako uvek imaju potrebu da naprave od 10 salveta origami avion a od ostalih 5 obavezno kucice, onda se moze reci da imaju opsesivno kompulsivni poremecaj

Nekom to moze da izgleda "kreativno" ali to je boles'

 

[bRu zLi]

nije mi jasno zašto mentalne bolesti još uvek neko naziva 'duševnim'?
lociraj dušu, ako nije problem.

To sto se ne vidi, ne znaci da ne postoji. Isto kao i bakterije, ne vidis ih ali ne znaci da ne postoje.

Ne sems da razmisljas kao malo dete na nivou konkretnih pojmova, postoje i apstraktni pojmovi.

 

[bRu zLi]

Ljudi ne koristite termin "ludost" i ne povezujte to sa psihickim poremecajima i bolestima kao i sa nekim normlanim dimenzijama licnosti, pa sve od toga napravite neku mambo dzambo cool stvar , i na kraju ispade da je lepo imati to i biti "lud" .

A ne znate da je osobi koja ima takve probleme zivot veoma veoma hendikepiran i to uopste nije cool i dobro, ta osoba u 99% slucajeva nije kreativna, ne razmislja svojom glavom, nije "slobodna" , nije antikonformista nije ovo nije ono, nije sve ono sto mislite da je cool i "I am free man trip" .

Bas naopako, ovim ljudima je najteze, i ne mogu lepo ziveti svoj zivot na mnogim nivoima.

Ono na sta Vi mislite i o cemu pricate se naziva u psihologiji psihoticizam, neuroticizam i introverzija/ekstraverzija.

 

[gost 271475]

To sto se ne vidi, ne znaci da ne postoji. Isto kao i bakterije, ne vidis ih ali ne znaci da ne postoje.

Ne sems da razmisljas kao malo dete na nivou konkretnih pojmova, postoje i apstraktni pojmovi.

nije mi ni potrebno da ih vidim, znam da postoje.

a pa moram tako da razmišljam... zamisli odem kod lekara i on mi kaže da sam duševno obolela, fljusne neku dijagnozu. što se mene tiče, čista apstrakcija, zdrava sam jer nemam dušu.
da je drugačije formulisao možda bi pristala na terapiju... ovako ne mogu da ga shvatim ozbiljno.

 

[gost 271475]

Ovo pitanje je vrlo filozofsko: da li mora postojati odredjen nivo ludila da bi se doslo do kreativnosti?

Da li potpuno normalan covek uopste moze da bude kreativan?

potpuno normalan čovek ne postoji.
mada bi lepo bilo kada bi mogao da definišeš 'normalnost'.

 

[bRu zLi]

nije mi ni potrebno da ih vidim, znam da postoje.

a pa moram tako da razmišljam... zamisli odem kod lekara i on mi kaže da sam duševno obolela, fljusne neku dijagnozu. što se mene tiče, čista apstrakcija, zdrava sam jer nemam dušu.
da je drugačije formulisao možda bi pristala na terapiju... ovako ne mogu da ga shvatim ozbiljno.

Ako ti se simptomi poklapaju sa simptomima nekog stanja, sindroma poremecaja ili bolesti - bolesna si, imas psihickih ovakvih ili onakvih teskoca, a nisi OK kako ti inace mislis.....

Moras da priznas svoje stanje, ti se sad ponasas kao da si psihoticna i negiras , sta bi bilo da ti stvarnonesto fali..... Zbog takvih kao ti su izmisljene ludacke kosulje i injekcije za instant umirivanje jer ne zele da priznaju da im treba pomoc.

I neko tamo misli da je zdrav jer on zna da je Isus Hrist, ne samo da je zdrav, nego misli i da je besmrtan. I on isto tako ne veruje doktoru nego misli da doktor zeli da mu oduzme moc, besmrtnost, ili pka vidi doktora kao satanu koja ga mrzi

 

[bRu zLi]

potpuno normalan čovek ne postoji.
mada bi lepo bilo kada bi mogao da definišeš 'normalnost'.

Uopste nije bitno definisati normalnost! Ali ako postoji poremecaj ili bolest, onda to nije normalno. Tj nebitno je sta je normalno, zna se sta je NENORMALNO I NEZDRAVO.

Ako neko ne sme da udje u autobus i napusti svoj grad - TO JE NENORMALNO. Ako neko tuguje non stop i ne moze nista da ga ispuni da bude srecan, ama bas nista a do skoro ga je ispunjavalo, to je nenormalno. Ako nekom pripada muka dok se vozi liftom i srce mu bije kao da ce da mu iskoci, to nije normalno, to je poremecaj. Ako neko ne sme da pogleda druge ljude u oci, ili ima utisak da svi u njega gledaju i da mu se od toga jezi koza id a se preznojava, crveni, pa mu onda naglo zima a misici se grce - to je poremecaj.

Ako neko ima neopisivu potrebu da slaze stvari u kuci po odredjenom uvek istom redosledu i ako to ne uradi oseti veeeeliko uznemirenje i strepnju kao da ce se nesto lose desiti ako to ne uradi - to je poremecaj. Ako neko kada izlazi iz kuce mora 7 puta da proveri da li je ugasio ringlu ili zakljucao vrata uvece to je poremecaj.

Ovo ne znaci ni da je neko kreativan, ni da je genije, ni da je "ziv i da se oseca zivim" ne znaci ni da je antikonformista, ne znaci nid a je poseban i "biti samo svoj ala partibrejkers", ne znaci ni da je umetnik, ZNACI DA JE BOLESTAN TJ POREMECEN PSIHICKI, NEZDRAV, NEBITNO KOJA TERMINOLOGIJA JE UPOTREBLJENA I KAKVO JE NJENO ZNACENJE, KOLIKO JE PEZORATIVNA, BITNO JE DA OSOBA IMA PROBLEM KOJI CE JACATI AKO SE NE LECI NA OVAJ ILI ONAJ NACIN.

 

[gost 305754]

nije mi ni potrebno da ih vidim, znam da postoje.

a pa moram tako da razmišljam... zamisli odem kod lekara i on mi kaže da sam duševno obolela, fljusne neku dijagnozu. što se mene tiče, čista apstrakcija, zdrava sam jer nemam dušu.
da je drugačije formulisao možda bi pristala na terapiju... ovako ne mogu da ga shvatim ozbiljno.

svi dusevno oboleli nisu toga ni svesni.....i on misli za sebe da je zdrav....i njemu je to apstrakcija....

 

[gost 271475]

Ako ti se simptomi poklapaju sa simptomima nekog stanja, sindroma poremecaja ili bolesti - bolesna si, imas psihickih ovakvih ili onakvih teskoca, a nisi OK kako ti inace mislis.....

svako od nas se može pronaći simptomatično u barem 'par' stanja, ali to ne znači ni da smo oboleli... naročito ne deo tela koji ne postoji; poenta.

Moras da priznas svoje stanje, ti se sad ponasas kao da si psihoticna i negiras , sta bi bilo da ti stvarnonesto fali..... Zbog takvih kao ti su izmisljene ludacke kosulje i injekcije za instant umirivanje jer ne zele da priznaju da im treba pomoc.

opet ne shvataš... nemam ja problem sa dijagnozom. ako čika doktor kaže da mi trebaju lekići verujem da je tako.

I neko tamo misli da je zdrav jer on zna da je Isus Hrist, ne samo da je zdrav, nego misli i da je besmrtan. I on isto tako ne veruje doktoru nego misli da doktor zeli da mu oduzme moc, besmrtnost, ili pka vidi doktora kao satanu koja ga mrzi

i neko tamo misli da može da leti pa se baci sa solitera... al ne pričam o tome.

 

[gost 271475]

Uopste nije bitno definisati normalnost! Ali ako postoji poremecaj ili bolest, onda to nije normalno. Tj nebitno je sta je normalno, zna se sta je NENORMALNO I NEZDRAVO.

po sistemu: moraš znati šta nećeš da bi shvatio šta hoćeš? pogrešno.
pitala sam ga za njegovu ličnu interpretaciju normalnosti... a ti bi mogao na trenutak da skineš beli mantil.

Ako neko ne sme da udje u autobus i napusti svoj grad - TO JE NENORMALNO. Ako neko tuguje non stop i ne moze nista da ga ispuni da bude srecan, ama bas nista a do skoro ga je ispunjavalo, to je nenormalno. Ako nekom pripada muka dok se vozi liftom i srce mu bije kao da ce da mu iskoci, to nije normalno, to je poremecaj. Ako neko ne sme da pogleda druge ljude u oci, ili ima utisak da svi u njega gledaju i da mu se od toga jezi koza id a se preznojava, crveni, pa mu onda naglo zima a misici se grce - to je poremecaj.

srozao si 'lečničku' etiku. nijedan lekar neće reći pacijentu: nenormalan si.
poremećaj je već ok. ponešto od navedenog su i fobije. a nešto psihoze i šifofrenija... ali ti valjda znaš da ne može sve u isti koš: nenormalnost.

Ako neko ima neopisivu potrebu da slaze stvari u kuci po odredjenom uvek istom redosledu i ako to ne uradi oseti veeeeliko uznemirenje i strepnju kao da ce se nesto lose desiti ako to ne uradi - to je poremecaj. Ako neko kada izlazi iz kuce mora 7 puta da proveri da li je ugasio ringlu ili zakljucao vrata uvece to je poremecaj.

okp? daj bre, pa svi smo to preležali nekad u životu.

Ovo ne znaci ni da je neko kreativan, ni da je genije, ni da je "ziv i da se oseca zivim" ne znaci ni da je antikonformista, ne znaci nid a je poseban i "biti samo svoj ala partibrejkers", ne znaci ni da je umetnik, ZNACI DA JE BOLESTAN TJ POREMECEN PSIHICKI, NEZDRAV, NEBITNO KOJA TERMINOLOGIJA JE UPOTREBLJENA I KAKVO JE NJENO ZNACENJE, KOLIKO JE PEZORATIVNA, BITNO JE DA OSOBA IMA PROBLEM KOJI CE JACATI AKO SE NE LECI NA OVAJ ILI ONAJ NACIN.

jako je bitno... jer od načina na koji mu prezentuješ zavisi i kako će prihvatiti svoju 'bolest' i da li će je prihvatiti. samim tim i lečenje.

zamisli sad dođe neko ko se prepoznao u nekoj od tvojih kvalifikacija nenormalnosti, pročita i prosvira sebi glavu? imaš li neki osećaj za odgovornost?