Niški spomenar-Pošten, plemenit i veliki patriota

[Nina]

Mnogi, verovatno, nisu čuli za njega. Nije greh. Ali, Nišlije i Leskovčani ime Živka Stojiljkovića i danas izgovaraju s dubokim poštovanjem. Za njih je on bio i ostao pojam poštenja, plemenitosti, patriotizma, darežljivosti u koga su se kleli i kome su uvek verovali. A on, skroman, vredan, požrtvovan, celog sebe je podario trgovini i industrijalizaciji Srbije. Čovek od ugleda i poverenja. Družio se s Nikolom Pašićem i drugim političarima tog doba, za vreme i posle Prvog svetskog rata.

Dva puta se ženio. Prva supruga bila mu je Mara Petković s kojom je izrodio četiri sina: Mijodraga, Radmila, Milana i Momčila. Posle njene smrti, oženio se Leskovčankom Paraskevom Mitić s kojom je imao dve ćerke, Ljubicu i Dobrilu, i tri sina: Dragomira, Kostu i Dušana.

Svet je ugledao 28. jula 1852. godine. Rastao je u staroj beogradskoj porodici Stojiljković-Brkić. Lepo vaspitan, a pre svega vredan, čim je završio nižu gimnaziju počeo je da radi kao šegrt i kalfa u gvožđarskoj radnji Ilije Antonovića. Tu, na obali Save proveo je devet godina. Stečeno iskustvo i te kako mu je pomoglo u kasnijim odlukama i poduhvatima.

Živko Stoiljković sa porodicom

 

[Nina]

Sinove poslao na front

Smelo je krčio sebi put u budućnost, najpre otvorivši gvožđarsku radnju u Nišu. Iako je za kratko vreme postao uspešan, to ga nije promenilo. Nije ga iskvario ni novac kojeg je očigledno imao. Znalo se da je skroman, a opet gostoprimljiv i druželjubiv. Kod njega je na ručku uvek bilo mnogo poslovnih prijatelja, saradnika, ljudi s kojima se privatno družio. Strogo je vodio računa da se ne sazna za njegovu pomoć siromašnoj deci. Važio je za dobrotvora iz duboke senke.
– Kupiću manji mlin u Leskovcu, obnoviti ga i modernizovati – poverio se najboljim prijateljima 1897. godine.

Kako je bio obdaren vrednoćom i pronicljivošću, brzo je stvarao kapital koji je uložio u mlinove u Nišu, Leskovcu i Kumanovu. Ljudi njegovog doba znali su ga kao vrednog trgovca koji nije grabio samo za sebe, već je ulagao i u zadužbine. Ostao je upamćen i po patriotizmu: iako je mogao da sinove spase od odlaska na front u Velikom ratu, to nije učinio.

Poslao ih je da se bore za otadžbinu, a on je, kao viđeni Srbin, interniran u Bugarsku gde je, u ropstvu, proveo sve vreme okupacije, zabeleženo je u njegovoj biografiji. Kad se rat završio, nastavio je da radi s još većim elanom, stvarajući industrijske kolose na ponos svojoj zemlji. Nišlije su ga birale za predsednika opštine, a rukovodio je i mnogim organizacijama. Punih 20 godina bio je predsednik okružnog odbora Radikalne stranke, osnivač je Narodne odbrane, dugogodišnji predsednik niške Trgovačke omladine...

U Kumanovu je sagradio automatski mlin, potom i električnu centralu. Slične centrale nikle su u Velesu i Prištini. Nije zaboravio i proširenje gvožđarske radnje u Nišu. Kad su ga sahranjivali, mnogi su se od njega opraštali potresnim govorima, podsećajući da je bio čovek velikog srca i široke duše. Za njega se govorilo „da se ne zna kome više pripada – Nišu ili Leskovcu”.

 

[Nina]

Tragedija omiljenog mlinara

Stalno se usavršavao, učio nemački jezik koji mu je bio potreban u poslu, jer se viđao i s ljudima van granica Srbije. Upuštao se u rizične poduhvate iz kojih je izlazio kao pobednik. Njegovom zaslugom u Nišu je sagrađeno kupatilo, a u Leskovcu proradio parni mlin. Uzdao se u sinove, mada mu sreća nije bila uvek naklonjena.

Sticajem nesrećnih okolnosti, sin Momčilo, industrijalac i mlinar iz Leskovca, nastradao je na železničkoj stanici. Amputirana mu je leva noga, i taman kad se pomislilo da je najteže prošlo, nastale su komplikacije s plućima, i omiljeni trgovac, ljubitelj sporta je preminuo. Radnici mlina i varošani su ga voleli i uvažavali, možda ponajviše što se u mlinu ponašao kao običan radnik, a ne kao gazdin sin.

„Sportski klub Građanski je njegovo delo, i moralno i materijalno”, zapisali su leskovački hroničari. Poslednji njegov posao u mlinu bio je kako da se radnicima povećaju plate.

Uzdao se Živko u sebe, prijatelje, saradnike, radnike, a ponajviše u svoje naslednike o kojima je govorio: „Koliko vredim ja, toliko i moja deca.” Ona ga nisu razočarala. Naprotiv, jedan od sinova, Kosta, čija je supruga bila Desa Stojiljković, baka naše sagovornice, docnije će, zajedno s bratom Milanom, postati vlasnik niškog hotela „Park” i bioskopa, koji je mnogim generacijama ostao u najlepšoj uspomeni.
– Osvećenje temelja hotela organizovano je 26. septembra 1936. godine. Velika svečanost, mnogo ljudi i visokih zvanica – primećuje Snežana.

O Živku su biranim rečima govorili i u Kumanovu gde je njegov mlin za to doba predstavljao reprezentativno zdanje. Iako se tvrdi da je u ovom mestu imao i prelepu vilu, u kojoj je sada Narodni muzej, po svemu sudeći ona je pripadala nekom od sinova koji su brinuli o mlinu. Kuća je posle Drugog svetskog rata nacionalizovana, i u njoj su jedno vreme bili Okružni komitet i lokalna administracija.
Voleo je sport, kao i njegovi sinovi, pomagao klubovima i igračima. Za njih je on uvek bio čika Živko iz senke, pre svega veliki dobrotvor. Umro je od srčanog udara na železničkoj stanici u Nišu 18. februara 1933. godine ponovo pokazavši skromnost, kakav je bio celog života: mogao je da ima automobile i vozače, razne fijakere i ko zna kakva sve prevozna sredstva tog vremena, ali je, kao i većina običnog sveta, putovao vozom. Sahranjen je u Leskovcu.

 

[Nina]

Neumoran do kraja

Sokolski dom u Leskovcu takođe je Živkovo delo. Na dan kada je sahranjen, od njega se dirljivim rečima oprostio inženjer Vlada Popović: „Radio si neumorno do poslednjeg daha, gradio velike industrijske pogone, važio za odanog dobrotvora. Zapazio si šta nedostaje Leskovcu i Nišu, i to si gradio. Na dan kad odlaziš u večnost, u tvojoj zadužbini, Sokolskom domu, počinje obuka seoskih učitelja i učiteljica iz leskovačkog, vlasotinačkog, jablaničkog, pčinjskog i masuričkog sreza.”

Da se vole , slažu i pomažu
Zanimljiv je, a pre svega precizan Živkov testament o tome šta kome ostavlja. Kako su Mijodrag i Radmilo još ranije istupili iz zajednice, a ćerke Ljubica i Dobrila dobile miraz prilikom udaje, ono što je stekao raspodelio je ženi Paraskevi i sinovima Milanu, Kosti i Dušanu. Sa željom, kako je napisao i potpisao, da se i dalje vole, slažu i pomažu, kao što su to činili dok je bio živ. Paraskevi je ostala i kuća u niškoj ulici Dobračina 3.