Никола Пашић (1845–1926) био је један од најзначајнијих српских политичара, реализатор пројекта југословенског уједињења, а по многима и утемељивач демократије у Србији. Овај грађевински инжењер изразите интелигенције био је 1881. један од оснивача Народне радикалне странке, а потом и њен вођа. Већ 1882. изабран је за председника Главног одбора, а после Тимочке буне склонио се у Бугарску и у одсуству био осуђен на смрт, али је касније помилован.
Председник српске владе први пут је постао 1889, потом је био српски посланик у Петрограду, а од доласка на престо краља Петра Првог (1903) па све до смрти био је у разним српским и југословенским владама, било као њихов председник, било као шеф дипломатије. У више наврата обављао је истовремено обе те функције, и то у најделикатнијим историјским околностима по наш народ и државу.
Веровало се да је наклоњен династији Карађорђевић, мада је умео да и према њима буде веома критичан, а противници су му замерали да је властољубив и склон финансијским махинацијама. После његове смрти утицај радикала почео је полако да слаби, а већина их тридесетих година прелази у ЈРЗ (Југословенску радикалну заједницу).
