pantelija11
Obećava
- Poruka
- 66
Пошто Лагуна не дозвољава негативне критике, да објавим овде моје мишљење о књизи коју сам прочитао у мају 2014.
13.5.2014. 19:54
Да ли смо добили медитерански роман? Не. Осим ако га набрајање медитеранске флоре и фауне не чини таквим. А шта све најбраја аутор? Набраја „све“ афричке језике, набраја већ поменуте флору и фауну, набраја језике туриста што се излежавају на плажи...
Поред набрајања имамо и опседнутост простаклуцима или боље опседнутост полном анатомијом, како мушком тако и женском. Или боље: историјске чињенице и „чињенице“ које повезују цигле његове опсесије полним органима и уринарним инфекцијама. Небројено је пута аутор, опседнут уринирањем, мокрио по улицама Котора; само у машти, наравно.
Имамо и крлежијанску потребу хвалисања страним језицима (у случају Бокеља, енглески и латински, мало грчког, увек иста реченица матерњег словеначког...). Употребу енглеског би могли и да оправдамо општом амерокретенизацијом планете јер свуда око себе видимо, пардон чујемо „англицизме“.
Има и латентне мизогиније која као да указује на лични проблем који аутор има са женама и полним органима којима је опседнут.
Да ли је наша књижевност добила нешто ново овом „fiction-faction-fantasy“ фантазмагоријском пародијом? Не. Да ли је могла и без њега? Да.
У роману нема ничега што читаоца вуче да чита даље.
Свест аутора о силама које нам кроје судбину је похвална, као и помињање кока коле, као симбола америчке обмане, коју испија Бокељ у покушају да угаси жеђ; пићем направљеним да жеђ појача, а продају истог повећа.
Распродата карадашка, пардон бокељска обала (додуше у стварности руским тајкунима, па би руски у језику Ника, Маловићевог алтер ега, био прикладнији, али, авај, Маловић не говори руски) још једна је оправдана критика Миловог режима. Антиглобализам, противљење абортусима, таблетицама, хемији, ГМО-у... све је похвално, али превише је вулгарности за мој укус. Гледе абортуса, да ли замало мајка која је побацила размишља да мазањем креме на лице у коме има и дела њеног фетуса, размазује по себи део убијеног детета? И да ли је то својеврсни козметик-канибализам?
Маловић је студирао српски и књижевност, а опет на странама: 23, 58, 98. имамо германизме/италијанизме: „за опазити“, „за појести“, „за одбацити“. У српском језику предлози не иду са глаголом у инфинитиву, за разлику од немачког и италијанског из којих је ова „новина“ дошла преко Загреба. Да ли је то језичка грешка аутора, бомбардованог загребачким телевизијским програмима или нешто покушава да нам каже? Ипак, мислим да је „бомбардовање“ у питању.
Нисам осетио ни мирис соли, ни укус лета, ни лепоту пејзажа која се удавила у горчину и разочараност аутора. Да ли сам очекивао лепоту и хуманост Дучићевог „Писма са Јонскога мора“? Не, мислим да нисам, али нисам очекивао ни толико ружноће у једном роману са Приморја. Критика мондијализма је у реду, али могла јој је бити супротстављена чедност природе, па макар и историјска, ако већ ништа није остало од ње у садашњем тренутку („садашњем“ тренутку ауторовог романа).
Да ли Маловић слави Жену? Не, у својим описима више личи на старца, од којег је немоћ начинила мизогина. Жене, девојке, девојчице, све одреда представљене као сексуални објекти, клоаке у које неко треба да се истресе. Тужно. Знам, рећи ћете да женски ликови представљају од стране Запада (и Истока?) вековима скрнављену Боку. Ипак, нисам сигуран да је то у питању.
Враћам се на набрајање. Толико бесмисленог набрајања свега и свачега, зарад веће запремине, нисам прочитао још од Толстојеве „Ане Карењине“, у којој је писац (ваљда плаћен по написаној страни) преписао цео Закон који чита Карењин, а који се протеже на сигурно 30-ак страна. Ето, идеје за нашега Бокеља, да у неком од наредних романа, препише неки бокељски Закон и то на латинском, без превода истог. Тиме ће роман добити на волуминозности, без потребе за стваралачком имагинацијом и уз напомену читаоцима да могу одмах да прескоче 10, 20, 30 или 50 страна.
IV издање страна 271. „peace of cake“ (мир од колача). Да ли је то штампарска грешка, грешка аутора или двострука игра речи јер наведена изрека гласи „Piece of cake“. Хомоними. Исто се изговарају, различито изгледају и различито значе. Будући да се на тој страни помиње свештеник који ће без проблема венчати истополне, јасно је да је требало написати „piece of cake“ (буквално: парче колача).
13.5.2014. 19:54
Да ли смо добили медитерански роман? Не. Осим ако га набрајање медитеранске флоре и фауне не чини таквим. А шта све најбраја аутор? Набраја „све“ афричке језике, набраја већ поменуте флору и фауну, набраја језике туриста што се излежавају на плажи...
Поред набрајања имамо и опседнутост простаклуцима или боље опседнутост полном анатомијом, како мушком тако и женском. Или боље: историјске чињенице и „чињенице“ које повезују цигле његове опсесије полним органима и уринарним инфекцијама. Небројено је пута аутор, опседнут уринирањем, мокрио по улицама Котора; само у машти, наравно.
Имамо и крлежијанску потребу хвалисања страним језицима (у случају Бокеља, енглески и латински, мало грчког, увек иста реченица матерњег словеначког...). Употребу енглеског би могли и да оправдамо општом амерокретенизацијом планете јер свуда око себе видимо, пардон чујемо „англицизме“.
Има и латентне мизогиније која као да указује на лични проблем који аутор има са женама и полним органима којима је опседнут.
Да ли је наша књижевност добила нешто ново овом „fiction-faction-fantasy“ фантазмагоријском пародијом? Не. Да ли је могла и без њега? Да.
У роману нема ничега што читаоца вуче да чита даље.
Свест аутора о силама које нам кроје судбину је похвална, као и помињање кока коле, као симбола америчке обмане, коју испија Бокељ у покушају да угаси жеђ; пићем направљеним да жеђ појача, а продају истог повећа.
Распродата карадашка, пардон бокељска обала (додуше у стварности руским тајкунима, па би руски у језику Ника, Маловићевог алтер ега, био прикладнији, али, авај, Маловић не говори руски) још једна је оправдана критика Миловог режима. Антиглобализам, противљење абортусима, таблетицама, хемији, ГМО-у... све је похвално, али превише је вулгарности за мој укус. Гледе абортуса, да ли замало мајка која је побацила размишља да мазањем креме на лице у коме има и дела њеног фетуса, размазује по себи део убијеног детета? И да ли је то својеврсни козметик-канибализам?
Маловић је студирао српски и књижевност, а опет на странама: 23, 58, 98. имамо германизме/италијанизме: „за опазити“, „за појести“, „за одбацити“. У српском језику предлози не иду са глаголом у инфинитиву, за разлику од немачког и италијанског из којих је ова „новина“ дошла преко Загреба. Да ли је то језичка грешка аутора, бомбардованог загребачким телевизијским програмима или нешто покушава да нам каже? Ипак, мислим да је „бомбардовање“ у питању.
Нисам осетио ни мирис соли, ни укус лета, ни лепоту пејзажа која се удавила у горчину и разочараност аутора. Да ли сам очекивао лепоту и хуманост Дучићевог „Писма са Јонскога мора“? Не, мислим да нисам, али нисам очекивао ни толико ружноће у једном роману са Приморја. Критика мондијализма је у реду, али могла јој је бити супротстављена чедност природе, па макар и историјска, ако већ ништа није остало од ње у садашњем тренутку („садашњем“ тренутку ауторовог романа).
Да ли Маловић слави Жену? Не, у својим описима више личи на старца, од којег је немоћ начинила мизогина. Жене, девојке, девојчице, све одреда представљене као сексуални објекти, клоаке у које неко треба да се истресе. Тужно. Знам, рећи ћете да женски ликови представљају од стране Запада (и Истока?) вековима скрнављену Боку. Ипак, нисам сигуран да је то у питању.
Враћам се на набрајање. Толико бесмисленог набрајања свега и свачега, зарад веће запремине, нисам прочитао још од Толстојеве „Ане Карењине“, у којој је писац (ваљда плаћен по написаној страни) преписао цео Закон који чита Карењин, а који се протеже на сигурно 30-ак страна. Ето, идеје за нашега Бокеља, да у неком од наредних романа, препише неки бокељски Закон и то на латинском, без превода истог. Тиме ће роман добити на волуминозности, без потребе за стваралачком имагинацијом и уз напомену читаоцима да могу одмах да прескоче 10, 20, 30 или 50 страна.
IV издање страна 271. „peace of cake“ (мир од колача). Да ли је то штампарска грешка, грешка аутора или двострука игра речи јер наведена изрека гласи „Piece of cake“. Хомоними. Исто се изговарају, различито изгледају и различито значе. Будући да се на тој страни помиње свештеник који ће без проблема венчати истополне, јасно је да је требало написати „piece of cake“ (буквално: парче колача).
