Проблем је што се на домаће приватнике залепила етикета да су то углавном тајкуни и вечити минусаши. Додуше био је неки програм за развој малих и микро предузећа, што подржавам. Колико се ту урадило није ми познато. Са друге стране странцима се даје све живо као да су они "наши". Вероватно смо условљени из Европе разноразним споразумима или не знам чим, ово субвенционисање је чисто пуцање у ноге.
Има овде свега. Али да би неко добио веће субвенције, посебно стране фирме које се баве производњом, неки од услова, ако се не варам, су ти да та фирма која добија субвенције има обезбеђено страно тржиште, односно да је извозно оријентисана. Између осталог један од услова је такође да минимална зарада у фирми која прима субвенције буде најмање 30 одсто већа од минималца.
ПОстоје ти неки критеријуми које наши привредници нису могли да испуне, посебно што нису имали обезбеђено страно тржиште. Али за њих су ишле неке друге субвенције. Али чињеница је да су у једном периоду можда били занемарено. Данас није баш тако. На много нивоа имају они подстицаје за разне ствари, од набавке опреме до помоћи када запошљавају нова лица.
Проблем са добрим делом домаћих привредника је што је научила да ради дивљачки. На својој кожи сам осетио домаћег послодавца. Минималац ти је једина плата којој можеш да се надаш, као и кашњење које је било стадндардно. И оне фамозне речи "ако ти се не свиђа то што радиш, има ко хоће". И тако је и било. У тренутку када имаш скоро 800.000 незапослених након дивљачке приватизације и транзиције, домаћи послодавци су максимално злоупотребљавали очај људи. Зато су давали понижавајуће плате и услове рада. На југу Србије људи су радили по 12 сати дневно за 50 евра. И то су стварне приче и то је био само један мали корак даље од робовласништва.
Домаћи тајкуни такође нису нешто превише бринули ни о грађанима ни о држави. Мишковић је сурово злоупотребљавао не само раднике, него сељаке. У том периоду, када је Макси био скоро једини ланац супермаркета, он је потписивао уговоре са домаћим пољопривредницима о куповини производа које је продавао у својим објектима. У уговору стави да плаћа за најдаље 60 дана, у реалности не плаћа им по годину дана. Како курс није био стабилан, чекао је да динар падне, па им онда исплати суму. Ако га неко тужи он као монополиста више не купује од њега, а овај нема где да прода.
То су ситни примери домаћих привредника, а верујем да свако има своју хорор причу. Тако да у односу на њих страни послодавци не само да нису толико лоши, него чак и изгледају пожељни. И то не зато што су сјајни, већ зато што су смао поштовали постојећи закон о раду. Испоштовали су право на одмор, боловање, плаћали су како треба прековремени рад и ништа више од тога. Наравно, нису сјајни, али су мање лоши били од највећег дела домаћих робовласника.
