Nije li književnost...

[divlja u srcu]

Oba su naravno prisutna istovremeno, al' je jedan uvek jaci. Hmmm...

 

[bohater]

zdravo divlja u srcu, evo mog misljenja> preferiramo naglas dionisa jer to deluje buntovno i opasno, dok je Apolon postao pojam dosade, ali, ali, pricao sam nedavno sa jednim frendom koji je opaki postmodernista bio (a i sada je, kada malo bolje razmislim ) pa mi je rekao da bi trenutacno od svih americkih postmodernista razbijaca knjizevnost uzeo - Karvera. Koji je pre apolonijski tip nego dioniski. Najzad i Nice je u mladosti napisao svoju RTRizDMuzike a u starosti se potpisivao sa Dionis. Samo sto je tada vec bio lud. Pa sada ti vidi> ona mladalacka knjiga je bila apolonsko delo Nicea, a one ludosti, u doslovnom smislu, dioniska.
Ali da i ja ne budem dosadan. treba se sto vise pribliziti Dionisu. Recimo, lud si, svuda vidis agente inteledzens servisa i mislis da te truju preko vodovodnih cevi. Odlicno, tako lud sednes i pises, pa ispadnu Druga knjiga Seoba i Hiperborejci. Eto ja glasam za TO.

 

[Snezana67]

Vratila sam se knjizi koja me je podstakla na ovu temu.

"Spoznaja literature podrazumeva ljubavni odnos sa jezikom, stalno dovodjenje u pitanje simbolickog i subjekta."

A mene zanima ovde i pitanje dihotomije- apolonijski i dionisijski princip u umetnosti. Koji su vam pisci drazi? Oni sto zavode, idu duboko u iracionalno, ili oni sto imaju strogu formu i blistaju jasnocom?

Mislim da je to stvar senzibiliteta svakog citaoca ponaosob, odnosno njegovog poistovecivanja sa D ili A principom i u zivotu, a preneseno, i u umetnosti. Ne mogu ja, koja idem srcem kroz zivot voleti strogu formu, ma koliko mi se ona ponekad cinila privlacnom i ma koliko mi se na momente dopadala. Mislim da citaoceva priroda to odabira.

P.s. Na nizim godinama studija imali smo "psiholosko trik pitanje" prilikom upoznavanja. Naime, pitamo tog ili tu novu da li vise vole ANdrica ili Crnjanskog i odmah, po odgovoru, preznamo i kakav je on tj. ona po prirodi. (Ne bih da se otvaraju polemike povodom ovog primera, ali mi smo Andrica svrstavali u savrseni primer apolonijskog principa, a Crnjanskog u ovaj drugi).

 

[divlja u srcu]

Ha, ha, ne moram da kazem da vise volim Crnjanskog!
Eeeee, pa znam da je stvar u senzibilitetu, zato i pitam kakav je vas?

Namerno sam to potegla, jer ovde je rec o knjizevnosti koja "zavodi", a ona je svakako dionisijske prirode. :-)

A Nice me zaveo odavno.8-)