Довели су је у кућу Мартиновића из Берана, из Ковачевића.
Цело село је изашло да види младу.Причало се да је из богате куће. Сви су желели да виде лепу, младу и богату невесту Пера Мартиновића.
Јахала је на коњу, на челу колоне. За њом су ишли коњи претоварени њеном опремом, хаљинама, постељином, посуђем...Као што доликује невести из богате куће, која долази у богату кућу.
Невеста тек беше напунила 15 година. Светле пути, црне косе и гаравих, крупних очију, танана и ситна, лепа...Девојчица, збуњена и уплашена од новог и непознатог. Уморна од дугог пута. Уплашена. Пуна стрепње и питања. Питања које није имала, није смела да постави. О томе се није причало. Осим са мајком…
Уведоше је у двориште, скинуше са коња, дадоше јој у руке наконче, лепо мушко дете од године. Три пута га подиже изнад главе и три пута пољуби. Дадоше јој сито са пшеницом. Зрневље је бацала, а кад испразни сито баци га преко крова, на одушевљење присутних сватова.
Све је радила како треба и како су је учили, несвесна људи, граје. Уморна, желела је да се све заврши што пре и да спава. Дуго.
Једино што је желела и о чему је мислила је да утоне у сан. Да се одмори и преспава све то што је плашило, збунивало и изазивало неки неодређени немир у њој. Неку стрепњу.
Тргла се када је Перо, њен муж, ухвати за руку и поведе ка кући.
Тек кад стаде поред њега, виде колико је висок, а она ниска и ситна. Глава јој је досезала једва до његових груди.
Када је просио и на венчању, било је стид да га погледа. Тек сада виде колико је виши од ње. Мрк и крупан. Њен муж. Потпуни странац.
Перо беше превалио тридесетпету . Снажан, висок, оштрих црта у црногорском оделу, које му је стајало као саливено, из богате куће, кафеџија, прилика која се не пропушта. Многе су пожелеле да их узме за жену, а он изабра баш њу, Милену.
Уведе је у кућу. Дочекаше их сватови, весели, гласно се дивећи лепоти Перове невесте. Љубица, Перова сестра, је изљуби, јетрве исто тако. Дадоше јој нешто да поједе, одведоше је да се умије и освежи, наместише јој вео и поведоше у гостињску собу, која је била испуњена бројним сватовима и грајом, мирисима јела, дувана и ракије.
Милени се заврте у глави. Од умора, мириса, граје. С напором стаде у чело стола и ту остаде до касно у ноћ, док и последњи гости не одоше. Како је обичај налагао. Невеста стоји и двори госте. Невеста, која је тек дете. Које само жели да утоне у сан. Да побегне од свега новог и непознатог. Од граје и опорих мириса. Од странца, који јој је муж…
Обамрлој и утрнулој од умора, Милени се чинило да неће издржати, да ће се срушити ту крај стола, да ће се обрукати. Крајњим напором је успела да се одржи на ногама, упркос вртоглавици и слабости.
Кад и последњи гост оде, Перо нареди слушкињама да поспреме, а он поведе невесту у најлепшу одају у кући, која је за прву брачну ноћ била нарочито уређена, искићена и опремљена. Били су ту нови ћилими, венчићи од цвећа, њене хаљине, дарови ….
Постеља са бљештаво белим јастуцима, покривачима…све извезено најситнијим бодом, вештом руком њене мајке. На поду ћилими које је њена мајка давно изаткала.
Спрему за Миленину удају, Сава је почела да спрема још док је ова била у пеленама. Везла је, шила, плела, ткала, са много љубави, стрпљења и дара. Сваки комад је слагала у шкрињу, нарочито направњену и изрезбарену за девојачку спрему. Све је Сава спремила за своју јединицу, да се не обрука и постиди кад` једног дана оде у туђу кућу. Журила је да што више уради, као да је слутила да неће имати пуно времена…
Затворивши врата за собом, Перо скиде Милени вео, помилова је по коси нежно, подиже је лагано, као перце, и однесе до кревета.
Румен обли њено бело лице. Мучило је како да се скине пред непознатим мушкарцем. Који је њен муж, знала је то, али је странац. Постиђена, уморна и унезверена, завуче се под јоган, брзо се разодену и покри преко главе. Није смела да погледа Пера. Збуњена, постиђена, уплашена…У мислима је зазивала мајку, питала све оно што није имала времена да пита, јер њена мила мајчица није више ту. Она је на небу, она је анђео, који одозго са неба, гледа сваки Миленин корак. Тако су јој стрине, које су је очувале, говориле…
Кад он леже поред ње и поче је љубити, врели стид обли јој образе. Што је он ватреније љубио, мрмљајући неке речи која она није разумела, то се она више отимала и бранила, гурала га од себе, молила, плакала, али ништа није вредело. Онда се препустила, плачући безгласно. Плакала је од стида, бола, немоћи, туге, умора. Плакала је и дуго пошто је он утонуо у сан....
Цело село је изашло да види младу.Причало се да је из богате куће. Сви су желели да виде лепу, младу и богату невесту Пера Мартиновића.
Јахала је на коњу, на челу колоне. За њом су ишли коњи претоварени њеном опремом, хаљинама, постељином, посуђем...Као што доликује невести из богате куће, која долази у богату кућу.
Невеста тек беше напунила 15 година. Светле пути, црне косе и гаравих, крупних очију, танана и ситна, лепа...Девојчица, збуњена и уплашена од новог и непознатог. Уморна од дугог пута. Уплашена. Пуна стрепње и питања. Питања које није имала, није смела да постави. О томе се није причало. Осим са мајком…
Уведоше је у двориште, скинуше са коња, дадоше јој у руке наконче, лепо мушко дете од године. Три пута га подиже изнад главе и три пута пољуби. Дадоше јој сито са пшеницом. Зрневље је бацала, а кад испразни сито баци га преко крова, на одушевљење присутних сватова.
Све је радила како треба и како су је учили, несвесна људи, граје. Уморна, желела је да се све заврши што пре и да спава. Дуго.
Једино што је желела и о чему је мислила је да утоне у сан. Да се одмори и преспава све то што је плашило, збунивало и изазивало неки неодређени немир у њој. Неку стрепњу.
Тргла се када је Перо, њен муж, ухвати за руку и поведе ка кући.
Тек кад стаде поред њега, виде колико је висок, а она ниска и ситна. Глава јој је досезала једва до његових груди.
Када је просио и на венчању, било је стид да га погледа. Тек сада виде колико је виши од ње. Мрк и крупан. Њен муж. Потпуни странац.
Перо беше превалио тридесетпету . Снажан, висок, оштрих црта у црногорском оделу, које му је стајало као саливено, из богате куће, кафеџија, прилика која се не пропушта. Многе су пожелеле да их узме за жену, а он изабра баш њу, Милену.
Уведе је у кућу. Дочекаше их сватови, весели, гласно се дивећи лепоти Перове невесте. Љубица, Перова сестра, је изљуби, јетрве исто тако. Дадоше јој нешто да поједе, одведоше је да се умије и освежи, наместише јој вео и поведоше у гостињску собу, која је била испуњена бројним сватовима и грајом, мирисима јела, дувана и ракије.
Милени се заврте у глави. Од умора, мириса, граје. С напором стаде у чело стола и ту остаде до касно у ноћ, док и последњи гости не одоше. Како је обичај налагао. Невеста стоји и двори госте. Невеста, која је тек дете. Које само жели да утоне у сан. Да побегне од свега новог и непознатог. Од граје и опорих мириса. Од странца, који јој је муж…
Обамрлој и утрнулој од умора, Милени се чинило да неће издржати, да ће се срушити ту крај стола, да ће се обрукати. Крајњим напором је успела да се одржи на ногама, упркос вртоглавици и слабости.
Кад и последњи гост оде, Перо нареди слушкињама да поспреме, а он поведе невесту у најлепшу одају у кући, која је за прву брачну ноћ била нарочито уређена, искићена и опремљена. Били су ту нови ћилими, венчићи од цвећа, њене хаљине, дарови ….
Постеља са бљештаво белим јастуцима, покривачима…све извезено најситнијим бодом, вештом руком њене мајке. На поду ћилими које је њена мајка давно изаткала.
Спрему за Миленину удају, Сава је почела да спрема још док је ова била у пеленама. Везла је, шила, плела, ткала, са много љубави, стрпљења и дара. Сваки комад је слагала у шкрињу, нарочито направњену и изрезбарену за девојачку спрему. Све је Сава спремила за своју јединицу, да се не обрука и постиди кад` једног дана оде у туђу кућу. Журила је да што више уради, као да је слутила да неће имати пуно времена…
********
Затворивши врата за собом, Перо скиде Милени вео, помилова је по коси нежно, подиже је лагано, као перце, и однесе до кревета.
Румен обли њено бело лице. Мучило је како да се скине пред непознатим мушкарцем. Који је њен муж, знала је то, али је странац. Постиђена, уморна и унезверена, завуче се под јоган, брзо се разодену и покри преко главе. Није смела да погледа Пера. Збуњена, постиђена, уплашена…У мислима је зазивала мајку, питала све оно што није имала времена да пита, јер њена мила мајчица није више ту. Она је на небу, она је анђео, који одозго са неба, гледа сваки Миленин корак. Тако су јој стрине, које су је очувале, говориле…
Кад он леже поред ње и поче је љубити, врели стид обли јој образе. Што је он ватреније љубио, мрмљајући неке речи која она није разумела, то се она више отимала и бранила, гурала га од себе, молила, плакала, али ништа није вредело. Онда се препустила, плачући безгласно. Плакала је од стида, бола, немоћи, туге, умора. Плакала је и дуго пошто је он утонуо у сан....
Наставља се
