Nešto za moju dušu

Само да себе издржим
у данима када
беспрекорно знам
како ће ме и моја
уметност издати,
како ће ме се глатко
одрећи
пошто ме сви напусте
и како ће ми надомак
небеског
сплава
неко подсмешљиво рећи
да она није никада била
довољно вредна да ме
преведе преко.

Само да себе издржим
у ноћима када предобро
видим
како смо се ти и ја растали
одавно
а наша тела су заборавила
да пођу
па се дотичу само по
земаљској навици
и брзо потом устукну
јер нешто није како треба
да буде
и нас у тим кућама нема.

Само да себе издржим
у овој пиратској верзији
сопственог живота
с лошом сликом и још
горим звуком,
у којој ми старе болести и
војне подмећу
као нове и пишу ми улогу
коју не желим
да играм.

Cамо да себе издржим ‒ а
тебе и овај подваљени
свет издржаћу већ некако.

Милош Зубац
 
311044831_458398689605751_5881402866714429405_n.jpg
 
ЗА МАМЕ

Од када се роди,
дете по мало одлази...

Маме ову истину знају,
колико год ју је тешко знати.
И ваљда само мајка може
срцу свог срца, с љубављу дати
слободу да из груди оде
куда га кораци воде.

Када се дете роди,
прекине се та чудесна врпца
из стомака...
Али невидљива нит остаје,
нераскидиво јака.

И пузи дете све даље,
на своје ножице стаје,
гега се и пада.
Одједном пусти руку,
на коју се ослањало до сада.
И крене.

Трапавим корацима још даље
све крупније и брже.
Све даље.

Отме се тако из загрљаја.
Али невидљива нит,
још увек спаја.

Онда на леђа стави торбу
и отрчи ка школи.
Тамо га нешто уче,
ђачке га муке муче...
Одрастање заболи.
А мајка лечи и воли.

И када јој буде
забрањен улазак у собу.
И када дневници
одједном буду тајна.
И када постане дежурни кривац.
И полицајац и негативац.
И када почне страшно да смета.
И када је дете сасвим
искључи из свог света.
Када се учини да пубертету нема краја...
Невидљива нит још увек спаја.

А дете је све даље и даље,
ретко долази, поздраве шаље...
И тек када потпуно оде,
тек када схвати
потпуни смисао слободе,
коначно може да се врати.

Одраслим очима погледати
своју мајку и знати.
Она је успела.
Подигла је човека
који је пожелео да се врати,
да каже хвала.

За све што је жртвовала,
за све што је прећутала,
за све што је туговала,
за све болести које је са њим
прележала,
за све што није спавала,
за све што је бескрајно давала,
И издржала најлепши подвиг
до краја.

Чудесна је та нит,
невидљива нит
која заувек спаја. ❤️
 
Kami:
ЗА МАМЕ

Од када се роди,
дете по мало одлази...

Маме ову истину знају,
колико год ју је тешко знати.
И ваљда само мајка може
срцу свог срца, с љубављу дати
слободу да из груди оде
куда га кораци воде.

Када се дете роди,
прекине се та чудесна врпца
из стомака...
Али невидљива нит остаје,
нераскидиво јака.

И пузи дете све даље,
на своје ножице стаје,
гега се и пада.
Одједном пусти руку,
на коју се ослањало до сада.
И крене.

Трапавим корацима још даље
све крупније и брже.
Све даље.

Отме се тако из загрљаја.
Али невидљива нит,
још увек спаја.

Онда на леђа стави торбу
и отрчи ка школи.
Тамо га нешто уче,
ђачке га муке муче...
Одрастање заболи.
А мајка лечи и воли.

И када јој буде
забрањен улазак у собу.
И када дневници
одједном буду тајна.
И када постане дежурни кривац.
И полицајац и негативац.
И када почне страшно да смета.
И када је дете сасвим
искључи из свог света.
Када се учини да пубертету нема краја...
Невидљива нит још увек спаја.

А дете је све даље и даље,
ретко долази, поздраве шаље...
И тек када потпуно оде,
тек када схвати
потпуни смисао слободе,
коначно може да се врати.

Одраслим очима погледати
своју мајку и знати.
Она је успела.
Подигла је човека
који је пожелео да се врати,
да каже хвала.

За све што је жртвовала,
за све што је прећутала,
за све што је туговала,
за све болести које је са њим
прележала,
за све што није спавала,
за све што је бескрајно давала,
И издржала најлепши подвиг
до краја.

Чудесна је та нит,
невидљива нит
која заувек спаја. ❤️
Kliknite za proširenje...

Prelepo... :heart:
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top