Умѣсто "Треба(м) да идем" много йе лѣпше, правилнийе и словѣнскийе казати "Трѣбам ићи". Мене страшно живцира избѣгавање неодређенога глаголскога начина (што би Латини рекли "infinitiv"), поява дошавша у протѣклих неколиких вѣкова из бугарскога йезика, койу многи погрѣшно сматрайу србском.
Нарочито йе неправилно избегавање неодређенога глаголскога начина при творби будућега врѣмена "Я ћу да идем", "Ми ћемо да радимо". То чак не признайе ни званична, тршићка граматика. И то са правом. То йе нѣсловенска особина дошавша од Бугара (што се ясно види по учестаности употрѣбе исте, повећавайућой се како се иде ка истоку), а потѣкла найвѣроватнийе из некога йезика предсловѣнских становника Балкана. Други Словѣни немайу ничега сличнога.
Погледайте (помало непригодне) стихове йедне руске металске пѣсме (Дух войны, састав Ария):
Время убивать,
Время наступать,
Время наступать и побеждать!
Све сам неодређени начин, као што и приличи словѣнскоме йезику.