Деретић је од своје псеудоисторије направио каријеру и он живи од тога да продаје своју причу. Као што мале верске секте, да би уопште стекле средства за постојање и чланове, морају да иду од врата до врата и да своје сумњиве тврдње проглашавају за једине истине против којих се читав свет заверио, тако мора да ради и Деретић. Он није историчар, његово име у стручним круговима служи за спрдњу, а књиге које штампа су синтеза историјских лажи, посољених неким истинитим детаљима. Наводиш пример Скандинавије са оним силним "претпоставља се". Е, на исте изворе наилази и Деретић, само не спомиње то "претпоставља се", него све то наводи као апсолутну истину. Да Скандинавци имају свог Деретића, "знали" би и презиме и родослов тог Свена, "знали" би да је у својој држави обухватао Европу и пола Африке, "знали" би о њему сваку појединост.
Пример. Један историјски не тако даван догађај, Сеоба Срба у Хабсбуршку монархију. Један извор каже, доселило се 20.000 породица, други извор каже 30.000, трећи 40.000. Највише њих наводи 36.000. Колико је то људи? Један српски историчар то тумачи као интегралне породице и с обзиром на ратна страдања, њихов број ограничава на просечно 3 члана и говори о 100.000 људи, док други историчар сматра да се не ради о интегралним породицама, него о породичним задругама које броје 15-20 чланова, па број Срба ставља на више 500.000. И сад се ту појави један Деретић, који одабере број који му се највише свиђа и објави га у својој књизи као апсолутну истину, а његови читаоци (који да се у историју разумеју, не би ни читали Деретића) ни у шта не сумњају. Нпр. ако Петровић каже 40.000, Марковић и Јанковић 100.000, Тошић и Јошић 250.000, а Филиповић 500.000, Деретић ће узети нпр. број од 500.000 и позвати се на Филиповића, а ове остале неће ни споменути.
То је један метод. Што се тиче других, служи се и измишљањем и личним претпостављањем, за које "заборавља" да напомене да се ради само о претпоставкама. На пример, за њега је валидан историјски факт то што је њему стриц кад је био мало рекао: "Не слушај ти те у школи, није овде било никаквих Римљана, ми смо Срби овде одувијек". Неписмени херцеговачки сељак који, што је нормално, није никад чуо за Римљане, чуди се каквим "глупостима" уче децу у школи (или се можда само српда са дететом правећи се луд) и каже да тако нешто није ни постојало. Е, то је за Деретића прворазредан извор народног предања да су Срби на овим просторима одувек.
Треће, служи се фалсификатима. На пример, ако су Грци написали стотине и стотине страна о неком свом Ксерксу који је био син Кландиса, Деретић ће, пошто се грчко КС и хебрејско С често мешају, Ксеркса прогласити за Серкса, а одатле за Сербса или Сербиса, а по томе што је син Кландиса, даће му и презиме Калинић. И затим ће једноставно да узме оно што су Грци писали о том Ксерксу, кад се родио, шта је волео да једе и пије и који је број ципела носио и искористити у својим описима велике српске историјске личности, Сербиса Калинића. На такав начин је Орфеја прогласио за Сорбеја, Александра Великог за Александра III Карановића, митског Неброда за Нина Белогог, а грчког бога Хераклеса искористио за градњу свог профила Сербона. На тај начин свако може да пише "античку историју" Срба - само покраде античку историју из других народа и људима промени имена.
Са друге стране, Деретић доживљава да се обични студенти историје са њим спрдају када узме да говори о познатој историји, на пример о касном Средњем веку или о Новом веку. Тако је, рецимо, на једном предавању од студента из публике чуо да су на Косову коришћени топови и чудио се томе. Брка године и не разуме се у календар, доживљава да га студенти исправљају да се година рачунала од 1. септембра, а не од 1. јануара, а да византијска ера која броји од 5508. г. пне није никакав "сербски календар", већ плод рачунања александријских теолога, који су сабирали године личности из Библије, колико је ко живео и кад је ко кога родио, па су израчунали да је Исус рођен 5508 година после Адама.
Довољно је рећи и то да ниједан (и још једном: ниједан) историчар није чак ни издвојио толико времена да напише неки осврт на његово издаваштво, или да у неким публикацијама напише одговор на његове тврдње, као што су чинили на пример на фалсификате о историји Босне и Косова које је писао Ноел Малколм. Деретић се чак не сматра ни историјским фалсификатором, његове књиге у стручној јавности имају статус шунд-литературе, а његови поштоваоци статус (о)култиста и полу-секташа.







Nema šta da se više doda na ovo. Bravo!
