Pozdrav! Moj trenutni život ne može se nazvati življenjem, nego životarenjem. Radim u poduzeću koje se ne bavi ničim opipljivim, prodaje nekakve usluge i probija se na tržište. Plaća je dobra i to je jedino šta valja. Od svega ostalog spopada me muka u želucu, od radnih kolega koji većinu vremena šute ili se svađaju ili tračaju, od šefice koja je oličenje gluposti i zavisti, od poslova koji se svode na spajanje papira klamericama i stavljanjem u ladicu te nešto malo kuckanja po kompjuteru... Ja sam već luda od svega toga, završila sam fakultet, a radim nekakve kurirske poslove i tako već par godina. Muka mi je kad dolazi jutro.
Vratila sam se s godišnjeg odmora i u još gorem sam stanju, nego kad sam otišla. Imam osjećaj kao da su ti mračnjaci još jučer bili pored mene. Probala sam naći drugi posao, ali ljudi mi se smiju kad čuju koje radno iskustvo sam stekla u usporedbi s mojim obrazovanjem. Niko me više ne doživljava ozbiljno.
Privatni život sam stavila na led, nikome ne pričam o poslu, ali vide da sam nesretna. Posežem za porocima, stalno sam nešto bolesna, depresivna, lijena. Stan mi je u rasulu, ništa ne popravljam, jer se bojim da ću ostati bez ijednog dinara. Stalno sam kod kuće, ležim u krevetu i čekam da mi novi posao padne s neba.
Najradije bih dala otkaz, ali me strah budućnosti. Nemam ušteđevine ni drugu opciju. Nemam čak ni volje za traženjem drugog posla. Povukla sam se u sebe, nemam više ni energije za borbu. Padam i prije nego šta mi ljudi podmetnu nogu.
Biste li ikad bacili sve u vjetar i otišli u nesigurnu budućnost? Zamišljam kako odlazim iz ove zgrade i više nikad se ne vraćam. I to me ispunjava neopisivom srećom i mirom, kao da sve stvari napokon sjedaju na svoje mjesto. Kao da sam to napokon opet JA, a ne tužna, ružna i degradirana radnica.
Biste li ikad napravili nešto tako nepromišljeno?
