Rayela
Legenda
- Poruka
- 71.814
utorak 8.07.2014
"Ne znam narod koji više psuje Sunce"
Šta bi se dogodilo kada bi i kod nas uveli zabranu „ružnih reči“ u teatru i na filmu. U američkom i evropskom filmu psovka je normalna. Volimo mi psovku, ne samo u literaturi, nego i u životu.
Kada bi u Srbiji bila uvedena zabrana psovanja na javnim mestima i u umetnosti, kao što je to učinjeno u Rusiji, državna kasa bi se prelila od naplaćenih kazni. Volimo da psujemo, to ti je!
- Kazne zbog upotrebe „ružnih reči“ kod nas bi, sasvim je sigurno, izvele narod na ulicu. Srbi bi se pobunili da im neko zabrani da psuje - tvrdi Marko Vidojković, poznat ne samo po čitanim knjigama već i po tome što se u njima ne libi da upotrebi psovke. - Kvalitetne umetnosti nema ako je podložna bilo kakvoj cenzuri.
Psovke će u novim ruskim knjigama, na filmovima i pozorišnim daskama imati status zabranjene robe. Ako bi nešto slično uveli kod nas, autori bi se našli pred hamletovskom dilemom - platiti kaznu zbog krijumčarenja ili ostati bez publike. Za neke srpske filmske stvaraoce veliki uspeh je ako makar u jednoj sceni niko nikom nije opsovao majku ili upotrebio neku drugu pogrdnu i uvredljivu reč. Ponekad je ta prosta reč prava, pa i opravdana. Često je jeftin trik... Ali, naša publika se smeje i opušta samo uz psovke.
- Ukolio bi ukinuli psovanje u filmovima, prepolovila bi se produkcija - kaže scenarista Gordan Mihić. - U svim američkim filmovima se psuje, i u evropskim je to normalno. Istina, nekada veliki pisci nisu koristili vulgarne reči u svojim delima. To je počelo prodiranjem uličnog jezika u umetnost. Ali, to je život. Verovatno mnoge situacije i osećanja mogu da se dočaraju bez psovki, ali je pitanje umetničke slobode da li autor hoće i koliko je sposoban da se na drugi način izrazi.
Kažu da Srbi psuju kao niko - na malo i na veliko. Rade to češće nego što jedni drugima žele dobar dan. Psuju i kad se naljute, a i kad se raduju. U drami „Sveti Georgije ubiva aždahu“, dramski pisac Dušan Kovačević, kroz lik Alekse, to dobro ilustruje: „Ja ne znam narod koji više psuje Sunce: Sunce žarko, Sunce kalaisano, Sunce neogrejano, Sunce lebovo, Sunce krvavo... Da sam ja Sunce, ne bi nas ni ovoliko grejao. A uz Sunce psujemo Boga, hleb, majku...“ Kako je u narodu, tako je i u umetnosti.
- Zabrane su intrigantne. Za njima se rađa želja da ih kršimo - objašnjava Dušan Kovačević. - Nije problem psovka, već da li je umesna ili nije. Kako će vojnici u rovu, u igranom filmu, da pričaju o neprijatelju?! Zamislite da finim jezikom kažu: „Ona gospoda preko puta nisu dobra, pa će nam zapaliti kuće.“ Postoje mesta gde psovka nije psovka, već sredstvo da se čovek oslobodi sresa. U savremenim američkim filmovima svaka treća rečenica je psovka. Ne samo u filmovima B produkcije, već i u klasičnim delima. I naš čuveni film „Marš na Drinu“ završava se rečima: „Drino, je*em te!“ Ali, to nije psovka, već vrisak.
Kovačević kaže da je on, ipak, za to da se uvede neki red, na prvom mestu u medijima:
- Sa druge strane, to neće imati efekta na one kojima je namenjeno. Deca ne gledaju takve emisije, ne čitaju novine... Nema načina da izmenimo njihov način razmišljanja i razgovora, koji nije u ovom s
Ali, naše su psovke sočnije. I, to smatram važnim, često su upotrebljene da drugog ponize. A to nije dobro. Kad su uzgredice, neka ih - nek traju! Neka slobodno živi Crveni ban našeg roda i jezika, pišu Novosti.
Ceo tekst:
http://www.b92.net/kultura/vesti.php?nav_category=1087&yyyy=2014&mm=07&dd=08&nav_id=873876
"Ne znam narod koji više psuje Sunce"
Šta bi se dogodilo kada bi i kod nas uveli zabranu „ružnih reči“ u teatru i na filmu. U američkom i evropskom filmu psovka je normalna. Volimo mi psovku, ne samo u literaturi, nego i u životu.
Kada bi u Srbiji bila uvedena zabrana psovanja na javnim mestima i u umetnosti, kao što je to učinjeno u Rusiji, državna kasa bi se prelila od naplaćenih kazni. Volimo da psujemo, to ti je!
- Kazne zbog upotrebe „ružnih reči“ kod nas bi, sasvim je sigurno, izvele narod na ulicu. Srbi bi se pobunili da im neko zabrani da psuje - tvrdi Marko Vidojković, poznat ne samo po čitanim knjigama već i po tome što se u njima ne libi da upotrebi psovke. - Kvalitetne umetnosti nema ako je podložna bilo kakvoj cenzuri.
Psovke će u novim ruskim knjigama, na filmovima i pozorišnim daskama imati status zabranjene robe. Ako bi nešto slično uveli kod nas, autori bi se našli pred hamletovskom dilemom - platiti kaznu zbog krijumčarenja ili ostati bez publike. Za neke srpske filmske stvaraoce veliki uspeh je ako makar u jednoj sceni niko nikom nije opsovao majku ili upotrebio neku drugu pogrdnu i uvredljivu reč. Ponekad je ta prosta reč prava, pa i opravdana. Često je jeftin trik... Ali, naša publika se smeje i opušta samo uz psovke.
- Ukolio bi ukinuli psovanje u filmovima, prepolovila bi se produkcija - kaže scenarista Gordan Mihić. - U svim američkim filmovima se psuje, i u evropskim je to normalno. Istina, nekada veliki pisci nisu koristili vulgarne reči u svojim delima. To je počelo prodiranjem uličnog jezika u umetnost. Ali, to je život. Verovatno mnoge situacije i osećanja mogu da se dočaraju bez psovki, ali je pitanje umetničke slobode da li autor hoće i koliko je sposoban da se na drugi način izrazi.
Kažu da Srbi psuju kao niko - na malo i na veliko. Rade to češće nego što jedni drugima žele dobar dan. Psuju i kad se naljute, a i kad se raduju. U drami „Sveti Georgije ubiva aždahu“, dramski pisac Dušan Kovačević, kroz lik Alekse, to dobro ilustruje: „Ja ne znam narod koji više psuje Sunce: Sunce žarko, Sunce kalaisano, Sunce neogrejano, Sunce lebovo, Sunce krvavo... Da sam ja Sunce, ne bi nas ni ovoliko grejao. A uz Sunce psujemo Boga, hleb, majku...“ Kako je u narodu, tako je i u umetnosti.
- Zabrane su intrigantne. Za njima se rađa želja da ih kršimo - objašnjava Dušan Kovačević. - Nije problem psovka, već da li je umesna ili nije. Kako će vojnici u rovu, u igranom filmu, da pričaju o neprijatelju?! Zamislite da finim jezikom kažu: „Ona gospoda preko puta nisu dobra, pa će nam zapaliti kuće.“ Postoje mesta gde psovka nije psovka, već sredstvo da se čovek oslobodi sresa. U savremenim američkim filmovima svaka treća rečenica je psovka. Ne samo u filmovima B produkcije, već i u klasičnim delima. I naš čuveni film „Marš na Drinu“ završava se rečima: „Drino, je*em te!“ Ali, to nije psovka, već vrisak.
Kovačević kaže da je on, ipak, za to da se uvede neki red, na prvom mestu u medijima:
- Sa druge strane, to neće imati efekta na one kojima je namenjeno. Deca ne gledaju takve emisije, ne čitaju novine... Nema načina da izmenimo njihov način razmišljanja i razgovora, koji nije u ovom s
Ali, naše su psovke sočnije. I, to smatram važnim, često su upotrebljene da drugog ponize. A to nije dobro. Kad su uzgredice, neka ih - nek traju! Neka slobodno živi Crveni ban našeg roda i jezika, pišu Novosti.
Ceo tekst:
http://www.b92.net/kultura/vesti.php?nav_category=1087&yyyy=2014&mm=07&dd=08&nav_id=873876
