Nemanja Devic istoricar

Nikita Kulganov:
Sta je on izcavao o desavanjima u Hrvatskoj od 1945 ? Nista, nego izmislja.
Znaci od prica za Krlezu da je prvas, da mu je Budak prijatelj, da je pricao protiv Srba.....nista od dokaza, znaci sve je izmisljena.

O cemu se Tita dogovorio sa Papaom, da pobije sve ustase na Blajburgu ? Jedno ime od ustasa ko je presao kod komunista ? Nista
Kliknite za proširenje...
Како да знаш када ништа и ниси од њега прочитао.
Постављени су ти извори у оном тексту који сам поставио, треба само да прочиташ.
Nikita Kulganov:
Evo kakve je sve ''privilegije'' imala katolicka crkva kod Tita
Progon katoličke crkve u bosni i hercegovini u vrijeme komunističke vlasti (1945.–1990.)

Pripadnici različitih vojnih, milicijskih i drugih organizacija vođenih od Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) ubili su tijekom Drugoga svjetskog rata i poraća najmanje 511 katoličkih svećenika i klerika. Tijekom rata ubili su 314, a poslije rata još 118 crkvenih osoba. Komunisti su na križnom putu ubili 64 crkvene osobe, a na odsluženju vojnog roka ubijeno je još 15 svećenika ili bogoslova. Od navedenog broja, njih 184 bilo je iz BiH, gdje je ubijeno 136 svećenika, 39 bogoslova i sjemeništaraca, 4 redovnika laika, a 5 svećenika umrlo je u komunističkim zatvorima. U Banjolučkoj biskupiji ubijeno je 11 svećenika i 5 bogoslova, a 2 svećenika umrla su u zatvoru. U franjevačkoj provinciji Bosna Srebrena ubijeno je 55 fratara, od čega ih je 38 ubijeno 1945. godine, 6 u razdoblju od 1945. do 1951., jedan fratar umro je u zatvoru, a ostali su ubijeni prije.

https://hrcak.srce.hr/file/133407
Kliknite za proširenje...
Нико и не каже да је била привилегована.
Дакле вероваћемо Ивану Лучићу!
Screenshot 2022-06-11 at 02-01-12 ivan-izvorni.pdf.png

Screenshot 2022-06-11 at 02-09-39 ivan-izvorni.pdf.png
 
Mrkalj:
Interesantno je i to da je nakon 1971. Tito hrvatske maspokovce zbrinuo u Leksikografskom zavodu kod Krleže da tamo čekaju svojih pet minuta, da imaju prostorije za dogovore i platu kao stipendiju za intelektualno razvijanje velikohrvatske mitomanije. Tako je među njima bio i Žarko Domljan, potomnji Tuđmanov predsednik Sabora.

I tačno je i to da kod Hrvata ima oko 20 puta više nacionalnih intelektualaca nego kod Srba iako je Hrvata ukupno dvaput manje od Srba. Eto, kao primer angažovanog hrvatskog nacionalnog intelektualca služi i autor ove teme.
Kliknite za proširenje...
Interesatno je i to da je Tito sve amnestirao cetnike 1944, gde su se provukli i mnogi ratni zlocinci i saradnici sa okupatorom, Dobili boracke penzije i postali rukovodioci u SFRJ.
Tacno je da su se komunisti obracunavali sa kolaboracionistima Srbima kao i sa Hrvatima,

A sto se tice Tita i kakav je njehov odnos prema Srbima bio
222.jpg

223.jpg

225.jpg
 
Лекизан:
Како да знаш када ништа и ниси од њега прочитао.
Постављени су ти извори у оном тексту који сам поставио, треба само да прочиташ.

Нико и не каже да је била привилегована.
Дакле вероваћемо Ивану Лучићу!
Pogledajte prilog 1169037
Pogledajte prilog 1169045
Kliknite za proširenje...
Kompletna literatura od Devic , gde se on tu bavi hrvatskom elitom ?

Knjige[uredi | uredi izvor]​

Članci i prilozi[uredi | uredi izvor]​

  • Demokratska stranka - Velika Plana (1919-2000), Istraživačko-izdavački centar, Beograd 2008;
  • Prvi svetski rat 1914-2014, jedan prilog sećanju na žrtve, Letopis Matice srpske, God. 190, knj. 493, sv. 6 (jun 2014), str. 817-826;
  • Pogled Aleksandra Solženjicina na ključne događaje iz Februarske i Oktobarske revolucije u delu "Crveni točak", Studije istorije Ilarion, br. 2, Beograd 2017, str. 31-38;
  • Novi dokumenti o revolucionarnom teroru u Srbiji 1944. godine, Godišnjak za istraživanje genocida, Sv. 10 (2018), str. 111-125;

Priređivanja[uredi | uredi izvor]​

Prikazi[uredi | uredi izvor]​

 
Nikita Kulganov:
Kompletna literatura od Devic , gde se on tu bavi hrvatskom elitom ?

Knjige[uredi | uredi izvor]​

Članci i prilozi[uredi | uredi izvor]​

  • Demokratska stranka - Velika Plana (1919-2000), Istraživačko-izdavački centar, Beograd 2008;
  • Prvi svetski rat 1914-2014, jedan prilog sećanju na žrtve, Letopis Matice srpske, God. 190, knj. 493, sv. 6 (jun 2014), str. 817-826;
  • Pogled Aleksandra Solženjicina na ključne događaje iz Februarske i Oktobarske revolucije u delu "Crveni točak", Studije istorije Ilarion, br. 2, Beograd 2017, str. 31-38;
  • Novi dokumenti o revolucionarnom teroru u Srbiji 1944. godine, Godišnjak za istraživanje genocida, Sv. 10 (2018), str. 111-125;

Priređivanja[uredi | uredi izvor]​

Prikazi[uredi | uredi izvor]​

Kliknite za proširenje...
Бави се историјом другог светског рата, страдањем Срба генерално, ситуацијом и у НДХ, тако да итекако зна о чему прича, а то није оно што му приписујеш.
И опет кажем прочитај неки његову књигу па постави овде на анализу а не неке исечке из емисија.
 

Историчар др Немања Девић међу 10% најпродуктивнијих српских научника​

Ништа од тога није био мој успех, него милост Господа и правда за оне у чије име говорим.



др Немања Девић; ФОТО: Фејсбук страница аутора

У Босни постоји један необичан израз за ничије дете: зове се нахоче. Е ја сам, откад сам уписао Филозофски факултет у Београду био нахоче.
И то не зато што немам родитеље, ујаке или кумове, већ зато што они нису седели на утицајним местима.
Уз то, нисам био ни Југословен ни комуниста већ изразита супротност свега тога, што такође није баш била згодна околност на једном од последњих упоришта ових липсавајућих идеологија у Србији.
До доктората то нисам много осећао, онда се на моја плећа срушила лавина. Тукло је са свих страна, у мери да сам једног момента дословно пропљувао крв. Прво од њиових, а онда и од наших.
Није битно од кога, није битно ни зашто, то знамо моји најближи и ја и на брзину исписане белешке у дневнику. Најслађе ми је пак било кад су, све стручни и објективни, на маргини мог доктората написали: адвокат Драже Михаиловића.
А онда и онемогућили да браним докторат написан на 1.000 страна на дан 17. јула, да се случајно не поклопи са датумом смрти покојног Чиче. Неке погледе пуне мржње и отрова, и то од једне наизглед доброћудне и тихе женице, никад до тад нисам срео и никад их нисам заборавио…
Онда су наставили да ме саботирају где год су могли.
Ја сам им некад свесно, некад несвесно, одговарао ударајући на таштину, пунећи сале које је ваљда само њиховим височанствима требало да припадају.
Кад није резултирало отказом, онда су почели да смишљају сплетке и пласирају полуистине, много опасније од ноторних лажи. Кад нису успели, онда су почели да ме игноришу, па да прошле године не беше доброг Бориса Булатовића и његових колега који додељују награду „Димитрије Богдановић“, помислио бих можда и да заиста све те моје написане хартије не вреде ништа.
Ипак, нисам одустајао.
Тако измрцвареног и готово очајног, са 30 година и без много радног стажа у струци, двојица добрих људи (који су иначе знали да нисмо истомишљеници по много чему) препознали су ме у Институту за савремену историју и заложили се да постанем њихов колега.
Требало ми је годину дана да уопште поверујем да радим тамо где сам маштао још као ђак. Али сам радио, посвећено и вредно, и то не због обавезе него из љубави. Готово сваке године избацивао по једну књигу и по неколико (некад и двоцифрен број) других радова.
Настављени су напади и од лажних левичара и од лажних десничара, а Бога ми било је и удара од озбиљних удбашких њушки (не мислим на Удбослава, он је ситна буранија за ту братију).
Да није било подкаста и старе поставе емисије “После ручка“, у медијима готово да ме и не би било, поготово не у југоносталгичним интелектуалним кружоцима на јавном сервису.
Ни код националне интелигенције задужене да дели сертификате ко је националан а ко интелигенција нисам се прославио, па сам се на моменте осетио, што рече Црњански у “Итаци“, да сам у Београду као неки прогоњени Арнаут.
Никад ме нико од њих није заплашио нити одлучио од вољеног посла, али су ме усмерили, несвесно, више ка мом породичном благу.
И баш кад сам се помирио с тим да треба радити у тишини, за ретке савременике и нову генерацију, у министарству науке покренули су иницијативу да се по први пут наш рад измери и меритократски.



ФОТО: Снимак екрана
Не дакле по томе ко стоји иза кога, него колико радова имаш и где су (у каквим научним часописима) објављени.
Знам, сад ће неки оштећени рећи да код њих није реч о квантитету, него о квалитету, али оно нахоче с почетка текста је, ето, накупило преко 50 научних радова, па макар и да не ваљају. И по први пут дошло је до озбиљног признања и сврставања истог у 10% најпродуктивнијих српских научника.
То су ти “изврсни“ о којима се ових дана говори: посебно су ми били мили коментари професорице из клана злих која је закукала како се награђују некакви четници, који јој се вазда привиђају по ходницима. Не боли њу тај придев, колико што се то односи и на повећање плате, а и она и њени су јадни гладни; толике године вредно раде и живе аскетски, а ови зли софтвери који су бодовали нису препознали њине квалитете…
Сад, да ли постоји нешто што би било изврсно нахоче, ја не знам, али ко хоће да честита – може. Уз малу уздржаност: ништа од тога није био мој успех, него милост Господа и правда за оне у чије име говорим.
Но, да сам радостан и због себе и због свих поменутих злица, јесам, па ништа не смета да попијемо по једну љуту на мој рачун кад се видимо….
Извор: Немања Девић – Фејсбук страница
(Наслов, поднаслов и одабир фотографија – редакција портала Јадовно 1941.)
https://jadovno.com/istoricar-dr-ne...V37v-xZTb0u-VmjvmkpRC3IfFLHgezivxj5y3rgvQNMFw
 

Igor Ivanović o polemici Dević – Samardžić​


  • 25/10/2022

Igor-Ivanovic.jpg



Polemiku je avgusta meseca započeo istoričar Instituta za savremenu istoriju dr Nemanja Dević, prozivajući Samardžića na RTV Stara Pazova i na Jutjub kanalu ”Novi standard”. Kako se u međuvremenu polemika rasplamsala, ”Novi standard” je pitao o njoj i pisca Igora Ivanovića, koji je kao ključnu tačku spora označio slučaj Kalabić. ”Zašto bi neko pravio fotografije sa lažnim Kalabićem, ako ima pravog? Nema ni jedna fotografija sa pravim Kalabićem”, rekao je pored ostalog Ivanović​


VODITELj: Kako gledate na ovu polemiku istoričara Instituta (za savremenu istoriju), da ne kažemo baš struke, najviše sa Miloslavom Samardžićem, čovekom koji nije školovan istoričar, ali koji je praktično ceo svoj život posvetio proučavanju teme Drugog svetskog rata? Imali smo ovde i Nemanju Devića, koji je baš to komentarisao. Kakav je Vaš pogled na tu polemiku?
IGOR IVANOVIĆ: Nisam uključen u tu polemiku. Drugo, ta polemika izlazi van okvira mog interesovanja jer je reč ipak o jednom sukobu koji je, da tako kažem, stručan. A sa druge strane ima i dosta lične komponente. Ali, pre no što Vam malo opširnije odgovorim na ovu temu, da uvedemo samo jedan bitan stav. Kao što vidite, već dugo vremena u našoj javnosti, pa i svetskoj, kad god je reč o nekim temama koje su opšte važne, koje su bitne za atmosferu jedne zajednice, jednog naroda, plasiraju tezu ”prepustimo to struci”. Moram da kažem da sam veliki protivnik prepuštanja struci bilo čega, sem što nije eksplicitno prirodnjačko, zatvoreno, koje može imati uticaj samo na struku…


VODITELj: Ne na društvo?


IGOR IVANOVIĆ: Recimo kloniranje. Hoćemo li da prepustimo kloniranje samo biolozima i ljudima koji se bave genetikom i inženjeringom, ili ćemo da pogledamo društvenu komponentu, humanističku, hrišćansku, i uopšte čoveka samog po sebi, kao ontološkog bića? Dakle, ako bismo sve prepustili struci, mi bismo ušli u situaciju da čovek više ne bi govorio o velikim temama, izgubio bi društvenu inteligenciju. Da uzmemo bilo kog umnog i velikog čoveka, samo Kanta, pogledajte taj opseg, čime se bavio… Zato smatram da o ovim temama, o kojima ste pitali, ne mogu da se bave samo ljudi vezani za struku, nego ljudi koji opisuju duh vremana. Duh vremena podrazumeva i stručni deo, ali i mnogo više od toga. Zahvaljujući velikim piscima mi smo saznali duh vremena, jer su isotričari bili samo ljudi koji su opisivlai događaje. A duh vremena je uvek iznad samih događaja, iznad same faktografije. Jer, ako tako posmatramo, imamo samo materijalnu komponentu događaja. Onda ukidamo tu ontološku, metafizičku komponentu čoveka, o odvojivosti njegovog duha i duše.


Dakle, ovo je samo jedan mali uvod, pa bih ja mogao sa ovih pozicija da komentarišem. Nesumnjivo je da su ti takozvani državni istoričari iz Instituta, kao i Miloslav Samardžić, učinili mnogo za Ravnogorski pokret. Mislim da je osnovna tačka na kojoj su se oni sporili Kalabićeva izdaja. Van nekih ličnih animoziteta, van toga da je neko krenuo prvi u javnosti da osporava drugog, pa je ovaj uzvratio, pa je to poprimilo razmere iz kojih nema više povratka na staro stanje. Time se ne treba baviti. To je praktično problem zatvoren u tom polju.


Ali Kalabićeva potencijalna izdaja Draže Mihailovića i njegova sudbina – da li bi završio, kako istoričari iz Instituta smatraju, svoj život prirodnom smrću, da ga Ćeća Stefanović nije kasnije zbog njegovog predugog jezika smakao – ili je pak poginuo u borbi, 1946. godine, na Bogojavljanje, kako smatra Miloslav Samardžić, to jeste velika dilema. To je tačka spora. Oni negirajućoi ovaj deo Samardžićevog istraživanja na neki način negiraju njega samog na poljima koja nisu naučna. Da li je, recimo, završio fakultet istorijskih nauka. To nije bitno. Postoji mnogo velikih istoričara, umnih ljudi, koji su pisali velike stvari, a da nisu po obrazovanju istoričari…


VODITELj: Slobodan Jovanović, na primer…


IGOR IVANOVIĆ: Naravno. Kažem vam, ako ste čovek koji se bavi nekom tematikom i komponentom, vi ne možete biti čovek jednog fakulteta, ili jedne srednje škole, i tako dalje…


VODITELj: Pominjete sudbinu Nikole Kalabića. Vi ste za naš sajt napisali jedan obiman dvotomi esej, gde ste doslovno rekli: Celog života se bavim izučavanjem ove teme, i nakon svega što sam video ili pročitao mogu da kažem da Kalabić nije izdao Dražu. Možete li malo sada za naše gledaoce da tu tezu obrazložite?


IGOR IVANOVIĆ: Ja sam pročitao to što je javnosti dostupno. I nisam jedini. Razgovarao sam sa nekoliko umnih ljudi, koji su što iz radoznalosti, a što kao i ja, iz porodičnih razloga, izučavali ovu tematiku. Opšti stav je da Kalabić – mi ne znamo da li je izdao – ali da dokazi koje je država pružila nisu dovoljno črsti. naprotiv, oni su neuverljivi, iz čega možemo, u logici pravnika, da izvedemo zaključak da on nije izdao. Tu ima jedna velika zamena teza. Mi dokaze, koje je prvenstveno dala totalitarna, Brozova država, koja je sve živo što je mogla da falsifikuje – falsifikovala, smatramo autentičnim, mislim u našoj javnosti. Dakle, nisu poništene tekovine Brozovog doba, pa da onda krenemo od nule, nego je potrebno da vi dokazujete, pod a) da Kalabić nije bio izdjanik, pod b), da nije bio ratni zločinac. A dobro znamo da su obe ove teze date na neutemeljen, ideološki način, i ko zna u koju svrhu.


Pogledajte šta se desilo. Izvesni Dušan Nedeljković, koji je čak studirao na Sorboni, je bio predsednik komisije, ne mogu da se setim pravog naziva, na osnovu koje se utvrđivalo ko je bio rtani zločinac. I kada bi ta komisija, kroz zakon i skupštinsku odluku, utvrdila da je neko bio ratni zločinac, on bi izgubio sma moguća prava. Znači, sva građanska prava, zatim imovinska prava njega i njegovih naslednika. A znate kako je ta komisija radila? Tako što su iz raznih opština tadašnjih, okruga, ili kako već, slali spiskove zločinaca. I onda je praktično ta komisija imala skup malih komisija, napravljena je velika komisija, i svi, bukvalno svi, ravnogorski oficiri su proglašeni zločincima. Imam pravo ovo da tvrdim, jer je i moj deda proglašen zločincem (kapetan Boža Ivanović, komandant brigade u Toplici – prim. ur). Moj otac je posvetio ceo život da dokaže da nije bilo zločinac, jer je poznato da je između jednog velikog čoveka, partizana Ratka Pavlovića Ćićka, i mog dede Bože Ivanovića, bio pakt o nenapadanju. Obojica su posle morali da stradaju. Ćićko je verovatno ubijen sa leđa. Prebačen je na teren Crne Trave, kao partizanski komandant, na teren koji on ne poznaje, vrlo čudna smrt. O tome je moj otac napisao i vrlo ozbiljnu knjigu. Nije jedini, mnogi se bave tom tematikom. Ništa ne možemo reći sa sigurnošću, ali sa velikom verovatnoćom možemo reći da je Ćićko ubijen sa leđa od strane partizana, jer je u samrtnom ropcu njegov ubica, inače deda Gorana Majmuna Vukovića koji je ubio Ljubu Zemunca, priznao taj zločin u sanatorijumu, pred dva, takođe bolesnika, obaveštajca koji su se tu zatekli.


Dakle, pošto je moj otac posvetio život toj temi, imam pravo da budem zainteresovaniji, na neki način, od drugih. I dokazao je da u doba te Rgajske bitke moj deda nije bio na toj teritoriji, nije uopšte bio komandant. Reč je o lokalnoj jedinici, koju je vodio Mića Simić, zajedno sa Bugarima, protiv jedne topličke partizanske jedinice, kada su stradali Sreta Mladenović Mika, i Gavran Čeković pre toga. Počinili su grozne zločine u tom pustorečkom kraju. A moj deda je u tom momentu bio u Nišu. Postoje istorijski dokazi. Radio je kao nadničar. Kao oficir, skrivao se od Nemaca, radio je kod našeg nekog polurođaka. Sad, pazite tu situaciju. Vi i dan danas imate da je moj deda ratni zločinac. Postoje i dokazi, ali ne pada mi na pamet da se ponižavam na ovom sudu, u ovoj državi, sa ovim tužilaštvom, koje to pokušava da dokaže za Nikolu Kalabića, gde državni tužilac Srbije, uz pomoć hrvatskih istoričara, sad podnosi tužbu. U ovom segmentu, sramno je šta radi država Srbija. Ne znam da li ima veze sa ovom vlašću, ili su to recidivi duboke komunističke države. Ali, evidentno je u slučaju Kalabić, da nemamo eksplicitne dokaze, da je neophodno dokazivati njegovu nevinsot, a da je pri tome država falsifikovala sve što je mogla, jedno sedam, osam komponenti u njegovom slučaju – o tome ću malo kasnije – a i dalje se veruje da je zapravo ta državna istina polazna osnova. U tomk slučaju, to je i naučno, i moralno, nedopustiva kategorija. To treba svesti na nulu. Jednostavno, Nikola Kalabić nije izdao. Izvolite, dokažite da jeste. Pa ako se daju relevantni dokazi, ali dokazi dostupni svima, naravno da će to biti opšte prihvaćeno od strane ravnogorskih potomaka, kao i celokupne javnosti. Ali ovako je stvarno jedna besmislena situacija.


E, sad, mene sudbina Nikole Kalabića više interesuje na, kako da kažem, emotivnom planu. Ali, nije to sa društvenog stanovišta prevelika tema, da nema jedne druge komponente, koja je mnogo bitnija. Ukoliko Kalabić nije izdao Dražu Mihailovića, i ako je zbilja nastradao na Bogojavljanje u Degurićkoj pećini, onda Draža nije uhvaćen pomoću Kalabića. A ako nije, postoje indicije, i neki dokazi, da su u tome učestvovali Englezi. Da li je uloga Nikole Kalabića zapravo maska da se sakrije sramna engleska, odnosno anglosaksonska, uloga u hvatanju Draže Mihailovića? Oni su inače 1943. godine prešli na stranu partizana i vi imate svedočenje Ficroja Meklina, dato Božidaru Zečeviću, koji kaže da ga je Čerčil poslao sa idejom da u Bosni napravi pakt sa Titom o napadu na srpske gradove – to je to savezničko bombardovanje, partizani sa zemlje, a anglosaksonci iz vazduha. To daje jednu sasvim novu sliku Drugog svetskog rata. Zato je slučaj Kalabić bitan. Da li neko forsira Kalabićevu izdaju da bi prikrio sramnu ulogu Engleza? Dakle, da li je ovo pakt duboke komunističke i duboke NATO države u Srbiji? To je teza kojom sam se ja bavio i mislim da posle svog tog istraživanja, mogu da kažem da je prevagnulo da, ipak, Kalabić nije izdao.


Jer, video sam mnogo falsifikovanih dokaza. I postavio sam pitanje sebi: Zašto bi država, ako je stvarno nekog uhapsila, stavljala slike lažnog Kalabića, izmišljala dnevnik Borivoja Tasića, prikrivala prave dnevnike Stevana Moljevića, Dragiše Vasića, itd. U krajnjem slučaju, ako je Kalabić stvarno preživeo Drugi svetzski rat, što ta država ne kaže gde je živeo, pod kojim imenom, gde je sahranjen, da se iskopa grob, da se dokaže…
 
VODITELj: Šta se dogodilo sa knjigom Dragiše Vasića ”Istorija Ravne Gore”?


IGOR IVANOVIĆ: Nestala je. A Stevan Moljević je u zatvoru u Sremsoj Mitrovici, koji je bio dosta surov zatvor, proveo period od kraja rata do 1959. godine, gde se i upokojio. Tamo je bio sa Dragoljubom Jovanovićem i protom Savom Banovićem zajedno u ćeliji. Oni obojica kasnije, u svojim arhivima, u svojim svedočenjima, kažu da znaju da je Stevan Moljević napisao nesporno četiri rukopisa. Sva četiri rukom, na toalet papiru. Ta četiri rukopisa su, po njihovom svedočenju, nezavisnom jedan od drugog, bili rukopisi sledeće tematike: O banjalučkom izdajničkom procesu, o sarajevskom atentatu – a u oba ova događaja bio je skriveni ili neskriveni učesnik Stevan Moljević – o Makedoniji i četvrti rukopis se ticao filozofskog odgovora marksizmu. Dakle, napisao je četiri rukopisa koji se ne dotiču Ravne Gore.


Međutim, kao jedan od dokaza o navodnoj Kalabićevoj izdaji dat je navodni peti Moljevićev rukopis, za koji niko od zatvorenika ne svedoči da postoji, na latinici, prekucan na elektronskoj mašini već 1960. i neke godine. Dakle, pitanje je, ako je tako, zašto ne date ta četiri u originalu, onda imate i peti u originalu? Jer, nije mogao na mašini da kuca, na latinici, Moljević. Pa čak i da su mu doturili mašinu, na latinici ne bi kucao. Ali, kad to nemamo, kako mogu da verujem tom petom rukopisu?
Dnevnik Borivoja Tasića, koji opisuje događaje podudarno sa feljtonom ”Politike” iz 1962. godine, kao i knjigom Ljube Popovića, pravo ime mu je Milovan Pejanović, iz 1971. godine, ”Velika igra sa Dražom Mihailovićem”, dakle, taj dnevnik Borivoja Tasića je čist falsifikat. Ne samo što ga niko nije video, a pozivaju se na njega, nego se ispostavilo da polupismeni Borivoje Tasić, sa četiri razreda osnovne škole, piše briljantne stilske figure. Ispostavilo se da piše na ekavici, a čovek je iz Bosne, govorio je celog života na ijekavici. I niz drugih materijalnih grešaka.


Ispostavilo se i da su krucijalni dolazi – Kalabićeve fotografije sa oznašima – na osnovu analize kustosa Vojnog muzeja, i na osnovu Cvejića, koji je kao stručan čovek dao veštačenje, da su to fotografije lažnog Kalabića. Zašto? U krajnjem slučaju, 17 centimetara je razlika u visini, između Kalabića iz pravog života, čiju visinu znamo iz njegovog vojničkog kartona, i tog sa fotografije. Upoređivano je u odnosu na šmajser koji drži, mislim, Radenko Mandić. A s druge strane u odnosu na lik, položaj očiju, obrva, nosa, nesporno je da su fotografije lažne. I sad se postavlja zdravorazumsko pitanje. A uvek kada pozovete logiku i zdrav razum, vi ste u principu dominantni u nekim diskusijama. Zašto bi neko pravio fotografije sa lažnim Kalabićem, ako ima pravog? Nema ni jedna fotografija sa pravim Kalabićem. Fotografišite ga za arhivu, za dosije, iz raznih uglova, taj dokaz ne postoji. Jedine fotografije su te, sa lažnim Kalabićem.


Zašto bi neko falsifikovao dnevnik Borivoja Tasića? I zašto bi neko učinio još nekoliko radnji, koje su čist falsifikat, recimo kad je reč o tom feljtonu iz ”Politike” i ovom delu koje sam maločas pomenuo – ukoliko su se događaji odvijali na drugi način? E sada, ukoliko u svemu tome nema zaštite Engleza, odnosno tog anglosaksonskog faktora, onda to može da bide usko stručna tama, pa nek se spore ovi istoričari. Ali, mene druga stvar unespokojava. Šta ako se sve to radi da se zaštiti jedan mnogo opasniji faktor? Da li u Srbiji postoji tajni pakt duboke komunističke i duboke NATO države? Moja teza je da postoji i da se prelama, između ostalog, i kroz ovaj slučaj. Ako je tako, onda će vam i u principu ta teza o drugačijem jugotitoističkom narodu, biti bliža. Onda, u stvari, vidite svu tragediju srpske sudbine i srpskog naroda, a slučaj Kalabić je poslužio samo kao jedan lakmus papir da se te stvari lakše vide.


(Jutjub kanal ”Novi Standard”, 2. oktobar 2022.)
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top