Vladimir983
Aktivan član
- Poruka
- 1.092
On ima 64 godine, ali tokom čitavog života ponašao se isto.
Sećam se, još kad sam bio dete, ako se samo našalim sa njim, on bi me odrao od batina, jer šala nije bila po njegovom ukusu. Nikada me nije zagrlio kao svoje dete, niti je umeo lepo da razgovara, samo je znao da me mlati varjačom.
A glup je kao tocilo - on nema rečnik, ne ume da se šali, ni da se izrazi. Nikada ga nisam čuo da je ispričao neki dobar vic, da nas nasmeje u kući. Čak i kada bi to pokušao, on bi zamuckivao da bi mi smešnije bilo ako ćuti.
Ako ga ja ne pozovem telefonom, nikad me ne bi okrenuo da pita šta radim. A i kada razgovara s nekim, muči se i napreže da osmisli rečenicu. Pa pufće, huhće, preznojava se, nema temu za razgovor. A onda kreće ono njegovo ahaa, mhhmm, naravno, sigurno, naravno sigurno, sigurno, sigurno... I posle toga se obavezno završava razgovor, jer sagovornik nema šta da čuje od njega.
Zatim često ponavlja iste greške. Dok smo stanovali na Karaburmi, on je gotovo svakih mesec dana udarao blatobranom kola o jedan stubić kraj parkinga. Zamislite, prođe svakog dana pored tog stuba i ne primeti ga da je on tu, pa ga redovno potkači. Uz objašnjenje - zaboravio sam. Kako možeš da zaboraviš, a prošlog meseca si ga opalio?
Pa je onda imao neke sulude ideje - sećam se da je kosu za travu okačio iznad vrata u šupi, pa se jednom se ta kosa otkačila i pala bratu na glavu. Srećom nije bila naoštrena. Zamislite koji mozak trebaš imati, da bi tako nešto uradio. Od kamenog doba postoji jedno pravilo-iznad vrata se ne kači ništa, a on ni manje ni više, nego kosu za travu.
U saobraćaju često neće da pušta nikog da mu se ubaci ispred, pa se ranije neretko događalo da se po cenu toga i sudari. I ja mu još tada kao dete kažem, ali tata šta ti je to trebalo?
- Šta me briga, on će da mi popravi kola.
-ali ta kola više neće biti kao što su bila... - kažem mu.
Na šta mi on odgovori - znam, znam, znam, znam...
-Pa kad znaš, zašto to radiš?
I onda naravno, u nedostatku objašnjenja, sleduju mi dreka, batine ostalo.
Sećam se kad mu je deda, a njegov tast, nešto govorio i objašnjavao, a ovaj okrene glavu i gleda u TV. Deda se pojede naprežući se da mu kaže nešto, a ovaj ga ne šiša tri posto.
Po meni je to krajnje nekulturno, čak gore i od najgore psovke, kada nekog ignoriše na taj način.
On nikad nije imao osećaj krivice, niti sam za svojih 38 godina čuo da je iz njegovih ustiju izašla reč - kriv sam, ili pogrešio sam. Obično kaže, jeste, pa šta!
Kad majka stavi u činiju jabuke, za najveću se uhvati.
Kad hoda, trupka onim nožurdama kao macole da udaraju po patosu. Ja mu kažem lepo da su mu vene zbog toga iskočile, on mi ne veruje.
Kako upali TV, ne skida se sa vesti. Samo politika i političari. Pitam ga, jel ih toliko voli, kad ih stalno gleda, kaže - pa ne volim ih.
- a zašto ih onda gledaš?
- a šta drugo da gledam?
- pa naprimer crtane filmove... makar se nasmej ko čovek, iskezi više tu svoju obešenu njušku.
On nema nikakva interesovanja, hobije, ne ume da čuva stvari. Sve čega se dotakne, polomi i odvali.
Nikad nas ko čovek nije poveo u restoran, da kaže - hajde ženo, deco, vodim vas na ručak. Možda bi i hteo, al da mu neko drugi plati.
"ja nisam kafanski čovek, ja nisam kolekcionar, ja nisam ljubitelj, ja nisam ovo, ja nisam ono..." - A šta si, života ti? Definiši se već jedared, pa da te razumem.
I samo mu je, da mu je nešto džabe - da mu neko drugi kupi, da nešto nađe bačeno pored kontejnera, ili čak i da ukrade.
Pa se onda žali komšinici, jer je glasno pustila Karleušu. A kad komšinica utiša, on uđe u sobu i pusti isto to.
- pa dobro čoveče, zašto si pustio tu glupost?
-a šta da pustim, kad samo to ima na radiju?
- pa pusti operu, od nje će te manje uši boleti.
- ali meni nije bitno šta svira, važno mi je samo da mi nešto drnda.
Jel vi sad vidite kakav je to čovek - njemu je samo da mu nešto drnda. Dao sam mu predlog da uzme brusilicu, da je prebaci preko lustera i neka je uključi, pa neka mu drnda do mile volje, kad mu je već do drndanja a ne do muzike.
Sećam se, još kad sam bio dete, ako se samo našalim sa njim, on bi me odrao od batina, jer šala nije bila po njegovom ukusu. Nikada me nije zagrlio kao svoje dete, niti je umeo lepo da razgovara, samo je znao da me mlati varjačom.
A glup je kao tocilo - on nema rečnik, ne ume da se šali, ni da se izrazi. Nikada ga nisam čuo da je ispričao neki dobar vic, da nas nasmeje u kući. Čak i kada bi to pokušao, on bi zamuckivao da bi mi smešnije bilo ako ćuti.
Ako ga ja ne pozovem telefonom, nikad me ne bi okrenuo da pita šta radim. A i kada razgovara s nekim, muči se i napreže da osmisli rečenicu. Pa pufće, huhće, preznojava se, nema temu za razgovor. A onda kreće ono njegovo ahaa, mhhmm, naravno, sigurno, naravno sigurno, sigurno, sigurno... I posle toga se obavezno završava razgovor, jer sagovornik nema šta da čuje od njega.
Zatim često ponavlja iste greške. Dok smo stanovali na Karaburmi, on je gotovo svakih mesec dana udarao blatobranom kola o jedan stubić kraj parkinga. Zamislite, prođe svakog dana pored tog stuba i ne primeti ga da je on tu, pa ga redovno potkači. Uz objašnjenje - zaboravio sam. Kako možeš da zaboraviš, a prošlog meseca si ga opalio?
Pa je onda imao neke sulude ideje - sećam se da je kosu za travu okačio iznad vrata u šupi, pa se jednom se ta kosa otkačila i pala bratu na glavu. Srećom nije bila naoštrena. Zamislite koji mozak trebaš imati, da bi tako nešto uradio. Od kamenog doba postoji jedno pravilo-iznad vrata se ne kači ništa, a on ni manje ni više, nego kosu za travu.
U saobraćaju često neće da pušta nikog da mu se ubaci ispred, pa se ranije neretko događalo da se po cenu toga i sudari. I ja mu još tada kao dete kažem, ali tata šta ti je to trebalo?
- Šta me briga, on će da mi popravi kola.
-ali ta kola više neće biti kao što su bila... - kažem mu.
Na šta mi on odgovori - znam, znam, znam, znam...
-Pa kad znaš, zašto to radiš?
I onda naravno, u nedostatku objašnjenja, sleduju mi dreka, batine ostalo.
Sećam se kad mu je deda, a njegov tast, nešto govorio i objašnjavao, a ovaj okrene glavu i gleda u TV. Deda se pojede naprežući se da mu kaže nešto, a ovaj ga ne šiša tri posto.
Po meni je to krajnje nekulturno, čak gore i od najgore psovke, kada nekog ignoriše na taj način.
On nikad nije imao osećaj krivice, niti sam za svojih 38 godina čuo da je iz njegovih ustiju izašla reč - kriv sam, ili pogrešio sam. Obično kaže, jeste, pa šta!
Kad majka stavi u činiju jabuke, za najveću se uhvati.
Kad hoda, trupka onim nožurdama kao macole da udaraju po patosu. Ja mu kažem lepo da su mu vene zbog toga iskočile, on mi ne veruje.
Kako upali TV, ne skida se sa vesti. Samo politika i političari. Pitam ga, jel ih toliko voli, kad ih stalno gleda, kaže - pa ne volim ih.
- a zašto ih onda gledaš?
- a šta drugo da gledam?
- pa naprimer crtane filmove... makar se nasmej ko čovek, iskezi više tu svoju obešenu njušku.
On nema nikakva interesovanja, hobije, ne ume da čuva stvari. Sve čega se dotakne, polomi i odvali.
Nikad nas ko čovek nije poveo u restoran, da kaže - hajde ženo, deco, vodim vas na ručak. Možda bi i hteo, al da mu neko drugi plati.
"ja nisam kafanski čovek, ja nisam kolekcionar, ja nisam ljubitelj, ja nisam ovo, ja nisam ono..." - A šta si, života ti? Definiši se već jedared, pa da te razumem.
I samo mu je, da mu je nešto džabe - da mu neko drugi kupi, da nešto nađe bačeno pored kontejnera, ili čak i da ukrade.
Pa se onda žali komšinici, jer je glasno pustila Karleušu. A kad komšinica utiša, on uđe u sobu i pusti isto to.
- pa dobro čoveče, zašto si pustio tu glupost?
-a šta da pustim, kad samo to ima na radiju?
- pa pusti operu, od nje će te manje uši boleti.
- ali meni nije bitno šta svira, važno mi je samo da mi nešto drnda.
Jel vi sad vidite kakav je to čovek - njemu je samo da mu nešto drnda. Dao sam mu predlog da uzme brusilicu, da je prebaci preko lustera i neka je uključi, pa neka mu drnda do mile volje, kad mu je već do drndanja a ne do muzike.
Poslednja izmena:
