Evo ti Nušić će ti to najbolje objasniti..
Из "Аутобиографије" - Бранислав Нушић
МАТЕМАТИКА
– Ја бих вас молио, господине докторе, да дете свестрано прегледате, јер почиње већ да ме брине његово стање.
– Шта је то, дакле, што вас брине; какве сте промене запазили на њему?
– Дете је било ведро, весело, расположено, па одједном постало суморно и ћутљиво. Некако ми је расејано, не уме ни да разговара као пре, не чује кад га питам и врло рђаво спава. Сања, вели, неке страшне снове и у сну се тако погдекад препадне да често скаче са кревета, па га једва можемо умирити.
– Хм! Хм! – размишља забринуто доктор и додаје: – Доведите ви мени младога пацијента да га лично испитам.
Улази блед и испијен младић, лекар га пипа, куца по грудима, загледа му језик и преврће му очне капке.
– А рђаво спаваш, је ли?
Ђак потврђује.
– Би ли могао рећи какви су то снови, шта је то тако страшно што сањаш?
Ђак се престрављено обзире лево и десно, па онда почиње поверљиво:
– Сањам неку гадну жентурину, са оштрим, гвозденим зубима, змијама место косе, топовским ђулетом место срца, рукама у виду гвоздених вила и фосфорним очима, које се у мраку светле као мачје око, и стомаком од говеђе коже, пуним разних цифара које та наказа бљује из уста.
– То је математика! Да, то је математика! – врти брижно главом лекар, сећајући се своје младости. – Познајем ту болест, врло добро познајем, прележао сам је и сам. А каквога си душевнога расположења, младићу, кад си будан? Јеси ли сачувао памћење, знаш ли, на пример, да ми рецитујеш штогод?
– Знао сам, али сам заборавио.
– Можда си упамтио какву народну песму?
– Знао сам, али сам заборавио.
– Или ма шта друго, ма какву песму, реци шта знаш? Дечко се домишља, домишља, па тек запне:
Квадрат од хипотенузе,
То зна свако дете,
Раван је квадратима
Од обе катете.
Лекару се мути чело бригом и обраћа се родитељима, као човек који је већ поставио дијагнозу, овим саветом:
– Дајте му да једе куване суве шљиве, упишите га у какав спортски клуб и будите измирени с тим да ове године падне на испиту.
Ето, такви смо пацијенти били сви које је ова бољка, опаснија и од тетануса и од кочења врата, захватила. Сви смо морали јести куване суве шљиве и бити измирени с тим да ћемо пасти на испиту. Свима нам је математика била врста авети од које се ноћу трзамо иза сна, у мраку је се плашимо и усред дана дршћемо кад нам се само помене њено име. Математика нам је свима изгледала некако као море без хоризонта и без дна, у које су нас бацили те се давимо или очајним и безумним напорима спашавамо; личила нам је на замршени лавиринт, у који су нас угурали те се збуњено тетурамо, ударајући час у један, час у други зид, и личила нам је на непроходну џунглу, пуну крвожедног звериња, у коју смо залутали и не знамо наћи излаза, па смо стога ваљда и веровали да је она казна коју је господ бог изрекао приликом изгнања из раја, када је за први грех жену казнио порођајним мукама а човека математиком.
И онда, зар је чудо што смо се у сну трзали, што смо заборавили и народне песме и оченаш; па често и своје сопствено име и презиме, и место рођења, и имена својих родитеља.
– Одакле си родом, Спиро? – пита професор математике Спиру Најдановића.
Спира ћути, трепће и гледа у таван.
– Одакле си родом, Спиро? – понавља професор.
Спира ћути, трепће и гледа у таван.
– Зар не знаш, побогу брате, одакле си родом?
– Заборавио сам.
– Па шта онда знаш? 'Ајде реци ми да чујем шта ти знаш, кад већ не знаш ни одакле си родом?
– А плус б на квадрат равно је а на квадрат плус аб плус б на квадрат! – одговара Спира као из топа. И док се професор зграњавао пред појавом што је Спира заборавио своје место рођења, дотле смо се дивили Спири што је тако лепо знао овај биномни образац, јер ми нисмо ни толико знали.
Ако смо и знали што, знали смо само оно што су раније генерације, оне које су пре нас лупале главу са математиком, стављале у стихове. Јер ваља знати да смо се ми вратили ономе лепом обичају средњега века, стављању науке у стихове, као јединоме начину да поједине теореме, принципе и законе научимо напамет.
– Шта бива са заградом кад се пред њом стави плус? – пита професор.
Ђак одмах прошапће у себи стих: "Кад је пред заградом знак више, заграда се брише!" и изврши ту радњу.
Тако исто и Питагорино правило гласило је у стиху:
Квадрат од хипотенузе,
То зна свако дете,
Раван је квадрату
Од обе катете.
А несрећна Карнова теорема гласила је:
Квадрат над једном страном
– Вели Карно, ћорава му страна –
Једнак је код троугла
Са збиром квадрата других двеју страна итд.
А, допустите, да није ових лепих и врло глатких стихова, ко је тај који би се смео подухватити да научи напамет тај исти Карнов принцип, који у прози гласи овако: "Квадрат над једном страном троугла једнак је са збиром квадрата других двеју страна смањеним за двоструки производ из тих других двеју страна и косинуса угла који заклапају."
Али, ма колико да смо се спомагали стиховима, те су нам теореме ипак задавале огромне главобоље. Сећам се, на пример, оне Питагорине хипотенузе, која ме је толико измучила и са којом сам се толико рвао, па ипак, ево, ни дан-данас не знам шта је то хипотенуза, сем што ми је остало у памети да је то нешто што је равно збиру квадрата обеју катета. Мени је увек изгледало као да је та хипотенуза сестра од тетке хипопотамусу.
Сећам се да сам једанпут, на часу опште историје, добио питање:
– Дедер, реци ти мени имена девет митолошких муза?
Ја сам према богињама лепих вештина имао нарочитих склоности и трудио сам се, више но иначе, да ту лекцију добро научим, па ипак нисам упамтио име једној од њих и мој је одговор гласио:
– Ерата, Калиопа, Клија, Мелпомена, Полимнија, Талија, Терпсихора, Уранија и Хипотенуза.
Уосталом, нисам ја једини био коме су хипотенуза и катете пореметиле нормално расуђивање. Било је и других који су, учећи математику, потпуно забрљавили. Један мој друг, неки Ненад Протић, назвао је осниваоца француске династије Људевитом Катетом и упорно је остајао при томе да су сви француски Лујеви катете.
Та хипотенуза постала ми је толико одвратна да сам је почео сматрати као реч која, бачена некоме у лице, може значити само увреду и ништа друго. Тако сам је ја једанпут и применио и због те примене имао тешких неприлика у породици.
Дошла нам је била у госте нека стрина, једна зрела девојка од четрдесет година, која се није удала јер "није смела да се одважи на то". А та неодважна стрина била је иначе необично досадно створење, која је засипала питањима као мећава и која се интересовала за све, почевши од питања: ко свлачи митрополита увече кад хоће да легне, па до питања: да ли кокошка осећа извесну пријатност кад снесе јаје?
И таква једна стрина и са таквим навикама пала ми је у кућу баш кад сам се спремао за поновни испит из математике и кад ми је глава врела од разних синуса, косинуса, конуса, паралелопипеда, сегмената, тангената итд. Подносио сам, докле се дало подносити, да ме засипа сметовима питања, али кад ми досади, кад неодважна стрина преврши сваку меру, прекипе нешто у мени и, да бих је каквом тешком увредом ућуткао, ја дрекнух:
Šta sve ovde neću da pročitam...
