Čarli Vots je držao ritam muzičke pozadine naših života na svojim bubnjevima. Ta procena, jedna od mnogih izrečenih u tuzi svetske zajednice zbog smrti 80-godišnjeg bubnjara Rolling Stonesa 24. avgusta, više je i manje od oproštaja u čitulji velikog muzičara: to je paradoksalno zapravo ceo život se klonio skandaloznih hronika koje rutinski prate rokenrol, mogao je direktno i bukvalno da utiče na živote tolikog broja ljudi na celoj planeti. Jer zaista: koliko god je rok kultura promenila lice ovog sveta, toliko je čvrst, nepokolebljiv ritam Čarlijevih bubnjeva preobrazio lice rokenrola, a sa njim i sudbine svakog od nas.
Tačno 58 godina bubnjao je na sceni iza Džegera, Ričardsa i tima. Prišao im je 1963. godine, kao nedovršeni grafički dizajner; njegov poslednji koncert sa Stounsima bio je 2019. Do pre nekoliko nedelja očekivali su ga na sceni, a onda je odjeknula sopstvena najava da više neće nastupiti. Međutim, ni to nije bio kraj: Stounsi su najavili da nastavljaju turneju, čekajući oporavak svog teško zamenjivog člana. Nakon što je umro u utorak, Pol Makartni je rekao da zna da je Čarli bolestan, ali da nije znao da je tako teško. Otišao je dostojanstveno, kao Dejvid Bouvi, kao što dostojanstveni Britanci već odlaze; kao da nije hteo da se muči, tiho, sa onim ironično blagim izrazom na svom izduženom licu, pretvarajući se da je zbunjen, a zapravo pažljivo posmatra da ništa ne pođe po zlu, jer sa ta dva ludaka - znate - nikad se ne zna .
Charlie Watts bio je paradoksalna figura. Gotovo šest desetljeća bio je nezaobilazan član banda – “da nije bilo Charlieja, ne bi bilo Stonesa”, izjavio je jednom Keith Richards – a svejedno je cijelo vrijeme tvrdio da mu se sve to - ne da. Izraz njegova lica na fotkama često je suprotstavljen blještavom Jaggerovu smijehu, demonskom Richardsovu keženju, i prenemaganju Rona Wooda: uvijek kao da se dosađuje, čak snebiva nad ludorijama ove trojice što su se, eto, nekim čudom stvorili ovdje pored njega. Čovjek bi mogao steći dojam da je Watts imao osjećaj da mu ondje nije mjesto – no muzika govori nešto posve drugo.
Pitanje je hoće li itko ikad objasniti magiju zvuka Rolling Stonesa, to kotrljanje stijena koje tako skladno zvuči. Muzikolog, istodobno stručno perfektan i spretan u pisanju, trebao bi da uvjerljivo objasni kako su Stonesi – prvi bjelački bend takve vrste – uspjeli postići taj prepoznatljivi sound neprestano na rubu harmonijskog raspada, a opet skladan u svakom detalju; punk prije punka, blues s više od bluesa, rock u čistoj esenciji. I dok Richards kao da čini sve da se skladba raspadne, sinkopički joj rušeći ritam i parajući je gitarom, a Jagger je ipak održava na okupu pjevajući njihove neiscrpno duhovite i lascivne stihove – “Faraway eyes”, na primjer – sve to ta dva infantilna junaka mogu samo zato što ih otraga čuva klasični, šturi ali ritmički maštoviti, premda strogi nadzornik, sir Winston Churchill rock'n'rolla, uglađeni maestro Charlie Watts. “Most stylish of men”, s naklonom se od prijatelja – posljednjih godina već nasmijanog, otmjenog čičice – oprostio “čovjek raketa”, Elton John.
I on je lično, svakako na prvi pogled, odstupio od uobičajene, brižljivo negovane predstave o razvratnim, buntovnim, odmetnutim sinovima zapadne civilizacije. Srećno oženjen od 1964. godine, bez ikakvog seksualnog skandala, uvek nedostupan voajerskim očima bulevarskih kamera – ispred kojih su se drugi članovi benda često bukvalno gurali – Vots je celog života ostao tipičan „britanski džentlmen“; sa izuzetkom kratke, ali sramne zavisnosti od droge početkom osamdesetih, iz koje ga je, verovali ili ne, izvukao prijateljskim nagovorom – Kit Ričards. Osim, pažljivo obučen, distanciran, čovek „čudesno skrojenog spokoja“, kako ga opisuje novinar Gardijana, Čarli Vots je uvek povezivao nespojivo: svet stare, predratne, krute, često arogantne imperijalne Britanije sa ovom novom sveta, rođenog šezdesetih godina 20. veka, sam je najvećim delom stvorio – svet bunta, različitosti, jednakosti, slobodnog izbora, slobode i lagodnosti, svet u kome se, bez nadzora i pravila, ljudski roker kotrlja kako hoće, gde god da želi, sa kakvim navikama želi, što glasnije, svet u kome je sve u redu dok ima što manje pravila i što više ritma i muzike.
Лупига.Цом
Svi smo mi naslednici takvog sveta. Kao muzički pravac, rokenrol odavno nije ništa drugo do zanimljivo poglavlje u istoriji savremene muzike; ali kao kulturni pokret, oblikovao je današnji svet u mnogo većoj meri nego što mi verovatno uspemo da shvatimo sami. Utoliko su živopisne figure iz njegovog Panteona direktni pratioci, ako ne i učitelji, naših života, u dubljem, verodostojnijem i trajnijem smislu od ovih bizarnih likova, „ministra“, „premijera“, „glava“ i „ poglavice“ o kojima, hteli to ili ne, često zavisi postojanje, a o kojima se svakodnevno spekuliše u lokalnim novinama.
Čarli Vots je među prvima od ovih lica. Setite se njegovog ulova kojim „Honki tonk voman“ počinje: „Tata-ta-ta-ta; tata-ta-ta-ta ... ”Pred prvim, oštrim, bubnjevima, čitavo vam crevo već pleše; još dva takta zaustavljaju činelu i bubanj, pre toga Ričardsov greben pun svakojakih slutnji, a ti si već - koliko puta u životu? - na nogama, bilo bukvalno ili samo u mašti; život postaje ples, oči traže sagovornika, humor i neobuzdani smeh dobijaju svoje mesto, a telo pronalazi oduška. Ti ritmovi, ta nepretenciozna snaga, ta umetnost - to nije samo šou-biz, i nije samo zabava. Čarli Vots, daleki, ćutljivi, daleki britanski džentlmen sa dva drvena štapa u ruci, definisao je naše živote ritmovima moćnim poput moći prirode. Neka ga tamo gde je otišao, u Koenovom „zamku pesme“ prijatelji dočekuju stihovima koje ćemo pamtiti: „Osmeh rasterećuje srce koje tuguje / Seti se šta sam rekao / Ne čekam damu / Ja sam samo čekam prijatelja.”
Lupiga.Com
https://lupiga.com/vijesti/bubnjar-...qrPfpLXPlACicS1Toz5I6-2bRhg27DfGl2B008BU4QJMA
Tačno 58 godina bubnjao je na sceni iza Džegera, Ričardsa i tima. Prišao im je 1963. godine, kao nedovršeni grafički dizajner; njegov poslednji koncert sa Stounsima bio je 2019. Do pre nekoliko nedelja očekivali su ga na sceni, a onda je odjeknula sopstvena najava da više neće nastupiti. Međutim, ni to nije bio kraj: Stounsi su najavili da nastavljaju turneju, čekajući oporavak svog teško zamenjivog člana. Nakon što je umro u utorak, Pol Makartni je rekao da zna da je Čarli bolestan, ali da nije znao da je tako teško. Otišao je dostojanstveno, kao Dejvid Bouvi, kao što dostojanstveni Britanci već odlaze; kao da nije hteo da se muči, tiho, sa onim ironično blagim izrazom na svom izduženom licu, pretvarajući se da je zbunjen, a zapravo pažljivo posmatra da ništa ne pođe po zlu, jer sa ta dva ludaka - znate - nikad se ne zna .
Charlie Watts bio je paradoksalna figura. Gotovo šest desetljeća bio je nezaobilazan član banda – “da nije bilo Charlieja, ne bi bilo Stonesa”, izjavio je jednom Keith Richards – a svejedno je cijelo vrijeme tvrdio da mu se sve to - ne da. Izraz njegova lica na fotkama često je suprotstavljen blještavom Jaggerovu smijehu, demonskom Richardsovu keženju, i prenemaganju Rona Wooda: uvijek kao da se dosađuje, čak snebiva nad ludorijama ove trojice što su se, eto, nekim čudom stvorili ovdje pored njega. Čovjek bi mogao steći dojam da je Watts imao osjećaj da mu ondje nije mjesto – no muzika govori nešto posve drugo.
Pitanje je hoće li itko ikad objasniti magiju zvuka Rolling Stonesa, to kotrljanje stijena koje tako skladno zvuči. Muzikolog, istodobno stručno perfektan i spretan u pisanju, trebao bi da uvjerljivo objasni kako su Stonesi – prvi bjelački bend takve vrste – uspjeli postići taj prepoznatljivi sound neprestano na rubu harmonijskog raspada, a opet skladan u svakom detalju; punk prije punka, blues s više od bluesa, rock u čistoj esenciji. I dok Richards kao da čini sve da se skladba raspadne, sinkopički joj rušeći ritam i parajući je gitarom, a Jagger je ipak održava na okupu pjevajući njihove neiscrpno duhovite i lascivne stihove – “Faraway eyes”, na primjer – sve to ta dva infantilna junaka mogu samo zato što ih otraga čuva klasični, šturi ali ritmički maštoviti, premda strogi nadzornik, sir Winston Churchill rock'n'rolla, uglađeni maestro Charlie Watts. “Most stylish of men”, s naklonom se od prijatelja – posljednjih godina već nasmijanog, otmjenog čičice – oprostio “čovjek raketa”, Elton John.
Charlies Drums
Povezao je, na zapanjujuće načine, odvojene svetove. Prišao je Stounsu i prezreo stenu. „Nisam znao ništa o njemu. Mrzeo sam Preslija. Majls Dejvis – bio je neko za mene“, rekao je u jednom retkom intervjuu. „Čarli odlično zamahuje, ali ne zna rok. Ipak, sjajan momak“, Ričardsov je dnevnički zapis posle prvih poznanstava. U zvuku Stounsa, Vots je doneo čvrstinu i preciznost mejnstrim i kul džez muzičarima, i tako dozvolio da možda najluđi rokenrol bend izraste iz pouzdanosti nepogrešivog džez ritma; nije bio ni improvizator ni eksperimentator; isti set bubnjeva, skroman i predvidljiv, koristio je decenijama; a ipak je pažljivo, sa emotivnim angažmanom, učestvovao u stvaranju tog neverovatnog muzičko-kulturnog kosmosa koji svet poznaje kao „Rolingstonsi”.I on je lično, svakako na prvi pogled, odstupio od uobičajene, brižljivo negovane predstave o razvratnim, buntovnim, odmetnutim sinovima zapadne civilizacije. Srećno oženjen od 1964. godine, bez ikakvog seksualnog skandala, uvek nedostupan voajerskim očima bulevarskih kamera – ispred kojih su se drugi članovi benda često bukvalno gurali – Vots je celog života ostao tipičan „britanski džentlmen“; sa izuzetkom kratke, ali sramne zavisnosti od droge početkom osamdesetih, iz koje ga je, verovali ili ne, izvukao prijateljskim nagovorom – Kit Ričards. Osim, pažljivo obučen, distanciran, čovek „čudesno skrojenog spokoja“, kako ga opisuje novinar Gardijana, Čarli Vots je uvek povezivao nespojivo: svet stare, predratne, krute, često arogantne imperijalne Britanije sa ovom novom sveta, rođenog šezdesetih godina 20. veka, sam je najvećim delom stvorio – svet bunta, različitosti, jednakosti, slobodnog izbora, slobode i lagodnosti, svet u kome se, bez nadzora i pravila, ljudski roker kotrlja kako hoće, gde god da želi, sa kakvim navikama želi, što glasnije, svet u kome je sve u redu dok ima što manje pravila i što više ritma i muzike.
Лупига.Цом
Svi smo mi naslednici takvog sveta. Kao muzički pravac, rokenrol odavno nije ništa drugo do zanimljivo poglavlje u istoriji savremene muzike; ali kao kulturni pokret, oblikovao je današnji svet u mnogo većoj meri nego što mi verovatno uspemo da shvatimo sami. Utoliko su živopisne figure iz njegovog Panteona direktni pratioci, ako ne i učitelji, naših života, u dubljem, verodostojnijem i trajnijem smislu od ovih bizarnih likova, „ministra“, „premijera“, „glava“ i „ poglavice“ o kojima, hteli to ili ne, često zavisi postojanje, a o kojima se svakodnevno spekuliše u lokalnim novinama.
Čarli Vots je među prvima od ovih lica. Setite se njegovog ulova kojim „Honki tonk voman“ počinje: „Tata-ta-ta-ta; tata-ta-ta-ta ... ”Pred prvim, oštrim, bubnjevima, čitavo vam crevo već pleše; još dva takta zaustavljaju činelu i bubanj, pre toga Ričardsov greben pun svakojakih slutnji, a ti si već - koliko puta u životu? - na nogama, bilo bukvalno ili samo u mašti; život postaje ples, oči traže sagovornika, humor i neobuzdani smeh dobijaju svoje mesto, a telo pronalazi oduška. Ti ritmovi, ta nepretenciozna snaga, ta umetnost - to nije samo šou-biz, i nije samo zabava. Čarli Vots, daleki, ćutljivi, daleki britanski džentlmen sa dva drvena štapa u ruci, definisao je naše živote ritmovima moćnim poput moći prirode. Neka ga tamo gde je otišao, u Koenovom „zamku pesme“ prijatelji dočekuju stihovima koje ćemo pamtiti: „Osmeh rasterećuje srce koje tuguje / Seti se šta sam rekao / Ne čekam damu / Ja sam samo čekam prijatelja.”
Lupiga.Com
https://lupiga.com/vijesti/bubnjar-...qrPfpLXPlACicS1Toz5I6-2bRhg27DfGl2B008BU4QJMA
