neka razmisljanja...

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Nadrealista:
Pocela je jesen u našem gradu. Umrlo je više ljudi, kao i u svakoj jeseni. Meni ih je ža, ali Živku Orlandiju baš i nije. On cesto kaže da tako mora i treba... Ali, kad mu je brata majka gadala medu rogove nije tako mislijo.

Domacice spremaju zimnicu. Ja sam srecan. Grad je pun lišca a tata kaže da bi smecari trebali da idu u ku*ac jer evo vec treca jesen kako ništa ne cine. Od ove jeseni nam strašno fali struje u kucu, pa mama kaže za elektrodistributere da su to jedna govna, a nije mislila na taj nacin kad nam je kuca bila puna struje.
Ove jeseni i ja sam kao i mnogi drugi drugovi smo se zaljubili u istu curu. To je ona mala od tatinog pašenoga - Vera. Ja je zovem Vjera jer me stid da se odvajam od društva. I ove jeseni ptice su pošle prema jugu. Rode, vrpci i slavuji su ostali. Meni ih je ža jer su one male i nezašticene, pa bi ih mnogi mangupi mogli ubiti namrtvo. Ðed kaže da su one pticiji proletarijat, a nije tako mislio kad nam se roda posrala na "ficu", pa je fata do špadijerskog vrha. Ðed je tada slomio nogu, a tu rodu je ubio ujak Vlado dva dana poslije golijem rukama. On kaže da se branila ka covjek. Meni je bilo ža a ža mi je i deda koji je slomio nogu. Ali mi je žalije na rodu jer je ded živ, a roda ne. A mislim da bi rodi bilo milije da je ujak Vlado slomio nogu a da je ona ubila deda pod špadijerski vrh. Mada bi meni bilo mrznije. Ja isto mislim da bi najbolje bilo da se ujak Vlado posra dedu na "ficu" i da ga je ded ubio sjekirom, ka što je htio babu jedan put, a da se roda ne miješa. To je radi toga što me je ujak Vlado (rak ga izijo) clepio u glavu kad sam prnuo pred direktorom "Oboda" pa ga je bilo stid od mene. Od kad je ubio rodu još mi je mrzniji.

Brat od tetke mi Vojo je ka svake jeseni kupio petarde kod Paljevica u Donje Polje. Oni nemaju para za ljeb pa prodaju petarde. Meni ih je ža. Baba kaže da su dobri ljudi, a nije tako mislila kad su joj zapalili garažu de je ded i njegovi penzioneri igra fricik u pare. Jesen mi je još draga radi strika Želja što dolazi sa broda. On je bogat covjek i dosta je zgodan. Svaki put s broda dovede novu strinu, pa ode na brod... Poslije ih mi teško izbacimo iz kuce. Nešo kaže da te žene šiljemo kod njega jer mu ih je ža da se svade s majkom po vas dan. A nije tako mislio kad su mu na kocku u pecinu pošle tri plate pa je ijo u našu kucu. Ne znam što bi još pisa od jeseni. Još sem da je volim i njeni plodovi nama dacima daju vitamine da bi smo postali jaki.
Kliknite za proširenje...

I meni je za shto nishta ne razumem, a nisam tako mislio...:mrgreen:
 
Nadrealista:
Pocela je jesen u našem gradu. Umrlo je više ljudi, kao i u svakoj jeseni. Meni ih je ža, ali Živku Orlandiju baš i nije. On cesto kaže da tako mora i treba... Ali, kad mu je brata majka gadala medu rogove nije tako mislijo.

Domacice spremaju zimnicu. Ja sam srecan. Grad je pun lišca a tata kaže da bi smecari trebali da idu u ku*ac jer evo vec treca jesen kako ništa ne cine. Od ove jeseni nam strašno fali struje u kucu, pa mama kaže za elektrodistributere da su to jedna govna, a nije mislila na taj nacin kad nam je kuca bila puna struje.
Ove jeseni i ja sam kao i mnogi drugi drugovi smo se zaljubili u istu curu. To je ona mala od tatinog pašenoga - Vera. Ja je zovem Vjera jer me stid da se odvajam od društva. I ove jeseni ptice su pošle prema jugu. Rode, vrpci i slavuji su ostali. Meni ih je ža jer su one male i nezašticene, pa bi ih mnogi mangupi mogli ubiti namrtvo. Ðed kaže da su one pticiji proletarijat, a nije tako mislio kad nam se roda posrala na "ficu", pa je fata do špadijerskog vrha. Ðed je tada slomio nogu, a tu rodu je ubio ujak Vlado dva dana poslije golijem rukama. On kaže da se branila ka covjek. Meni je bilo ža a ža mi je i deda koji je slomio nogu. Ali mi je žalije na rodu jer je ded živ, a roda ne. A mislim da bi rodi bilo milije da je ujak Vlado slomio nogu a da je ona ubila deda pod špadijerski vrh. Mada bi meni bilo mrznije. Ja isto mislim da bi najbolje bilo da se ujak Vlado posra dedu na "ficu" i da ga je ded ubio sjekirom, ka što je htio babu jedan put, a da se roda ne miješa. To je radi toga što me je ujak Vlado (rak ga izijo) clepio u glavu kad sam prnuo pred direktorom "Oboda" pa ga je bilo stid od mene. Od kad je ubio rodu još mi je mrzniji.

Brat od tetke mi Vojo je ka svake jeseni kupio petarde kod Paljevica u Donje Polje. Oni nemaju para za ljeb pa prodaju petarde. Meni ih je ža. Baba kaže da su dobri ljudi, a nije tako mislila kad su joj zapalili garažu de je ded i njegovi penzioneri igra fricik u pare. Jesen mi je još draga radi strika Želja što dolazi sa broda. On je bogat covjek i dosta je zgodan. Svaki put s broda dovede novu strinu, pa ode na brod... Poslije ih mi teško izbacimo iz kuce. Nešo kaže da te žene šiljemo kod njega jer mu ih je ža da se svade s majkom po vas dan. A nije tako mislio kad su mu na kocku u pecinu pošle tri plate pa je ijo u našu kucu. Ne znam što bi još pisa od jeseni. Još sem da je volim i njeni plodovi nama dacima daju vitamine da bi smo postali jaki.
Kliknite za proširenje...

Koja je pouka?? ***** dedu,***** ujaka pobi sve vratice se rode??
 
Nadrealista:
Recimo da ima,ali na to ne gledam kao na neke neverovatne poduhvate i uspehe,već na ono što će me ubuduće usmeriti,nešto što je utabalo stazu kojom mislim da idem....
..........
Kad je bal,nek je maskembal!-po kotorski:mrgreen:
Mislim da je dovoljno biti srećan - a čovek može biti srećan samo ako voli i ako je voljen.
Gde god kreneš,poenta je ista - ljubav....
Jedino se iluzije mogu raspasti.
Nešto što sam mnogo puta citirao,ali nije na odmet još jednom:


:rolleyes:
Kliknite za proširenje...
jao bas stulica sad:sad2:
Sibil Vejn:
Niko od nas ne zna kad ce umreti,mozda to bude sutra,mozda za 50 godina.Smrt je neminovna,kao i prolazenje zivota.

Bitno je da ti osecas da si postigla nesto,da postoje ljudi kojima je stalo do tebe,bitno je da radis na sebi,danas,da ne cekas da se nesto desi,vec da se trudis da napredujes.Sto vise.Svaku knjigu za sebe citas,radi sebe,a ne profe,ili ocene.

Sad kad pogledam unazad,zadovoljna sam ,vecinom,onim sto sam uradila.
Gomila stvari koje su mi se desile,uticale su,u velikoj meri, na mene.I one dobre,i one lose.

.Volela bih da nisam bila tako povucena,toliko zatvorena.

Mislim da sve sto se desi u zivotu,ostavi trag na tebe,tvoje razmisljanje.Svi koji te povrede,nauce te necemu,ili ucine jacim.

I da nema tih sitnih stvari,poput prijatelja,i zivotinje koja od tebe zavisi i koja te voli,i jos gomile sitnnica,ne bi bilo lepo ziveti.Ili bi bilo dosadno.

A to za cilj zivota-treba stremiti ka tome da ostvaris sve svoje potencijale,sve ono sto ti se pruza,i da ne zalis za onim sto ti se vec dogodilo.Od toga nema nista.

Znam i koliko jedan osmeh meni znaci,koliko necija suza mene povredi,ali to je sve zivot.Znam i koliko sam ja plakala zbog nekih bezvrednih ljudi.

ALi,ipak,mislim da si ,za svojih 15 godina,opsednuta prolaznoscu zivota,imas
malo pesimisticki pogled na to.Sto rece Overkill,sad zivi,sad se smej,"ne grickaj kao mis dane".

Npr,mene su pre par godina lupila kola,tad sam mogla io da umrem.Ali,eto,ziva sam,i znam da cenim sve ono sto mi se desava,i radujem se svemu sto me tek ceka.Sta god to bilo.

Nikad nemoj prestati da radis na sebi,ulazes u sebe ,svoju licnost.Mislim da je to poenta.I uvek ceni sebe,i ono sto imas.
.
Kliknite za proširenje...
ma ljudi nisam ja pesmimisticna (to samo kad dodjem ovdje, jer obicno dodjem ovdje kad sam iznervirana ili tuzna...)vjerovali ili ne cak sam kod nekih stvari previse optimisticna!.....a ovo s ovim pitanjima..niste shvatili...al nema veze....

ANARHO_SISTEM:
Da zašto bismo tražili svrhu života kada on nema svrhu!?Ne kapiram jer kako god da okreneš sve će se svesti u istu tačku, u onu od koje smo pošli tako da u suštini jaka stvar....Razmišljali mi o nečemu što ne možemo da smislimo a ne na isto nam dođe....Smisao ne postoji...
Prolaznost se ne može okrenuti u našu korist....ona nosi nas, ne mi nju....
Možemo promeniti dosta, a opet tako malo....tj. možemo promeniti samo način svog života, ne tuđeg....Možemo izabrati da li ćemo živeti mizerno ili ćemo taj svoj život udostojiti......
A zašto plakati da neko čuje??Da izazoveš sažaljenje, da te ljudi primete, da ljudi shvate da patiš??Ne, njima je svejedno dok njih ne poplaviš suzama, pa se ne uplaše da se ne zadave...tada postaju brižni....Jaka stvar da li neko čuje tvoj plač ili ne....
Zašto bi tebi neko govorio bravo za knjigu koju ti nisi napisala??Bravo zato što si je pročitala...??Pa ti radiš valjda to zbog sebe, a ne za to nečije bravo!Zašto oceniti....sam pisac ocenjuje svoju knjigu...ostali u njoj uživaju i nisu dostojni da je ocenjuju....
Pa pokušaš da sutra ne bi rekla sebi e ja nisam smela...bila sam dovoljno kukavica da me neuspeh obeshrabri...
Samo mi sebi samima ponekad dajemo previše značaja...razmišljamo o svom postojanju, a to je samo kombinacija elemenata...I bezveze se mučimo oko toga....bedačimo i mislimo da smo pametni ako smo razmišljali o svom postojanju...bistriji od svojih vršnjaka koji samo misle na provod...Nije tačno....Mi živimo jer mislimo, volimo, želimo, sutra nećemo više osećati...E pa sutra razmišljaj zašto nisi tu, a ne danas zašto nećeš biti....
Kliknite za proširenje...
vazi isti komentar za pitanja kao za sibil...:dash: ja voolim zivot....ne mislim da sam pametnija od svojih vrsnjaka, jer zaista nismo radili iq test...ako razmisljas o zivotu ne znaci da bedacis...da si malo pazljivije procitala shvatila bi da se kroz text provlace 2 price, i ja sam na stranu one pozitivne....

TEA_93:
Ja sam bukvalac, pa ma koliko bilo besmisleno odgovoricu na ova pitanja, znam da nije poJenta to ali svejedno....

zasto bi trazili svrhu zivota, kad imamo zivot?? :think:
zasto se nervirati kad ce i onako to proci? Uchim na svojim greshkama, uvek cu se kajati zbog nekih stvari......
zasto ne okrenuti prolaznost u nasu korist? Ponekad i to moze da se desi....
zasto brinuti kad nista necemo promjeniti? Ko kaze???
zasto se ne opustiti i uzivati u onome sto imamo? Uvek postoji neka briga.... ali UVEK!!!

ali i.....

zasto ostavljati trag na pjesku kad ce ga vjetar oduvati? Za mene ce to znachiti, makar ga oduvao i tajfun....
zasto graditi uspomene kad ce nestati? Nece......
zasto plakati kad niko ne cuje? Chuje, neko gore.....
zasto procitati knjigu koja nije lektira koju neko nece ocjeniti, za koju nam neko nece reci bravo, za koju niko nece znati? Ali shta me briga za druge ja sam za nivo pametnija....
zasto pokusavati kad znamo da necemo uspjeti? Nikad dosta.....
zasto traziti kad ne znamo da li postoji, kad znamo da necemo naci? Uvek postoji neshto......
zasto uvijek traziti nesto vise, nesto iznad, nesto jace, tragati izvan nasih frekvencija, traziti u prostoru koji samo mi ne vidimo..igrati se corave bake ne nzajuci imena igraca, ne znajuci pravila? Da bi bili za to neshto vishi, za to neshto jachi, zivot provodimo tragajuci za sobom za svojom srecom i svojom buducnosti, i to traganje je beskonachno.....


Trenutno....osecam....izuzetnu psihichku.....moc....:dash:
Kliknite za proširenje...
jao sto ste se uvatili ovih pitanja...:whistling:
Vlada_GNR:
Maksifor, primetio sam da si ti veoma inteligentna i zrela osoba, ali mozda chak i previshe za svoje godine. Jer, po tvojim postovima i temama, shvatio sam da veoma zrelo i pametno razmishljash, ali da li si se nekada pitala chemu sve to ??[/B]-al ja to ne napisah u prvom postu? To tvoje razmishljanje, o zivotu, o proshlosti, buducnosti ??? Zashto traciti vreme na takvo ( ne bih preterao ako bih rekao pesimistichko) razmishljanje ?? Zashto postavljati pitanje kada ne mozemo nishta da promenimo dobijanjem odgovora ?? Postoje razlichita gledanja na zivot, na tu "prolaznost". I nisu sva tako crna. Zamisli kad se ne bi "nervirali, brinuli, ostavljali trag na pesku, plakali, chitali knjigu..." Zar ne bi zivot bio monoton ??? Moje mishljenje je da smo mi tinejdzeri josh mladi da bi imali shta da ostavimo za sobom, a pogotovu da se bavimo ovakvim pitanjima. Mislim da je zivot lepshi ako manje razmishljamo o njegovim, ako tako mogu da se izrazim, manama, ili nedostacima.

I da potpuno se slazem sa Teinim odgovorima !!
Kliknite za proširenje...

nisam pesimisticna!!!ako necu sad otvorit temu ''dupe mog momka izgleda ruzno u njegove nove farmerice, da li da ga ostavim??''

Overkill 991:
O mojem zivotu vec sad moze knjiga i film u dva dela da se napise\snimi!! Prosao sam sito i reseto,nije ni cudo sto sam prso i sto ludim za najmanje sitnice!! Za mene ce da prave nove krugove pakla vec sam sve preziveo u prvih 9 nivoa!!
Kliknite za proširenje...
:rotf::rotf::rotf::super:
:klap:


don_angella:
*** za ovo sluzi blog
Kliknite za proširenje...
lijepo pise p.s. za one koje ne interesuje predhodni dio...:roll:



to sam razmisljala u tom momentu..al tema nije predvidjena samo za sumorne teme...

ljubav:heart:
ovo sam odavno napisala kad je bilo nesto slicno na filozofiji...

''Ljubav je kad zaboravim na sve, ka pogledam u osobu i ne pitam se sta ja to imam u zivotu, sto me cini srecnom..jednostavno znam...
..kad stanem i samo zamislim lik a usna se nesvjeno iskrivi na stranu otkrivajuci neplaniran osmjeh..
kad svakim ne javljanjem pomislim sto ako se nesto desilo, i osjetim jak bol, samom pomisli na to da se meni neko drag blizi smrcu, kraju..
...Za mene je ljubav nesto sto mi obuzme cijeli um, kao doga, nesto sto osjetim u svakoj celiji tijela, nesto sto ne umijem da objasnim cega sam svjesna, i nesto sto ne zelim da prodje...nesto cemu tezim cijeli zivot...smisao....''

ali eto i ta ljubav prosla:lol: sad kad bi definisala (mada to je nemoguce) ljubav..zapravo vecerasnju zaljubljenost....pa izgledalo bi nesto ovako...podizem pogled i ugledam najljepse zelene oci, i usne kao nacrtane kako se razlivaju u skriven osmjeh...vec znam, vec srce skace od srece....nakon nekoliko minuta ponovo okrecem pogled i vidim najljepsa ledja ikada, gledam ko kakva budala u njegova ledja, i cim primjetim da se okrece gledam pud ulice smijuci se kao kakav ludak.......:rumenko: gledam u njega pogledom ''davo, ja sam mali kreten'' i on gleda u mene, nevjerovatno dobrodusno, kao da trazi neku skrivenu boju u mojim ocima...na taj pogled padam...topim se...i vec u mislima proleti ono neizgovoreno prije poljupca....
al sto cu..zelene oci..osmijeh...ledja....i jos pogled.....:heart:....cak i glas...starke i mindjusica....:heart::heart::heart:
 
maksifor:
vazi isti komentar za pitanja kao za sibil...:dash: ja voolim zivot....ne mislim da sam pametnija od svojih vrsnjaka, jer zaista nismo radili iq test...ako razmisljas o zivotu ne znaci da bedacis...da si malo pazljivije procitala shvatila bi da se kroz text provlace 2 price, i ja sam na stranu one pozitivne....
Kliknite za proširenje...

Da, ali si ponavljala pitanja...ne čini mi se da se protežu dve priče već da je ona jedna koja je trebala da se protegne ispala nekako opora...Ne kažem ja da si ti pesimista....već samo su ta pitanja za mene bezveze jer niko nije našao odgovor niti će ga naći.....a opet je tako lako....sve se svodi da živimo onako kako želimo i da taj naš život nas ispunjava...
 
Evo sad cesto razmisljam o nekom buntu. Imam zelju da se bunim protiv neceg, mada bi to trebalo da sto vise pokazem, a ne da krijem u sebi. Sad cu malo da *****m o politici, npr. navijam da Vladu formira protivnicika strana, jer zelim da protestujem protiv njih, nekako mi je zao sto nisam bio stariji u vreme studentskih protesta 96/97.Vrlo mnogo se trudim da budem sto liberalnijih shvatanja, s tim sto u nekim stvarima nema obzira prema drugima npr. u muzici gajim veliku mrznju prema turbo - folku.
 
zeksiv:
Evo sad cesto razmisljam o nekom buntu. Imam zelju da se bunim protiv neceg, mada bi to trebalo da sto vise pokazem, a ne da krijem u sebi. Sad cu malo da *****m o politici, npr. navijam da Vladu formira protivnicika strana, jer zelim da protestujem protiv njih, nekako mi je zao sto nisam bio stariji u vreme studentskih protesta 96/97.Vrlo mnogo se trudim da budem sto liberalnijih shvatanja, s tim sto u nekim stvarima nema obzira prema drugima npr. u muzici gajim veliku mrznju prema turbo - folku.
Kliknite za proširenje...

:klap::klap::klap:
napokon je neko razumio temu!:klap:
 
Neka razmišljanja, zar ne... Ovo sam pisala u februaru.

Ime mi je... Da li je važno? Grobnice ne govore, knjige je lako pisati. Ime, ime mi se udavilo u hiljadama drugih, sličnih, na –ić, možda i drugačije. Da li je važno? Stopila su se ta imena u jedan jedini val leleka i jada koji se sa jarošću digao u nebesa. I nebesa zadrtahu, ali ćutaše. Nebo! Nebo! Ime mi je, ime mi je Beograd.
Rođena sam baš ovde u Beogradu. Rodila me je grka zemlja srpska. Moja krv je ona krv što je tekla časno i ponosno, moja duša je ona duboka i beskrajna duša pred kojom zadivljeni stajahu i najveći od najvećih. Moja krv je ona koju, osim ćutljivih nebesa, niko ne vidi. Moje srce je srce patnje i očaja, puno straha i užasa.
Rodila me je mučenička zemlja balkanska! Ovo nebo – to je moja krv; ova zemlja to je moja kuća! Vitke planine što do neba se dižu moja su braća, sestre su mi sjajne reke ravničarske i gordo more jadransko.
Zato nemam imena.
Zato se ljutina moje krvi prolivala i prolivaće se dok je sveta i veka, zato natapa gorčinom junaštva surovu zemlju ovu, zemlju ovu paćeničku.
Zato.
O, ne dirajte mi gore moje! Ne ubijajte sestre i braću moju!
O, ne čupajte prometejska nedra zemlje moje! To ne krvari ona, to krvarim ja, to jecaju gore i nariču mora!
A zar je voleti teško?
Ta ja vas sve volim kao što mir i sreću volim, kao što pravdu ištem. Pa zar je to tako mnogo? Zar se ne nadimlju sva nedra mišlju o slobodi, pravdi i jednakosti? Zar ja, o, zar ja nisam više no jednom dokazala da bih i poslednji dah dala samo za taj kliktaj:,,Sloboda, pravda, jednakost!''
Ta zar je voleti tako teško?
A ja vas volim kao što zemlju svoju volim. Ja vas volim, ja želim mir.
Zato nemojte tražiti od mene da strgnem srce svoje od zemlje svoje.
Da, ja želim mir, ja želim slogu, ali, ne, ne, ja ne mogu iščupati ovo srce iz ovih grudi.
Evo vam moja krv! Ta ja se ne bojim! Evo!
Ali, srce moje je široko kao zemlja moja. Šta će vam ono? Šta će vam ono što vam nije dato, šta će vam ono od čega koristi nema? Gaziti i pregaziti - to je vrlo lako! Ali, znate li, braćo, deco moja, ljudi, znate li šta gazite?
Ta zar je gledati tako teško?
,, Da li je znao na koga je ruku digao?'', vikaše jednom jedan Ljermontov, jer je jednom neki Dantes digao ruku na jednog Puškina, na jednog bronzanog konjanika reči i Petra Velikog pesme.
Zaista, gaziti i pregaziti je lako.
Gledati je zaista teško.
Voleti je zaista nemogućno.
A vi u mom srcu vidite samo haos i bezdno. Videti – pa i videti je teško! I mislite da će taj haos, to bezdno da ispuni i vas. I pokretom punim straha zavitlaste ključ tog bezdna u more sopstvenog Aheronta bez dna. Ne vredi, o, ne vredi! Ja stojim ovde pred vama, u oči vam gledam i nema straha u mom srcu. Ali, vaše oči ne vide. Vaše srce kuca bezdnom ništavila.
Zaista gaziti i pregaziti je lako.
Gledati i videti je teško.
Voleti je nemogućno.
 
Mjetalna djevojka:
Neka razmišljanja, zar ne... Ovo sam pisala u februaru.

Ime mi je... Da li je važno? Grobnice ne govore, knjige je lako pisati. Ime, ime mi se udavilo u hiljadama drugih, sličnih, na –ić, možda i drugačije. Da li je važno? Stopila su se ta imena u jedan jedini val leleka i jada koji se sa jarošću digao u nebesa. I nebesa zadrtahu, ali ćutaše. Nebo! Nebo! Ime mi je, ime mi je Beograd.
Rođena sam baš ovde u Beogradu. Rodila me je grka zemlja srpska. Moja krv je ona krv što je tekla časno i ponosno, moja duša je ona duboka i beskrajna duša pred kojom zadivljeni stajahu i najveći od najvećih. Moja krv je ona koju, osim ćutljivih nebesa, niko ne vidi. Moje srce je srce patnje i očaja, puno straha i užasa.
Rodila me je mučenička zemlja balkanska! Ovo nebo – to je moja krv; ova zemlja to je moja kuća! Vitke planine što do neba se dižu moja su braća, sestre su mi sjajne reke ravničarske i gordo more jadransko.
Zato nemam imena.
Zato se ljutina moje krvi prolivala i prolivaće se dok je sveta i veka, zato natapa gorčinom junaštva surovu zemlju ovu, zemlju ovu paćeničku.
Zato.
O, ne dirajte mi gore moje! Ne ubijajte sestre i braću moju!
O, ne čupajte prometejska nedra zemlje moje! To ne krvari ona, to krvarim ja, to jecaju gore i nariču mora!
A zar je voleti teško?
Ta ja vas sve volim kao što mir i sreću volim, kao što pravdu ištem. Pa zar je to tako mnogo? Zar se ne nadimlju sva nedra mišlju o slobodi, pravdi i jednakosti? Zar ja, o, zar ja nisam više no jednom dokazala da bih i poslednji dah dala samo za taj kliktaj:,,Sloboda, pravda, jednakost!''
Ta zar je voleti tako teško?
A ja vas volim kao što zemlju svoju volim. Ja vas volim, ja želim mir.
Zato nemojte tražiti od mene da strgnem srce svoje od zemlje svoje.
Da, ja želim mir, ja želim slogu, ali, ne, ne, ja ne mogu iščupati ovo srce iz ovih grudi.
Evo vam moja krv! Ta ja se ne bojim! Evo!
Ali, srce moje je široko kao zemlja moja. Šta će vam ono? Šta će vam ono što vam nije dato, šta će vam ono od čega koristi nema? Gaziti i pregaziti - to je vrlo lako! Ali, znate li, braćo, deco moja, ljudi, znate li šta gazite?
Ta zar je gledati tako teško?
,, Da li je znao na koga je ruku digao?'', vikaše jednom jedan Ljermontov, jer je jednom neki Dantes digao ruku na jednog Puškina, na jednog bronzanog konjanika reči i Petra Velikog pesme.
Zaista, gaziti i pregaziti je lako.
Gledati je zaista teško.
Voleti je zaista nemogućno.
A vi u mom srcu vidite samo haos i bezdno. Videti – pa i videti je teško! I mislite da će taj haos, to bezdno da ispuni i vas. I pokretom punim straha zavitlaste ključ tog bezdna u more sopstvenog Aheronta bez dna. Ne vredi, o, ne vredi! Ja stojim ovde pred vama, u oči vam gledam i nema straha u mom srcu. Ali, vaše oči ne vide. Vaše srce kuca bezdnom ništavila.
Zaista gaziti i pregaziti je lako.
Gledati i videti je teško.
Voleti je nemogućno.
Kliknite za proširenje...


najezila sam se kad sam ovo procitala. koje si ti godiste?
 
Mjetalna djevojka:
Neka razmišljanja, zar ne... Ovo sam pisala u februaru.

Ime mi je... Da li je važno? Grobnice ne govore, knjige je lako pisati. Ime, ime mi se udavilo u hiljadama drugih, sličnih, na –ić, možda i drugačije. Da li je važno? Stopila su se ta imena u jedan jedini val leleka i jada koji se sa jarošću digao u nebesa. I nebesa zadrtahu, ali ćutaše. Nebo! Nebo! Ime mi je, ime mi je Beograd.
Rođena sam baš ovde u Beogradu. Rodila me je grka zemlja srpska. Moja krv je ona krv što je tekla časno i ponosno, moja duša je ona duboka i beskrajna duša pred kojom zadivljeni stajahu i najveći od najvećih. Moja krv je ona koju, osim ćutljivih nebesa, niko ne vidi. Moje srce je srce patnje i očaja, puno straha i užasa.
Rodila me je mučenička zemlja balkanska! Ovo nebo – to je moja krv; ova zemlja to je moja kuća! Vitke planine što do neba se dižu moja su braća, sestre su mi sjajne reke ravničarske i gordo more jadransko.
Zato nemam imena.
Zato se ljutina moje krvi prolivala i prolivaće se dok je sveta i veka, zato natapa gorčinom junaštva surovu zemlju ovu, zemlju ovu paćeničku.
Zato.
O, ne dirajte mi gore moje! Ne ubijajte sestre i braću moju!
O, ne čupajte prometejska nedra zemlje moje! To ne krvari ona, to krvarim ja, to jecaju gore i nariču mora!
A zar je voleti teško?
Ta ja vas sve volim kao što mir i sreću volim, kao što pravdu ištem. Pa zar je to tako mnogo? Zar se ne nadimlju sva nedra mišlju o slobodi, pravdi i jednakosti? Zar ja, o, zar ja nisam više no jednom dokazala da bih i poslednji dah dala samo za taj kliktaj:,,Sloboda, pravda, jednakost!''
Ta zar je voleti tako teško?
A ja vas volim kao što zemlju svoju volim. Ja vas volim, ja želim mir.
Zato nemojte tražiti od mene da strgnem srce svoje od zemlje svoje.
Da, ja želim mir, ja želim slogu, ali, ne, ne, ja ne mogu iščupati ovo srce iz ovih grudi.
Evo vam moja krv! Ta ja se ne bojim! Evo!
Ali, srce moje je široko kao zemlja moja. Šta će vam ono? Šta će vam ono što vam nije dato, šta će vam ono od čega koristi nema? Gaziti i pregaziti - to je vrlo lako! Ali, znate li, braćo, deco moja, ljudi, znate li šta gazite?
Ta zar je gledati tako teško?
,, Da li je znao na koga je ruku digao?'', vikaše jednom jedan Ljermontov, jer je jednom neki Dantes digao ruku na jednog Puškina, na jednog bronzanog konjanika reči i Petra Velikog pesme.
Zaista, gaziti i pregaziti je lako.
Gledati je zaista teško.
Voleti je zaista nemogućno.
A vi u mom srcu vidite samo haos i bezdno. Videti – pa i videti je teško! I mislite da će taj haos, to bezdno da ispuni i vas. I pokretom punim straha zavitlaste ključ tog bezdna u more sopstvenog Aheronta bez dna. Ne vredi, o, ne vredi! Ja stojim ovde pred vama, u oči vam gledam i nema straha u mom srcu. Ali, vaše oči ne vide. Vaše srce kuca bezdnom ništavila.
Zaista gaziti i pregaziti je lako.
Gledati i videti je teško.
Voleti je nemogućno.
Kliknite za proširenje...

Nisam obracao paznju zbog velicine posta ali kad sam procitao...:sad2: Prelepo!!:klap:
 
uuuuuuuu sunce'l ti,shto ljudi pishu pametne stvari kad mene boli glava i nemogu da piljim u monitor?!(to je prvo razmishljanje),a drugo: Dal' da uzmem andol,il kafetin?!

izvini maksifor shto kvarim temu,al ja o tome rzmishljam.........stvarno!.....mislim trenutno!

bash su fini ovi postovi........lepo je to kad mladi ljudovi tako zrelo razmishljaju.......ako ja smislim shta pametno(iole)ja cu ga metnuti odje!...............kad me prodje glava
 
don_angella:
kako ****** mozes sa 15-16-17 godina da kazes da si sve zajebala u zivotu i da imas zelju da umres!?!
Kliknite za proširenje...

A pa uglavnom sam sve zajebala, ali sam našla dobra opravdanja za to....:rotf::rotf:Ma to je bilo jutros i nije imalo veze sa zejebavanjem života već sa povređivanjem jedne osobe....to kada kažem oću da umrem čisto da se zna kako mi je....daleko je to od želje....volim ja život....
 
Overkill 991:
Koliko samo ja imam takvih tripova,mada sto te ne ubije cini te jacim i lukavijim pamti greske da ih ne ponovis u buducnosti i gazi sve na putu do uspeha!!
Kliknite za proširenje...

Ma nisu tripovi, prosto povrediš osobu i osećaš se ko stoka....ne možeš ko čovek da se izviniš jer to nije za izvinjavanje, u suštini ništa loše ne uradiš, a opet nekoga boli....eto zato je ta rečenica bila....mislim ta sa umiranjem.....
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top