(ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna čime)
NEKA MENE VOLI
Bože,Bože, 8. marta
Mir,tišina I na blogu.
Nema muških a ni ženskih
Da reč pišu, da reč poju.
Nema slika ni stihova,
Svi sad valjda praznik slave
Umorne im glave pale
Od venaca cvetne slave.
Pozdraviše jutros rano,
Njih nekol’ko muških glava
Svim ženama poželeše
Lepe dane, jutra plava.
Neša, Buda, Miwka pesnik
Zorom ranom opevaše
I stihove pokloniše
Potom opet utekoše.
Z o karmi pisao je,
Da l’ će biti, neće biti
Mož’ da bune a ne mora.
Život jeste noćna mora.
Tigra nema al’ je posl’o
U poruci telo muško
Ispred tela plamen jarki
U rukama cvetak žarki.
Evo Tol, mila dušo
Evo ipak pesme moje
Osvanula kako reče
U maniru pesničkome.
Nema ženskih da se smeju
Tužan brate ovaj praznik
Ne znam samo zaš postoji
Kad osmehe on ne broji.
Zar svi dani u godini
Nisu dosta za ljubavi
Ovaj jedan baš i nije
Da na barjak ljubav vije.
Neka mene voli Maca
baš svih dana u godini
a na ovaj nek se vadi
a i noćnu čovek radi.
Ej pesniče, dušo snena
Zar ti danas baš koprena
Preko reči tiho pade
Zar baš danas nemaš jade.
OJHAAAA
PS Kad neće niko.....moram ja.....
)
ali... meni je ovaj praznik tužan...
