Lollol
Poznat
- Poruka
- 9.450
Obicno kazu da oni koji glume "tvrdi pazar" i nisu uvek dostupni kada ih decko, devojka pozovu su nekako pozeljniji, jer druga strana nikada nije na sigurnom, nema taj neki osecaj sigurnosti i onda mora da se vise trudi oko te osobe i da se nekako vise angazuje, tj. veze.
Kada citamo tako neke "savete" kako primera radi ne biti otirac, potrcko ili sta vec, svi kazu, nesto kao "budite svoji" "nemojte uvek biti dostupni, nemojte se prvi javljati i sl". I mislio sam da su takvi saveti glupi, jer, cemu igre, sad cu da se ne javljam, pa neka me se uzeli i neka se javi prvi / prva ako joj je stalo.
Medjutim, otkrio sam skoro da je jedan naucnik 60-ih godina proslog veka sproveo eksperiment na majmunima i psima. U eskperimentu majmuni bi imali "vestacku" majku, koja bi ih "gurala" od sebe zahvaljujuci vazduhu pod pritiskom, ili elektrosokovima, cime vec, ne secam se, dok su psi bili tretirani ljubazno i puno paznje ili tretirani grubo u nasumicnim intervalima tako da te zivotinje nikada nisu bile "na sigurnom" tj. nisu imali siguran izvor ljubavi, paznje i podrske, i zbog toga su se vise vezivale, tj. trudile da dobiju tu paznju koja im je bila preko potrebna, upravo zbog te "neizvesnoti".
E sada, moje pitanje je, da li i ljudi funkcionisu tako, da li se vise vezujemo, tj. vise trudimo oko nekog, ako znamo da sa tom osobom nismo na sigurnom? Nikad ne postoji ona sigurnost, ona je tu, uvek i zauvek, vec postoji strah da ce otici, da ce nas odgurnuti i stoga se vise trudimo? Znate kako kazu, sada generalizacija, ali da muskarci jure za kuckama koje ih ne sisaju 2% i koje ih tretiraju kao otirace, dok zene isto tako jure za muskarcima koji ih ne sisaju dva posto, ili da ljudima dojadi neko ko im je uvek na raspolagaju u fazonu "da draga", "da dragi" i onda tu osobu pocnu da uzimaju zdravo za gotovo jer je toliko predvidiva i tu, uvek, ma sta da druga osoba uradi, ona je uvek tu.
Da li je su oni nedustupni pozeljniji nama ljudima, da li nas neizvesnost (strah od odlaska) primorava da se vise trudimo oko nekog i zasto je to tako?
Kada citamo tako neke "savete" kako primera radi ne biti otirac, potrcko ili sta vec, svi kazu, nesto kao "budite svoji" "nemojte uvek biti dostupni, nemojte se prvi javljati i sl". I mislio sam da su takvi saveti glupi, jer, cemu igre, sad cu da se ne javljam, pa neka me se uzeli i neka se javi prvi / prva ako joj je stalo.
Medjutim, otkrio sam skoro da je jedan naucnik 60-ih godina proslog veka sproveo eksperiment na majmunima i psima. U eskperimentu majmuni bi imali "vestacku" majku, koja bi ih "gurala" od sebe zahvaljujuci vazduhu pod pritiskom, ili elektrosokovima, cime vec, ne secam se, dok su psi bili tretirani ljubazno i puno paznje ili tretirani grubo u nasumicnim intervalima tako da te zivotinje nikada nisu bile "na sigurnom" tj. nisu imali siguran izvor ljubavi, paznje i podrske, i zbog toga su se vise vezivale, tj. trudile da dobiju tu paznju koja im je bila preko potrebna, upravo zbog te "neizvesnoti".
E sada, moje pitanje je, da li i ljudi funkcionisu tako, da li se vise vezujemo, tj. vise trudimo oko nekog, ako znamo da sa tom osobom nismo na sigurnom? Nikad ne postoji ona sigurnost, ona je tu, uvek i zauvek, vec postoji strah da ce otici, da ce nas odgurnuti i stoga se vise trudimo? Znate kako kazu, sada generalizacija, ali da muskarci jure za kuckama koje ih ne sisaju 2% i koje ih tretiraju kao otirace, dok zene isto tako jure za muskarcima koji ih ne sisaju dva posto, ili da ljudima dojadi neko ko im je uvek na raspolagaju u fazonu "da draga", "da dragi" i onda tu osobu pocnu da uzimaju zdravo za gotovo jer je toliko predvidiva i tu, uvek, ma sta da druga osoba uradi, ona je uvek tu.
Da li je su oni nedustupni pozeljniji nama ljudima, da li nas neizvesnost (strah od odlaska) primorava da se vise trudimo oko nekog i zasto je to tako?
Poslednja izmena:
