- Poruka
- 95.555
https://standard.rs/2021/04/02/zene-gustava-klimta-u-auri-nedovrsene-slike/
Posle smrti Gustava Klimta u februaru 1918, u njegovom ateljeu su na štafelaju ostala dva platna u različitim stepenima dovršenosti.
U čemu je čarolija nezavršenog u umetnosti?
Klimt i zlatna folija. Klimt i vizantijske ikone. Klimt i žene. Klimt i ornament. Klimt i španska groznica.
Kad se danas spomene ovaj austrijski slikar iz vremena Jugendstila, kod posmatrača se automatski pokreće bogat lanac asocijacija.
. U januaru 1918, sa 56 godina, Klimt je doživeo jak moždani udar.
Kako tada nije samo besneo Veliki rat, već i pandemija španske groznice, slikar se u bolnici zarazio i umro od upale pluća.
Danas bi se reklo – nije umro od španske groznice, već sa njom.
zabeleži zatečenu istorijsku poziciju njegove umetnosti. Dva platna su stajala na štafelajima:
„Dama s lepezom“, koja predstavlja mladu devojku u kimonu silovito povučenom na stranu
i „Nevesta“ (Braut), zagonetna grupa sastavljena od delova tela čak trinaest ljudskih figura.
Prva slika je bila skoro završena. Falila je još samo uska linija između kimona i nadlaktice,
upravo tamo gde se rešavalo pitanje da li je kimono povučen ili je skliznuo.
Detalj otkriva da slikar još nije bio siguran za koju varijantu će se odlučiti.
Svila delimično pada namreškana, što stvara osećaj slobodne, samosvesne erotike,
ali se iznad pojavljuje i strože zategnuta krpica, sa potencijalom da do finalne verzije postane nakit,
emajlirana jugendstil-narukvica nošena na antički način, na nadlaktici.
„Dama s lepezom“, Gustav Klimt, ulje na platnu, 1918
Iza tog, ne samo tehnički nedovršenog detalja, iza grudi delimično pokrivenih lepezom, jedna horizontalna linija preseca prostor slike na dva dela,
imitirajući geometriju ravnog ugla na spoju zida i poda. Prostor slike je ravan, po običaju slikarske avangarde tog vremena,
koja se radikalno oslobađala perspektive i figure vezivala u ornamentalne ravni. Ali ta linija koja horizontalno preseca sliku
duhovito vraća mrvicu centralne perspektive, kao fantastični prostor gde tapete postaju pod, a pod puzi uz zidove.
Levo od glave devojke leti plavi paun, definitivno mužjak, jer, kao što se zna, ženke po izgledu više vuku na ćurku nego na egzotiku.
Desno od devojke stoji drugi paun, njoj okrenutih leđa. Ali vrhovi njegovih krila levo su transformisani u češljiće kojima se kosa podiže i fiksira u punđu.
Jedno paunovo pero zdesna takođe ima oblik ukrasa za kosu. Svi tako nastali „češljići“, koje je Klimt oteo od živih formi, zabijaju se u devojku;
onaj sleva joj probija telo između vrata i torza, onaj zdesna više izgleda kao da joj fiksira glavu, a ne kosu.
„Dama s lepezom“ je slika puna nasilja.
Klimt je sigurno bio nekonvencionalan, ali nije bio nasilan. On je pre slikao društveno nasilje nad svojim omiljenim i jedinim motivom – lepim ženama.
Ko je bila devojka na slici, nije poznato....
Stela Rolig, direktorka Galerije Belvedere,o ovoj slici kaže:
„Boje svesno podsećaju na čajne servise iz Kine, one jeftinije – limun-žuta, gradacije plave. Vidi se koliko je Klimt u toj fazi stajao pod uticajem azijatike.
Ali i koliko je bio zarobljenik vlastite predstave o ženi. Devojka na slici je fascinantna – ona stoji samosvesno podignute glave, dostojanstvena i pored delimične nagosti, zavodničke poze, obavijena koloritom jeftinog porcelana.“
desno je prostor seksa kao dužnosti i rađanja. Takođe anonimni model, ali po atributima bi se reklo da je reč o ćerki iz više građanske klase koja se „daje“ mužu,
ali u zakonski ugovornom odnosu.
Mlada je u tamno plavom ogrtaču, što nije slučajno. U renesansnoj simbolici boja, Bogorodica je uvek – skoro uvek – predstavljana u plavom plaštu.
Ultramarin – lapis lazuli – bio je najskuplji pigment, zato je biran za najcenjenije motive, kao za Majku Božiju.
Ultramarin je tamnio u dodiru sa vazduhom – na to igra Klimt kada „Nevestu“ obavija prljavoplavom s primesama crne.
U istoriji umetnosti je nepobitno da Klimtova zlatna folija citira vizantijske mozaike i ikone, onako kako su se ti uticaji širili Evropom preko Ravene VII veka i Venecije XIII veka
. Ali Klimt nije išao samo na očigledno, jer je i kombinacija tamnoplave i crne takođe citat na Vizantiju, mahom u tretiranju tekstila.
Gustav Klimt, „Nevesta“, ulje na platnu, 1917-1918
Sa leve strane „doleće“ mladoženja, onako kao što će kasnije na slikama Marka Šagala doletati ljubavnici i ostajati da lebde.
Ali na Šagalovim „lebdećim“ motivima ima više ljubavi, kod Klimtovih naprotiv više straha i anksioznosti.
Mladoženja dolazi sav obavijen oblakom ženskih figura, koje predstavljaju sećanja na stare erotske susrete, ali i nagoveštaj budućih izvanbračnih veza.
Mladoženja, reklo bi se, ima iskustva, dok mlada dolazi u devičanskom plaštu Bogorodice.
Između ženskog kontrabas-torza i ruba slike dole levo, vidi se, naslikana u Mantenjinoj perspektivi mrtvog Hrista, beba koja spava.
Sada postaje jasno zašto se mladoženja ženi, zbog potomstva, iako to u Klimtovoj biografiji može značiti i da sa sobom već donosi potomstvo.
Prava drama se međutim odvija s desne strane, koja je u širokim potezima ostala nezavršena.
Na njoj je predstavljen ženski akt raširenih nogu raskrečenih nogu preko kojeg je prebačena svilena gaza u ornamentu.
Ta Klimtova figura je takođe nevesta iz centra slike, ali sada kao alegorija društveno podsvesnog. Uloga „Neveste“ je da rađa.
Ona se na slici pojavljuje tri puta: Jednom kao „ancilla“ hrišćanske ikonografije; drugi put funkcionalno kao mašina za rađanje;
treći put, između te dve figure, kao jedva vidljiva uspavana princeza iz bajke, referenca na mirno i zaštićeno odrastanje.
Markus Felinger kaže: „Nezavršeno platno omogućuje direktan pogled na tehniku umetnika.
Posmatrač zaviruje iza zavese, prati svaku linija, svaki potez četkicom. Gleda direktno u donji crtež iz kog izrasta gotova slika.
Ovde se vidi koliko se Klimt posvećivao detaljima, uvek s celinom ispred sebe, pažljivo, s onoliko malo farbe koliko mu je bilo
potrebno da postigne utisak bestežinskog, atmosferu uzvitlanih lebdećih tela i predmeta.“
„Nevesta“ je, od 1918. do danas, vodila monotoni život, onako kako je Klimt za nju i zamislio. Ostala je u Beču sve vreme,
u vlasništvu je Galerije Belvedere i Fondacije Gustava Klimta. Ne prate je skandali, restitucije i nedokazana vlasništva.
Za razliku od nje, „Dama s lepezom“ se dobro prošetala svetom, često u ilegali.
Godine 1920. je izložena u bečkom Muzeju primenjene umetnosti. Odmah potom je je, direktno iz slikareve zaostavštine, kupio industrijalac Ervin Beler,
nakon čega je platno kružilo po porodici .Krajem šezdesetih „Damu“ je kupio bečki kolekcionar Rudolf Leopold.
On je u to vreme pročešljavao švajcarske antikvarijate i galerije u potrazi za slikarima bečke moderne ranog dvadesetog veka.
Osamdesetih godina je „Dama“ dva puta napuštala Austriju, jednom za poljski Krakov, drugi put za izložbu Klimt-Šile u Tokiju, i oba puta se vratila,
a da niko nije pravio probleme.
Godine 1994. Rudolf Leopold je prodao čitavu zbirku austrijskoj državi, danas je ona stalna postavka u istoimenom muzeju.
Posle smrti Gustava Klimta u februaru 1918, u njegovom ateljeu su na štafelaju ostala dva platna u različitim stepenima dovršenosti.
U čemu je čarolija nezavršenog u umetnosti?
Klimt i zlatna folija. Klimt i vizantijske ikone. Klimt i žene. Klimt i ornament. Klimt i španska groznica.
Kad se danas spomene ovaj austrijski slikar iz vremena Jugendstila, kod posmatrača se automatski pokreće bogat lanac asocijacija.
. U januaru 1918, sa 56 godina, Klimt je doživeo jak moždani udar.
Kako tada nije samo besneo Veliki rat, već i pandemija španske groznice, slikar se u bolnici zarazio i umro od upale pluća.
Danas bi se reklo – nije umro od španske groznice, već sa njom.
Privlačnost nezavršenog
Dan nakon majstorove smrti, 6. februara 1918. u atelje je ušao fotograf Moric Ner da za potomstvo, ne Klimtovo već opštehumanističko,zabeleži zatečenu istorijsku poziciju njegove umetnosti. Dva platna su stajala na štafelajima:
„Dama s lepezom“, koja predstavlja mladu devojku u kimonu silovito povučenom na stranu
i „Nevesta“ (Braut), zagonetna grupa sastavljena od delova tela čak trinaest ljudskih figura.
Prva slika je bila skoro završena. Falila je još samo uska linija između kimona i nadlaktice,
upravo tamo gde se rešavalo pitanje da li je kimono povučen ili je skliznuo.
Detalj otkriva da slikar još nije bio siguran za koju varijantu će se odlučiti.
Svila delimično pada namreškana, što stvara osećaj slobodne, samosvesne erotike,
ali se iznad pojavljuje i strože zategnuta krpica, sa potencijalom da do finalne verzije postane nakit,
emajlirana jugendstil-narukvica nošena na antički način, na nadlaktici.
„Dama s lepezom“, Gustav Klimt, ulje na platnu, 1918
Iza tog, ne samo tehnički nedovršenog detalja, iza grudi delimično pokrivenih lepezom, jedna horizontalna linija preseca prostor slike na dva dela,
imitirajući geometriju ravnog ugla na spoju zida i poda. Prostor slike je ravan, po običaju slikarske avangarde tog vremena,
koja se radikalno oslobađala perspektive i figure vezivala u ornamentalne ravni. Ali ta linija koja horizontalno preseca sliku
duhovito vraća mrvicu centralne perspektive, kao fantastični prostor gde tapete postaju pod, a pod puzi uz zidove.
Levo od glave devojke leti plavi paun, definitivno mužjak, jer, kao što se zna, ženke po izgledu više vuku na ćurku nego na egzotiku.
Desno od devojke stoji drugi paun, njoj okrenutih leđa. Ali vrhovi njegovih krila levo su transformisani u češljiće kojima se kosa podiže i fiksira u punđu.
Jedno paunovo pero zdesna takođe ima oblik ukrasa za kosu. Svi tako nastali „češljići“, koje je Klimt oteo od živih formi, zabijaju se u devojku;
onaj sleva joj probija telo između vrata i torza, onaj zdesna više izgleda kao da joj fiksira glavu, a ne kosu.
„Dama s lepezom“ je slika puna nasilja.
Klimt je sigurno bio nekonvencionalan, ali nije bio nasilan. On je pre slikao društveno nasilje nad svojim omiljenim i jedinim motivom – lepim ženama.
Ko je bila devojka na slici, nije poznato....
Stela Rolig, direktorka Galerije Belvedere,o ovoj slici kaže:
„Boje svesno podsećaju na čajne servise iz Kine, one jeftinije – limun-žuta, gradacije plave. Vidi se koliko je Klimt u toj fazi stajao pod uticajem azijatike.
Ali i koliko je bio zarobljenik vlastite predstave o ženi. Devojka na slici je fascinantna – ona stoji samosvesno podignute glave, dostojanstvena i pored delimične nagosti, zavodničke poze, obavijena koloritom jeftinog porcelana.“
Pozlaćena erotika
Na drugoj slici („Nevesta“) je mlada devojka, skoro devojčica, koja stoji u sredini i sliku deli vertikalno na dva dela: levo je prostor seksa kao erotike i senzualnosti,desno je prostor seksa kao dužnosti i rađanja. Takođe anonimni model, ali po atributima bi se reklo da je reč o ćerki iz više građanske klase koja se „daje“ mužu,
ali u zakonski ugovornom odnosu.
Mlada je u tamno plavom ogrtaču, što nije slučajno. U renesansnoj simbolici boja, Bogorodica je uvek – skoro uvek – predstavljana u plavom plaštu.
Ultramarin – lapis lazuli – bio je najskuplji pigment, zato je biran za najcenjenije motive, kao za Majku Božiju.
Ultramarin je tamnio u dodiru sa vazduhom – na to igra Klimt kada „Nevestu“ obavija prljavoplavom s primesama crne.
U istoriji umetnosti je nepobitno da Klimtova zlatna folija citira vizantijske mozaike i ikone, onako kako su se ti uticaji širili Evropom preko Ravene VII veka i Venecije XIII veka
. Ali Klimt nije išao samo na očigledno, jer je i kombinacija tamnoplave i crne takođe citat na Vizantiju, mahom u tretiranju tekstila.
Gustav Klimt, „Nevesta“, ulje na platnu, 1917-1918
Sa leve strane „doleće“ mladoženja, onako kao što će kasnije na slikama Marka Šagala doletati ljubavnici i ostajati da lebde.
Ali na Šagalovim „lebdećim“ motivima ima više ljubavi, kod Klimtovih naprotiv više straha i anksioznosti.
Mladoženja dolazi sav obavijen oblakom ženskih figura, koje predstavljaju sećanja na stare erotske susrete, ali i nagoveštaj budućih izvanbračnih veza.
Mladoženja, reklo bi se, ima iskustva, dok mlada dolazi u devičanskom plaštu Bogorodice.
Između ženskog kontrabas-torza i ruba slike dole levo, vidi se, naslikana u Mantenjinoj perspektivi mrtvog Hrista, beba koja spava.
Sada postaje jasno zašto se mladoženja ženi, zbog potomstva, iako to u Klimtovoj biografiji može značiti i da sa sobom već donosi potomstvo.
Prava drama se međutim odvija s desne strane, koja je u širokim potezima ostala nezavršena.
Na njoj je predstavljen ženski akt raširenih nogu raskrečenih nogu preko kojeg je prebačena svilena gaza u ornamentu.
Ta Klimtova figura je takođe nevesta iz centra slike, ali sada kao alegorija društveno podsvesnog. Uloga „Neveste“ je da rađa.
Ona se na slici pojavljuje tri puta: Jednom kao „ancilla“ hrišćanske ikonografije; drugi put funkcionalno kao mašina za rađanje;
treći put, između te dve figure, kao jedva vidljiva uspavana princeza iz bajke, referenca na mirno i zaštićeno odrastanje.
Markus Felinger kaže: „Nezavršeno platno omogućuje direktan pogled na tehniku umetnika.
Posmatrač zaviruje iza zavese, prati svaku linija, svaki potez četkicom. Gleda direktno u donji crtež iz kog izrasta gotova slika.
Ovde se vidi koliko se Klimt posvećivao detaljima, uvek s celinom ispred sebe, pažljivo, s onoliko malo farbe koliko mu je bilo
potrebno da postigne utisak bestežinskog, atmosferu uzvitlanih lebdećih tela i predmeta.“
„Nevesta“ je, od 1918. do danas, vodila monotoni život, onako kako je Klimt za nju i zamislio. Ostala je u Beču sve vreme,
u vlasništvu je Galerije Belvedere i Fondacije Gustava Klimta. Ne prate je skandali, restitucije i nedokazana vlasništva.
Za razliku od nje, „Dama s lepezom“ se dobro prošetala svetom, često u ilegali.
Godine 1920. je izložena u bečkom Muzeju primenjene umetnosti. Odmah potom je je, direktno iz slikareve zaostavštine, kupio industrijalac Ervin Beler,
nakon čega je platno kružilo po porodici .Krajem šezdesetih „Damu“ je kupio bečki kolekcionar Rudolf Leopold.
On je u to vreme pročešljavao švajcarske antikvarijate i galerije u potrazi za slikarima bečke moderne ranog dvadesetog veka.
Osamdesetih godina je „Dama“ dva puta napuštala Austriju, jednom za poljski Krakov, drugi put za izložbu Klimt-Šile u Tokiju, i oba puta se vratila,
a da niko nije pravio probleme.
Godine 1994. Rudolf Leopold je prodao čitavu zbirku austrijskoj državi, danas je ona stalna postavka u istoimenom muzeju.
