Nedostaješ mi

  • Začetnik teme Začetnik teme Neno
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
maxresdefault.jpg
 
Nedostajes mi
Svakog trenutka, svakog dana
U svakom kutku ovog stana
Nedostajes mi...

Nedostajes mi
Kad dodju praznici zima
I svako nekog svog ima
Nedostajes mi...

Kad mi se nesto lepo desi
Ja bih da odmah javim tebi
Al' vec na pola tvoga broja
Stanem jer vise nisam tvoja

Nedostajes mi...

Nedostaje mi
Slatka toplina tvoga tela
Samo sam s tobom bila zena
Nedostaje mi...

Nedostaje mi
Mirna rutina nasih dana
Milion slika s putovanja
Nedostaje mi...

Da ti se nadam, da te cekam
Kad mi se vracas izdaleka
Poneki strah od drugih zena
I slatka sreca pomirenja

Nedostajes mi...
Nedostajes mi...

79741809_2468352396756107_7753006415614050304_n.png
 
Koliko je udaljen zagrljaj od tebe, dodir, osećaj pripadanja i voljenja? Zažmuri, dopusti, oseti, dotakni. Koliko je udaljen? Svetlosnim godinama ako si u osećaju povređenosti, u zidovima koje si izgradio oko sebe. Ili je tu, ostvaren, ako to dopustiš.
Neko će se pobuniti zbog ove igre, sa argumentom stvarnosti i imaginacije. Neka bude tako. Taj neko neka čeka da dodir i zagrljaj budu stvarni. Neka kupuje osećaj voljenja i prihvatanja kroz dokaze ili njihovo odsustvo. Imaginacija nije suprotna delovanju, bar ne ako smo dobro ukorenjeni pre toga. Jer svako naše delovanje prethodno je kreirano, kroz ono što osećamo, mislimo i dopuštamo. Korak ima mnogo više dimenzija od onog što se metrom može izmeriti. I dubina koraka bila bi samo još jedna dimenzija, nepotpuna. Jer, sve je interakcija, sve je povezano i povlači sa sobom još more drugih koraka koji tada postaju mogući ili ostaju nedostižni, van naše stvarnosti.
Neko će reći: Ali ja ne mogu ni da se maknem, nemam kud. Na koju god stranu da krenem zaglavim se. Napred i nazad, to je sve što mogu. I da, istina. Za tog nekog to je sve. Zidovi su previše jaki, previše je jaka potreba za zidovima.
Neko drugi će reći: Potrebno je da se krećem polako, oprezno. Korak po korak. Jer sve je proces, sve treba vreme. Ok, neka bude tako. Kome je vreme potrebno neka se kreće u ritmu svoje spremnosti za dalje.
A za one kojima je dosta zaglavljenosti i vremena koje treba da prođe da se osetimo spremnim, postoji način. Kao korak koji napravimo iznad provalije, koji znači pad kome se više ne možemo odupreti neka bude i onaj koji vodi gore, ka težnji, ostvarenju. Doživeti sebe ostvarenog, osetiti to. I prepustiti se onome što nas tamo vodi.
A koraci krupni i sitni . Kao da možemo izmeriti veličinu nekog koraka. Šta je problem izmeriti korak? Uzmeš metar i znaš razdaljinu od tačke A do tačke B, dužinu. Znaš koliko si daleko od mesta gde želiš biti i koliko je koraka još potrebno.
Tako je sa nedostajanjem!
 
e80e15406726c296ec404934efb88e8e6f01a84c[1].jpg

Ludice moja slatka i voljena, ti meni pišeš ono što znam što i ja osećam na daljinu, reči koje sam od tebe čekao, ono što napisa tvoja duša, samo za mene, baš tako, znaš. Istina je da se ti menjaš i vrlo često to nisi ti, nikada takva, veselo - luckasta, ali i zamišljena, nemerno srećna, bez samokontrole, nenadna, bez objašnjenja... Nikada znala šta je to ljubav, iskrena, prava, ona iz duše, a ne ona "ljubav" za po neki dan. Okovi su bili oko tebe, i luda pravila za druge ljude, neke sebično - zadovoljne, a ti, kao najbolje biće, a ti, gde si ti bila, robinjo moja, bez ljubavi prave, tada... A sad... I kao odbrana, niko mogao nije zaista iskreno blizu tebe, ti ničija zaista nisi bila, ne osećala stvarne dogadjaje, nisi htela da nikakve takve vidiš, jer ogradu tvoju nije niko, nije stvarno i nikako mogao preći. I ti si se, braneći, odlazila, i uvek odlazila, ne videći možda ljubav, ali, u odlaženju i velika greška, životna veza skoro nesmislena ali ostvarena momentom neznanja i nerazmišljanja dovoljnog o tome tada. To nije fatalna pogreška, jer ipak si istala skoro ista, smejuljica moja iz mladih dana, a bol si sakrila da se ne vidi više, skoro nikad, i tako bolje nikad... Ti ne moraš voleti potpise, ljubav baš ne zna za objašnjenja, a ako si grešna što nekog voliš, a to samo ti meni kažeš, nek' si i grešna, najveća na svetu! Al' ja sam već rekao, ti nikako nisi ona što greši pred Bogom i ljudima, jer tvoja iskrena ljubav daje za pravo da još veruješ i još više u puteve sutrašnje tvoje, ludice moja najdraža. I ja tebe do bola volim i ja sam deo onog tvog smeha i zato me voli, još više voli, i čuvaj mene i srce moje.
Ja hoću da budem deo il' delić tvojih tih "grehova", da ti pokažem da puno grešiš u takvom mišljenju iz tvoje duše, ja, da budem rob tvog zagrljaja, pa zato, upravo zato, ludice moja, ti noćas budi jastuk gde spavam, i noćas i danas i svakog dana, i da se umorim i odmorim i umorim od tebe i nas. I samo lepo sada, i nasmejano, najdraža, ludice moja daleka. Ti budi luckasta, vrišti i smej se, i plači i voli neispavana i voli odmorna, i ispavana, pijana budi od ljubavi ove, za mene samo, ti znaš, samo ti, znaš. Daleka sada, nedostajanje moje, to samo ti znaš! (Bgd, 11. Mart 2017)

Slobodan Jevremović
 
95be02864b46b53b79be55aa02f072ef8c17816f[1].gif

Postoje Ruke. Nevidljive. A moćne i velike. I meke i prozaične. Ruke postavljaju putokaze. Putokazi od svjetlosti u beskraju.Vode nas do druge polovine našeg raspolućenog bića.Vode nas do drugog, davno izgubljenog komada duše.Postoje ruke. Nevidljive. Ruke čudnog vajara. Ruke koje strpljivo sve komadiće slažu u vječnosti svaki djelić ljubavlju blagoslove. Postoje Ruke. Nevidljive. A moćne i velike. I meke i prozaične. Samo treba razgrnuti sebe i pustiti ih da slobodno putokaze postavljaju Citaj mi i dalje...
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Nina
Što se bore misli moje - Mihailo Obrenović
Odgovora
2
Pregleda
199
safon
S

Back
Top