Afisos, nedelja 27. 05. 2012.
Jutro. Lepo, malo hladnjikavo posle kiše, sa intenzivnim mirisom mora u vazduhu... Prošetala sam „jedan krug“ glavnom (i jedinom 
) ulicom uz samo more, nije mi bilo dovoljno pa sam se smestila na klupu pola metra od mora (najosunčaniju koju sam našla), blenem u vodu sa uživanjem, slušam omiljenu melodiju i pronalazim ga u svakom trenu, svakom lepom osećaju, udahu morskog mirisa, pogledu na pučinu, svemu lepom što me okružuje ili je u meni...Prasence sad spava... Verovatno. Želim da mu se prišunjam u san, ostavim jedan nežan poljubac na usne i nestanem... Želim da zna da sam tu, da... između nas u nekom trenu nema ničeg... želim da zna (kao što zna
) da je ovde sa mnom, da njegovo prisustvo sve ovo lepo čini još lepšim, svaki doživljaj potpunijim, osećaj smislenijim... želim da zna da i kada mi misli negde odlutaju njegovo nenametljivo i krajnje prirodno prisustvo ne prestaje, njegov osmeh, glas, neki pokret... uvek lagano, jednostavno, podsećaju na to da je tu.. što svaki put prihvatam sa radošću 
...Ovo je tako lepo i slatko mestašce. Baš nekako prisno, domaće, lako se prihvata i usvaja, prosto postaje vaše posle prvog „kruga“ uz obalu... Tiho je, sa dušom, sa nekim sopstvenim mirisima, duhom, svojstvima... Okolina je takođe zanimljiva i prosto zove da je pogledate, upoznate... I sve se lepo i potpuno uklapa u moj trenutni osećaj, stanje, život. Zajedno sa njim koji svemu daje poseban dah, boji u posebnu boju... Najlepšu. Magičnu.
