- Poruka
- 3.235
http://forum.krstarica.com/threads/234352
''НЕЋУ'' И ''НЕ ЋУ'' – СКРНАВЉЕЊЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА
На више примера смо уочили да Хрвати не разумеју неке од појмова у српском језику, па је било јасно да су, користећи их погрешно, чинили својеврсно скрнављење српског језика. Средином децембра 2005. године је у београдској штампи пренесено да су у Загребу почеле полемике о промени правописа, установљеног у Југославији, кад се српски језик звао српскохрватским. Најављена дебата, везана за однос хрватских лингвиста према речи ''нећу'', наговештава замашније скрнављење српског језика. Они траже да се ова реч пише друкчије – не ''нећу'', него ''не ћу''. Они објашњавају – ''ова реч треба да се пише одвојено''. Овакво објашњење нам даје за право кад тврдимо да хрватски лингвисти не разумеју појмове у српском језику. Јер, не постоји никакво граматичко правило у српском језику по којем би се нека реч писала ''одвојено''. Појам ''одвојене речи'' не постоји ни у једном светском језику. Оваквим предлогом, ако се он усвоји у граматици у Загребу, уместо једне речи (''нећу''), користиће се две (''не'' и ''ћу''). Тиме ће лингвисти учинити страховит потез – избациће из употребе реч ''нећу'' и граматика српског језика у Хрватској ће бити сиромашнија за једну реч. Она више нече моћи да се нађе ни у граматици за основно, ни за средњошколско образовање. Неће је бити ни у граматици за свеучилиштарце.
У граматици ће се наћи одвојене речи и, с обзиром на абецедни редослед, једна од друге ће бити удаљена десетинама књишких страница. Ако странац на Филолошком факултету у Загребу буде желео да нађе реч ''ћу'', тешко ће му то поћи за руком. Она ће бити на страницама с речима које имају почетно слово ''х'', не почетно слово ''ћ''. Каква збрка појмова! Јер је ''ћу'' део речи ''хоћу'' – ''хо-ћу''. Значи, ''ћу'' ће се наћи у тексту који се односи на реч ''хоћу'' – као скраћеница од ''хоћу''. У другим словенским језицима је остала целовита реч: ''хоћу'', па руси кажу: ''не хочу''. Али српски језик је, према руском академику Олегу Трубачову, корен словенских језика – из њега су проистекли остали словенски дијалекти. Он је ових година написао студију о томе, тврдећи да је ток средњег Дунава (од мађарске границе до Ђердапа) колевка свих словенских језика. Значи, ако је српски језик корен словенских језика, природно је да се развио више од руског, па и хрватског језика – којег су југословенски лингвисти погрешно назвали ''кајкавским дијалектом''.
Ако би хрватски лингвисти били доследни своме науму да трагају за настанком српских речи и да их разлажу на саставнице, онда ће нестати хиљаде данашњих речи српског језика. Например, уместо речи ''немој'', писаће две речи ''не'' и ''мој''. Шта ће значити та реч ''мој'', данас нико не зна. Овај облик је настао од речи ''може'', а да ли ће то хрватски лингвисти поштовати или не, питање је. Јер, ипак, као странци, тешко да би могли да схвате да је ''мој'' – појам истоветан појму присвојне заменице ''мој'' настао од појма, или речи, ''може''.
У даљем засецању у ткиво српског језика, према правилу наговештеном избацивањем из употребе речи ''нећу'', хрватски лингвисти би морали избацити и друге сложенице. Тако и реч која је означавала шефа хрватске државе у Другом светском рату. Његова титула је била ''поглавник''. Значи, требало би да се пише с две речи ''по'' и ''главник''. И у овом случају би нестала из речника реч ''поглавник'' – нешто искривљени прави појам из српског језика: ''поглавар'', или ''главар''.
Да видимо, колико би још био унакажен српски језик, ако у Загребу, заиста, уведу овако накарадно правило о избацивању сложеница. Ево, реч ''потколеница'', замениле би је две речи: ''под'' и ''коленица''. У овом случају, нестало би и правило српске граматике – једначење сугласника по звучности. Јер, сад се ''д'' не би претварало у ''т'', како је то у српској речи ''потколеница''. У ''хрватској'' граматици би то биле две одвојене речи, па би реч ''под'' остала са својим словом ''д''. И овде да приметимо, ''хрватски'' речник би остао сиромашнији за реч ''потколеницу'' – не би је више било. А од ње се не чине две нове речи, јер су и оне, ионако, постојале у граматици: ''под'' и ''коленица''.
Има још примера за овако скрнављење срског језика: ''поребрица'' – ''по'' – ''ребрица'', затим: ''надлактица'' – ''над'' – ''лактица''. Овде бисмо добили нову реч ''лактица'', која, стварно, не значи ништа. Она има смисла само у сложеници ''надлактица''.
Да подстакнемо лингвисте, нека напишу стручни осврт на ова прегнућа хрватских лингвиста, а ми да скренемо пажњу да се премијер Хрватске др Иво Санадер супроставио овој накани хрватских граматичара. Можда зато што није пао под утицај језичких стручњака Хрватске академије знаности и умјетности и Свеучилишта у Загребу, него српски језик схвата онако како га је научио од родитеља. А они су говорили правилан српски језик, јер су, колико знамо, Санадери пореклом с Кордуна и Лике. Можда је породица хрватског премијера, у неком времену, прешла у римокатоличку религију, али је, као и остали Срби католици, задржала свој српски језик. Тачно је да и католици и православци све више прихватају искварени српски језик са свеучилиштних (правилно, свеучилишних) катедри у Загребу, па би зато српски лингвисти морали да о томе обавесте све катедре славистике у свету и УНЕСКО – који брине о заштити светске културне баштине.
''НЕЋУ'' И ''НЕ ЋУ'' – СКРНАВЉЕЊЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА
На више примера смо уочили да Хрвати не разумеју неке од појмова у српском језику, па је било јасно да су, користећи их погрешно, чинили својеврсно скрнављење српског језика. Средином децембра 2005. године је у београдској штампи пренесено да су у Загребу почеле полемике о промени правописа, установљеног у Југославији, кад се српски језик звао српскохрватским. Најављена дебата, везана за однос хрватских лингвиста према речи ''нећу'', наговештава замашније скрнављење српског језика. Они траже да се ова реч пише друкчије – не ''нећу'', него ''не ћу''. Они објашњавају – ''ова реч треба да се пише одвојено''. Овакво објашњење нам даје за право кад тврдимо да хрватски лингвисти не разумеју појмове у српском језику. Јер, не постоји никакво граматичко правило у српском језику по којем би се нека реч писала ''одвојено''. Појам ''одвојене речи'' не постоји ни у једном светском језику. Оваквим предлогом, ако се он усвоји у граматици у Загребу, уместо једне речи (''нећу''), користиће се две (''не'' и ''ћу''). Тиме ће лингвисти учинити страховит потез – избациће из употребе реч ''нећу'' и граматика српског језика у Хрватској ће бити сиромашнија за једну реч. Она више нече моћи да се нађе ни у граматици за основно, ни за средњошколско образовање. Неће је бити ни у граматици за свеучилиштарце.
У граматици ће се наћи одвојене речи и, с обзиром на абецедни редослед, једна од друге ће бити удаљена десетинама књишких страница. Ако странац на Филолошком факултету у Загребу буде желео да нађе реч ''ћу'', тешко ће му то поћи за руком. Она ће бити на страницама с речима које имају почетно слово ''х'', не почетно слово ''ћ''. Каква збрка појмова! Јер је ''ћу'' део речи ''хоћу'' – ''хо-ћу''. Значи, ''ћу'' ће се наћи у тексту који се односи на реч ''хоћу'' – као скраћеница од ''хоћу''. У другим словенским језицима је остала целовита реч: ''хоћу'', па руси кажу: ''не хочу''. Али српски језик је, према руском академику Олегу Трубачову, корен словенских језика – из њега су проистекли остали словенски дијалекти. Он је ових година написао студију о томе, тврдећи да је ток средњег Дунава (од мађарске границе до Ђердапа) колевка свих словенских језика. Значи, ако је српски језик корен словенских језика, природно је да се развио више од руског, па и хрватског језика – којег су југословенски лингвисти погрешно назвали ''кајкавским дијалектом''.
Ако би хрватски лингвисти били доследни своме науму да трагају за настанком српских речи и да их разлажу на саставнице, онда ће нестати хиљаде данашњих речи српског језика. Например, уместо речи ''немој'', писаће две речи ''не'' и ''мој''. Шта ће значити та реч ''мој'', данас нико не зна. Овај облик је настао од речи ''може'', а да ли ће то хрватски лингвисти поштовати или не, питање је. Јер, ипак, као странци, тешко да би могли да схвате да је ''мој'' – појам истоветан појму присвојне заменице ''мој'' настао од појма, или речи, ''може''.
У даљем засецању у ткиво српског језика, према правилу наговештеном избацивањем из употребе речи ''нећу'', хрватски лингвисти би морали избацити и друге сложенице. Тако и реч која је означавала шефа хрватске државе у Другом светском рату. Његова титула је била ''поглавник''. Значи, требало би да се пише с две речи ''по'' и ''главник''. И у овом случају би нестала из речника реч ''поглавник'' – нешто искривљени прави појам из српског језика: ''поглавар'', или ''главар''.
Да видимо, колико би још био унакажен српски језик, ако у Загребу, заиста, уведу овако накарадно правило о избацивању сложеница. Ево, реч ''потколеница'', замениле би је две речи: ''под'' и ''коленица''. У овом случају, нестало би и правило српске граматике – једначење сугласника по звучности. Јер, сад се ''д'' не би претварало у ''т'', како је то у српској речи ''потколеница''. У ''хрватској'' граматици би то биле две одвојене речи, па би реч ''под'' остала са својим словом ''д''. И овде да приметимо, ''хрватски'' речник би остао сиромашнији за реч ''потколеницу'' – не би је више било. А од ње се не чине две нове речи, јер су и оне, ионако, постојале у граматици: ''под'' и ''коленица''.
Има још примера за овако скрнављење срског језика: ''поребрица'' – ''по'' – ''ребрица'', затим: ''надлактица'' – ''над'' – ''лактица''. Овде бисмо добили нову реч ''лактица'', која, стварно, не значи ништа. Она има смисла само у сложеници ''надлактица''.
Да подстакнемо лингвисте, нека напишу стручни осврт на ова прегнућа хрватских лингвиста, а ми да скренемо пажњу да се премијер Хрватске др Иво Санадер супроставио овој накани хрватских граматичара. Можда зато што није пао под утицај језичких стручњака Хрватске академије знаности и умјетности и Свеучилишта у Загребу, него српски језик схвата онако како га је научио од родитеља. А они су говорили правилан српски језик, јер су, колико знамо, Санадери пореклом с Кордуна и Лике. Можда је породица хрватског премијера, у неком времену, прешла у римокатоличку религију, али је, као и остали Срби католици, задржала свој српски језик. Тачно је да и католици и православци све више прихватају искварени српски језик са свеучилиштних (правилно, свеучилишних) катедри у Загребу, па би зато српски лингвисти морали да о томе обавесте све катедре славистике у свету и УНЕСКО – који брине о заштити светске културне баштине.
