Vežbam sadašnjost. Kad stanem, shvatim da sam uvek negde drugdje, ili u sećanju, ili u očekivanjima. I ima dana kad mi do pretrpanom mozgu uspe dospeti istina da očekivanja idu zajedno s dubokim razočarenjima.
Nikada se nisam naučila nepoverenju u ljude. Zavede me pogled koji mi se učini iskrenim, padnem na lepu reč, vežem se tračak razumevanja i verbalne poruke.
Bude mi beskrajno teško kad me gađa onaj kome sam sama, s poverenjem pokazala gde me boli. Bude mi tužno, do raspadanja, kad moram da se branim od onih koje čuvam.
Sama sam sebi dželat suvišnim očekivanjima i zabludama.
Sopstveni interes na prvom mestu, oduvek je tako, ma koliko se batrgali. Inflacija ljudskosti jede ljudske vrednosti. Mnogo je tu cifara, ali je sve to bezvredno.
Sa koliko nula se piše karakter koji se proda i kupi za malo dopadljivosti i priznanja precenjenom masom?
U međusobnom odnosu očekivanja i razočarenja, gubi se osećaj za meru i stvarnost, i stvara se rascep u čoveku.
Ne veruje u vlastite procene. Podcenjuje svoje sposobnosti. Drugima sve i da hoće ne može verovati. Beskrajna pitanja ne olakšavaju osećaj nepoverenja prema sebi i drugima.
Zašto sam očekivala ako sam videla, osećala, primetila što se događa? Kako sam opet dopustila emocijama da izadju ispred moju intuiciju? Je li bilo najbolje ne očekivati ništa? Ne možemo ne očekivati ništa. Koliko se god činilo neznatnim i beznačajnim, mi očekujemo.
Pretjerujemo. Preuveličavamo. Ne ide.
Nikada se nisam naučila nepoverenju u ljude. Zavede me pogled koji mi se učini iskrenim, padnem na lepu reč, vežem se tračak razumevanja i verbalne poruke.
Bude mi beskrajno teško kad me gađa onaj kome sam sama, s poverenjem pokazala gde me boli. Bude mi tužno, do raspadanja, kad moram da se branim od onih koje čuvam.
Sama sam sebi dželat suvišnim očekivanjima i zabludama.
Sopstveni interes na prvom mestu, oduvek je tako, ma koliko se batrgali. Inflacija ljudskosti jede ljudske vrednosti. Mnogo je tu cifara, ali je sve to bezvredno.
Sa koliko nula se piše karakter koji se proda i kupi za malo dopadljivosti i priznanja precenjenom masom?
U međusobnom odnosu očekivanja i razočarenja, gubi se osećaj za meru i stvarnost, i stvara se rascep u čoveku.
Ne veruje u vlastite procene. Podcenjuje svoje sposobnosti. Drugima sve i da hoće ne može verovati. Beskrajna pitanja ne olakšavaju osećaj nepoverenja prema sebi i drugima.
Zašto sam očekivala ako sam videla, osećala, primetila što se događa? Kako sam opet dopustila emocijama da izadju ispred moju intuiciju? Je li bilo najbolje ne očekivati ništa? Ne možemo ne očekivati ništa. Koliko se god činilo neznatnim i beznačajnim, mi očekujemo.
Pretjerujemo. Preuveličavamo. Ne ide.
