Некада се знало ко може бити народни посланик, представник народа. Оставићу по страни оно што сам читала, оставићу по страни историју, осим породичне историје.
Мој деда, очев отац је спадао у виђеније људе у свом крају, како се то говорило тада. Веома писмен за оно време, веома цењен. Велики домаћин, богат и угледан човек . Богатство није стекао сам, наследио је доста тога, али је умео да то наслеђено увећа. И то поприлично.
Говорило се да је правдољубив, поштен, частан и правичан. Био је врло мудар, речит и промишљен, и као такав изабран од стране својих комшија да их представља. Тако је мој деда постао народни посланик, кажу врло добар, јер је заиста заступао интересе оних који су га изабрали. Направљени су путеви, школа, болница, рестаурирана је црква, основана библиотека, отворена пошта...
Доста тога о њему сам чула од родбине, доста сам прочитала у књигама .
Деда је прошао све што и остали Срби у Првом светском рату; и прелаз преко Албаније, и Солунски фронт и Крф, био рањен, болестан и неким чудом преживео.
Затишје између два рата провео је радећи, а када је постао посланик, посао су преузели старији синови.
Почетак Другог светског рата донео му је најтеже тренутке у животу. Неки од синова одазвали су се позиву за мобилизацију регуларне војке на челу са Дражом Михајловићем, а неки, укључујући и две кћери, прикључили су се партизанима.
Његова деца су била на супротним странама ( осим двоје најмлађих, мога оца и његове млађе сестре) и пуцали су једни на друге. То је била дедина највећа бол. Братоубилачки рат га је на крају убио, иако су га на стрељање, као једног од најбогатијих и виђенијих људи водили и четници и партизани и Немци, нису га стрељали. Деда је умро од туге.
Знам да није био једини, да их је много умрло из истог разлога, гледајући своју децу како се боре једни против других, убијају...уместо да се боре заједно против непријатеља.
Наше поделе...наш усуд...
Оно што је мени интересантно у причи о деди је то да је он био богат пре него што је постао посланик, за ралику од ових који су сада посланици. Или боље речено, за разлику од ових коју су постали посланици да би се обогатили а не да би заступали интересе оних који су их довели до тог места.
Не знам шта је било педесетих, шездесетих и седамдесетих година, али од када сам довољно одрасла да знам неке ставри, нисам чула да је неки посланик ишта урадио за народ, али за себе знам да јесу, многи. Неке сам лично знала, и пре и за време и после мандата.
Богатство мога деде, које је стварано кроз неколико генерација је ништа према ономе што су неки од послератних, а боме и садашњих посланика створили за себе у једном или два мандата. А нису били ни виђени, ни нарочито образовани, ни часни, ни поштени, ни радни ни вредни...
О томе шта су урадили за оне које представљају, нема потребе да причам...тј. пишем, јер сви знамо да нису ништа...
Можда није у реду али ја не гласам годинама јер немам за кога...
Ако и када се појаве неки који ће се борити за оне који су их изабрали, а не само за свој џеп, гласаћу....
Али тешко да ће се такви појавити...изумрли су као диносауруси...
Мој деда, очев отац је спадао у виђеније људе у свом крају, како се то говорило тада. Веома писмен за оно време, веома цењен. Велики домаћин, богат и угледан човек . Богатство није стекао сам, наследио је доста тога, али је умео да то наслеђено увећа. И то поприлично.
Говорило се да је правдољубив, поштен, частан и правичан. Био је врло мудар, речит и промишљен, и као такав изабран од стране својих комшија да их представља. Тако је мој деда постао народни посланик, кажу врло добар, јер је заиста заступао интересе оних који су га изабрали. Направљени су путеви, школа, болница, рестаурирана је црква, основана библиотека, отворена пошта...
Доста тога о њему сам чула од родбине, доста сам прочитала у књигама .
Деда је прошао све што и остали Срби у Првом светском рату; и прелаз преко Албаније, и Солунски фронт и Крф, био рањен, болестан и неким чудом преживео.
Затишје између два рата провео је радећи, а када је постао посланик, посао су преузели старији синови.
Почетак Другог светског рата донео му је најтеже тренутке у животу. Неки од синова одазвали су се позиву за мобилизацију регуларне војке на челу са Дражом Михајловићем, а неки, укључујући и две кћери, прикључили су се партизанима.
Његова деца су била на супротним странама ( осим двоје најмлађих, мога оца и његове млађе сестре) и пуцали су једни на друге. То је била дедина највећа бол. Братоубилачки рат га је на крају убио, иако су га на стрељање, као једног од најбогатијих и виђенијих људи водили и четници и партизани и Немци, нису га стрељали. Деда је умро од туге.
Знам да није био једини, да их је много умрло из истог разлога, гледајући своју децу како се боре једни против других, убијају...уместо да се боре заједно против непријатеља.
Наше поделе...наш усуд...
Оно што је мени интересантно у причи о деди је то да је он био богат пре него што је постао посланик, за ралику од ових који су сада посланици. Или боље речено, за разлику од ових коју су постали посланици да би се обогатили а не да би заступали интересе оних који су их довели до тог места.
Не знам шта је било педесетих, шездесетих и седамдесетих година, али од када сам довољно одрасла да знам неке ставри, нисам чула да је неки посланик ишта урадио за народ, али за себе знам да јесу, многи. Неке сам лично знала, и пре и за време и после мандата.
Богатство мога деде, које је стварано кроз неколико генерација је ништа према ономе што су неки од послератних, а боме и садашњих посланика створили за себе у једном или два мандата. А нису били ни виђени, ни нарочито образовани, ни часни, ни поштени, ни радни ни вредни...
О томе шта су урадили за оне које представљају, нема потребе да причам...тј. пишем, јер сви знамо да нису ништа...
Можда није у реду али ја не гласам годинама јер немам за кога...
Ако и када се појаве неки који ће се борити за оне који су их изабрали, а не само за свој џеп, гласаћу....
Али тешко да ће се такви појавити...изумрли су као диносауруси...
