Svecovek
Ističe se
- Poruka
- 2.345
Пише Свечовек
http://4.***************/_3d6pKaCCQHM/R5nNNdZffaI/AAAAAAAAATg/2sdTlAvKiFc/s400/napoleon_01.jpg
Прво да напишем пар реченица о психолошком профилу Наполеона. Наполеон Бонапарта био је вишеструко наследно оптерећен. У његовој психичкој личности препознајемо не само епилептичара већ и психопату с разноврсним поремећајима. Од порода имао је само једног сина. Наполеон је показивао још у раној младости проблематичну конституцију. У Бријенској војној школи, кад му је једном била изречена казна, добио је јак нервни напад, због кога је био ослобођен казне. У његовим зрелијим годинама ти нервни напади су се понављали. Они су били праћени не само грчевима већ и повраћањем и плачем; по речима доктора Хишара „ плакао је као жена " . Такав напад десио му се и пред полазак у рат 1806. при опраштању са Жозефином. Очевидац тог напада забележио је: „ Морао је да седне и попије чашу оранжаде, лио је сузе непрестано; такво стање трајало је четврт сата. " Други случај десио се 1808. ноћу, у спаваћој соби, када је први пут саопштио Жозефини своју непоколебљиву намеру да се од ње разведе. Патио је и од честих главобоља на једној страни главе, које су се јављале чим би се мењало време. Епилептички напади сустизали су Наполеона обично ноћу. Први такав напад обелоданила је његова наложница у Сен Клуу, 16-годишња Жорж. Када је изненада спазила поред себе у постељи Наполеона обезнањеног, вриснула је, скочила и стала звонити из све снаге у звонце и дозивати помоћ, да се од тога избудило цело дворско особље и дојурило у цареву собу. Пошто је дошао к себи, Наполеон се толико разјарио на своју наложницу да ју је готово голу истерао напоље и сутрадан наредио да се протера у Петроград, преобучена у мушко одело. Бонапртина урођена телесна грађа и њене функције давале су подлогу и оквир његовом стваралаштву, посебно његовом карактеру, менталитету и темпераменту. Наполеонова природа и понашање испољавали су се само неуравнотежено и у крајностима: био је добар или зао, благ или љут, пиредусретљив или насртљив, неустрашив или кукавица; послугу и ниже дворско особље поздрављао је љубазно први, али је због незнатне омашке делио шамаре а своје сеизе и пратиоце шибао корбачем; према великодостојницима је био такође пажљив и награђивао их по заслузи, али за незнатне непоћудне поступке сурово је кажњавао на лицу места, у највећој јарости. Своје бесне наступе љутње Бонапарта је објашњавао тиме — наслућујући њихову материјалну основу — да има „ опор сок који му се разлива у крв " , како је сам говорио. Поред тог осећаја имао је и други, који је објашњавао физиолошки овако: „ Ја имам веома раздражљиве живце, и кад у таквом стању моја крв не би кружила стално полагано, био бих у опасности да полудим " . Кад је спровођен на Елбу, дочекиван уз пут од народа погрдним узвицима и претњама, он се толико збунио да се није умео бранити. Комесари који га прате при сваком уласку у његову собу затичу га уплаканог. Наполеон је непрестано понављао да је влада издала наређење да га убију на путу, и одбијао да једе, из страха да не буде отрован; чак је покушава и да умакне кроз прозор.
Славни шкотски историчар Томас Карлајл сматрао је Наполеона за мањег хероја од Кромвела. Карлајл пише: „ Наполеон мени никако не изгледа да је тако велики човек као Кромвел. Наполеон, у свом првом периоду, био је прави демократа. И ипак по његовој природи, и још појачано његовим војничким занатом, он је знао да демократија - ако је уопште она истинита ствар - не може бити анархија: човек је од срца мрзео анархију. Кроз Ваграме, Аустерлице; тријумф за тријумфом, - он је тријумфовао дотле. У том човеку било је око да види, душа да се усуди и да учини. Он се природно дигао дотле да буде краљ. Сви су људи видели да је он био такав. Ипак је Наполеон имао неку искреност; треба да разликујемо између онога што је површно и онога што је основно у неискрености. Кроз те његове спољне маневре и шарлатанства, којих је било много и који су били веома за осуду, треба да распознамо да је тај човек имао и извесно инстинктивно неискорењиво осећање за стварност, и да је узимао факат за основ, догод је имао каквог основа. „ Међу другим историчарима још није изведено начисто питање да ли је Наполеоново стваралаштво добро или зло. Наполеон је најзагонетнија појава новије културне историје Европе. Он је био обилно награђен од природе вишеструким унутрашњим даровима и у исто време оптерећен судбоносним недостацима духа. Он је још за живота постао легендарна личност и, у исто време, сфинга. Он је једнима изгледао као божанство које је на магијски начин унело у груди француског народа пламен стваралачког одушевљења, непознат у француској прошлости. Другима је изгледао као чудовиште, манијак и демон убијања и разарања, непријатељ човечанства. Мишљења су и данас подељена...
http://4.***************/_3d6pKaCCQHM/R5nNNdZffaI/AAAAAAAAATg/2sdTlAvKiFc/s400/napoleon_01.jpg
Прво да напишем пар реченица о психолошком профилу Наполеона. Наполеон Бонапарта био је вишеструко наследно оптерећен. У његовој психичкој личности препознајемо не само епилептичара већ и психопату с разноврсним поремећајима. Од порода имао је само једног сина. Наполеон је показивао још у раној младости проблематичну конституцију. У Бријенској војној школи, кад му је једном била изречена казна, добио је јак нервни напад, због кога је био ослобођен казне. У његовим зрелијим годинама ти нервни напади су се понављали. Они су били праћени не само грчевима већ и повраћањем и плачем; по речима доктора Хишара „ плакао је као жена " . Такав напад десио му се и пред полазак у рат 1806. при опраштању са Жозефином. Очевидац тог напада забележио је: „ Морао је да седне и попије чашу оранжаде, лио је сузе непрестано; такво стање трајало је четврт сата. " Други случај десио се 1808. ноћу, у спаваћој соби, када је први пут саопштио Жозефини своју непоколебљиву намеру да се од ње разведе. Патио је и од честих главобоља на једној страни главе, које су се јављале чим би се мењало време. Епилептички напади сустизали су Наполеона обично ноћу. Први такав напад обелоданила је његова наложница у Сен Клуу, 16-годишња Жорж. Када је изненада спазила поред себе у постељи Наполеона обезнањеног, вриснула је, скочила и стала звонити из све снаге у звонце и дозивати помоћ, да се од тога избудило цело дворско особље и дојурило у цареву собу. Пошто је дошао к себи, Наполеон се толико разјарио на своју наложницу да ју је готово голу истерао напоље и сутрадан наредио да се протера у Петроград, преобучена у мушко одело. Бонапртина урођена телесна грађа и њене функције давале су подлогу и оквир његовом стваралаштву, посебно његовом карактеру, менталитету и темпераменту. Наполеонова природа и понашање испољавали су се само неуравнотежено и у крајностима: био је добар или зао, благ или љут, пиредусретљив или насртљив, неустрашив или кукавица; послугу и ниже дворско особље поздрављао је љубазно први, али је због незнатне омашке делио шамаре а своје сеизе и пратиоце шибао корбачем; према великодостојницима је био такође пажљив и награђивао их по заслузи, али за незнатне непоћудне поступке сурово је кажњавао на лицу места, у највећој јарости. Своје бесне наступе љутње Бонапарта је објашњавао тиме — наслућујући њихову материјалну основу — да има „ опор сок који му се разлива у крв " , како је сам говорио. Поред тог осећаја имао је и други, који је објашњавао физиолошки овако: „ Ја имам веома раздражљиве живце, и кад у таквом стању моја крв не би кружила стално полагано, био бих у опасности да полудим " . Кад је спровођен на Елбу, дочекиван уз пут од народа погрдним узвицима и претњама, он се толико збунио да се није умео бранити. Комесари који га прате при сваком уласку у његову собу затичу га уплаканог. Наполеон је непрестано понављао да је влада издала наређење да га убију на путу, и одбијао да једе, из страха да не буде отрован; чак је покушава и да умакне кроз прозор.
Славни шкотски историчар Томас Карлајл сматрао је Наполеона за мањег хероја од Кромвела. Карлајл пише: „ Наполеон мени никако не изгледа да је тако велики човек као Кромвел. Наполеон, у свом првом периоду, био је прави демократа. И ипак по његовој природи, и још појачано његовим војничким занатом, он је знао да демократија - ако је уопште она истинита ствар - не може бити анархија: човек је од срца мрзео анархију. Кроз Ваграме, Аустерлице; тријумф за тријумфом, - он је тријумфовао дотле. У том човеку било је око да види, душа да се усуди и да учини. Он се природно дигао дотле да буде краљ. Сви су људи видели да је он био такав. Ипак је Наполеон имао неку искреност; треба да разликујемо између онога што је површно и онога што је основно у неискрености. Кроз те његове спољне маневре и шарлатанства, којих је било много и који су били веома за осуду, треба да распознамо да је тај човек имао и извесно инстинктивно неискорењиво осећање за стварност, и да је узимао факат за основ, догод је имао каквог основа. „ Међу другим историчарима још није изведено начисто питање да ли је Наполеоново стваралаштво добро или зло. Наполеон је најзагонетнија појава новије културне историје Европе. Он је био обилно награђен од природе вишеструким унутрашњим даровима и у исто време оптерећен судбоносним недостацима духа. Он је још за живота постао легендарна личност и, у исто време, сфинга. Он је једнима изгледао као божанство које је на магијски начин унело у груди француског народа пламен стваралачког одушевљења, непознат у француској прошлости. Другима је изгледао као чудовиште, манијак и демон убијања и разарања, непријатељ човечанства. Мишљења су и данас подељена...
