Radila sam već nekoliko meseci kući. Fino. Mnogo manje naporno, ali i dalje nemamo privatni život. Sada defiluju po ceo dan jer znaju da sam tu.
Svaki dan smo prolazili pored gradilišta idući i vraćajući se iz obdaništa.. Tu se zidao veliki tržni centar. Nikada nam nije palo na pamet da bi imali para da kupimo lokal i da napokon odvojimo posao i privatni život. Hoću reći palo nam je na pamet, ali smo sve nekako mislili da mi za to nemamo para. Dobro smo mislili. Ali, dodje ta ideja na pamet našim prijateljima. Raspitamo se i rešimo da zajednički kupimo. Mi smo imali nešto u šteku, a svekar i svekrva da prodaju njivu, a prijatelji da prodaju dobra kola. Svekar prodade njivu, pronadjen lokal, sve ugovoreno,prijatelji će da pozajme novac ako ne uspeju da prodaju kola, treba da platimo za dva dana......kad javlja se prijatelj. Oni su odustali jer žena ne da da se prodaju kola. Posle im ukradoše ista. Sedimo nas dvoje svak u svojoj fotelji snuždeni, pijemo kafu, svak svojim mislima luta....... Moj muž prvi progovara
"Maco, jel idemo dalje sami ili odustajemo?"
"Moramo da mislimo. Šta ti misliš" odgovaram skrušeno, jer sve su mi ladje potonule......mislim ne mogu da verujem.........tako sam se radovala.
"Ajde da vidimo sa čim raspolažemo, pa onda da odlučimo. Stavi kafu" odgovara moja jača polovina, preuzimajući inicijativu, kao i uvek kad ja klonem.
I tako, opet kafa, misli, računaj, prebiraj kako da namakneš drugu polovinu para. Pozajmimo bogami priličnu svotu na godinu dana, ali fali još. Odustajanje niko nije ni pomenuo. Pozove Maca roditelje, oni se uznemire. Maca je tu noć radio i oko ponoći zove i kaže da stavim kafu. Dolazi sa kolegom kome je prodao naša kola. Taj ga je jurio da mu proda kola već mesecima, ali Maca nije hteo. E sad, doteralo cara do duvara. Ostadosmo bez kola. Uf, što mi je bilo krivo. Mnogo sam volela ta kola, nemam pojma koje su marke bila, ali su bila zelena, ko trava. Kad ujutru zove svekar i kaže da je obezbedio novac i da vratimo kad imamo.Ni on ni majka nisu spavali cele noći. U zoru, moj ti se svekar spremi i ode kod kuma da pita za zajam. Čovek je prvi put u životu pozajmio pare od nekog. Bože sveti, sad imamo više nego što nam treba. Eh, što ti je život, najbolji režiser na svetu. Kažemo da vrati novac, da imamo dovoljno, ali da nemamo kola. Kupite neka samo da imate da se vozite, govore stari, a mi nećemo jer veliki dug treba vratiti za godinu dana. Brže će se vratiti ako nemamo trošak kola. Vratismo dug malo pre roka.
I ako smo već odlučili šta ćemo, decu nismo mogli zaobići. Moraju, čak i onako maleni da uče kako se odluke donose. Ujutru smo svi seli za okrugli trpezarijski sto, koji je i danas u upotrebi,i za kojim se i dan danas donose odluke, i rekli da želimo da mama ima kancelariju a ne da sve bude u stanu i da zato moramo da pozajmimo novac, da zbog toga ostajemo bez kola, da moramo da štedimo da bi vratili dug i da oni moraju da štede, da se kupuje samo šta mama i tata odobre. Deca su se saglasila. Još tako mali su znali šta je investicija. Ćera je imala 9 a sin 6 godina. Oboje se i danas sećaju tog dogovora. Ćera je pitala da li to znači da im mamini klijenti neće više donositi sokiće i čokoladne bananice kada dodju. Mislim............na koga li je ovo dete........
Čekali smo da se tržni centar završi.........i dočekali. Uselismo se medju prvima. Doneli smo svu onu skalameriju iz stana, opremili. Bilo je sablasno sedeti sam u tržnom centru........dok se nije popunio. Onda sam radila opet po ceo dan jer kad otvaraju nove firme i radnje moraš biti tu . Niko se ne vraća ako poljubi vrata. Nema veze, sada je bilo lakše. Kad odem kući, otišla sam. Nije bilo telefona pa smo kupili neki jak daljinski sa bazom koja je bila u stanu...........samo šta nas nisu opominjali ovi iz radarske službe JAT-a. I tako..........menjaj računare, monitore, štampače........ma stalno imaš ulaganja.
Kada smo, par godina kasnije, tata,brat i ja prodali naninu kuću i plac, jer nismo mogli da je održavamo, novac je podeljen na tri dela. Od mog dela Maca i ja smo napravili galeriju u lokalu. Tako sada ima i sprat, mnogo više prostora i svetla a i mogu da lepo luftiram dok radim i pušim. Naparavili smo i nameštaj, po našoj zamisli, da svaki milimetar bude iskorišćen a funkcionalan. Ima uvek cveća iz moje bašte, u sezoni svežih ruža, a zimi suvih. Po neki detalj, slika, tek da ima dušu. Moje tri gospe bi bile ponosne na uložen novac.
Autor LJILJAMMM
Svaki dan smo prolazili pored gradilišta idući i vraćajući se iz obdaništa.. Tu se zidao veliki tržni centar. Nikada nam nije palo na pamet da bi imali para da kupimo lokal i da napokon odvojimo posao i privatni život. Hoću reći palo nam je na pamet, ali smo sve nekako mislili da mi za to nemamo para. Dobro smo mislili. Ali, dodje ta ideja na pamet našim prijateljima. Raspitamo se i rešimo da zajednički kupimo. Mi smo imali nešto u šteku, a svekar i svekrva da prodaju njivu, a prijatelji da prodaju dobra kola. Svekar prodade njivu, pronadjen lokal, sve ugovoreno,prijatelji će da pozajme novac ako ne uspeju da prodaju kola, treba da platimo za dva dana......kad javlja se prijatelj. Oni su odustali jer žena ne da da se prodaju kola. Posle im ukradoše ista. Sedimo nas dvoje svak u svojoj fotelji snuždeni, pijemo kafu, svak svojim mislima luta....... Moj muž prvi progovara
"Maco, jel idemo dalje sami ili odustajemo?"
"Moramo da mislimo. Šta ti misliš" odgovaram skrušeno, jer sve su mi ladje potonule......mislim ne mogu da verujem.........tako sam se radovala.
"Ajde da vidimo sa čim raspolažemo, pa onda da odlučimo. Stavi kafu" odgovara moja jača polovina, preuzimajući inicijativu, kao i uvek kad ja klonem.
I tako, opet kafa, misli, računaj, prebiraj kako da namakneš drugu polovinu para. Pozajmimo bogami priličnu svotu na godinu dana, ali fali još. Odustajanje niko nije ni pomenuo. Pozove Maca roditelje, oni se uznemire. Maca je tu noć radio i oko ponoći zove i kaže da stavim kafu. Dolazi sa kolegom kome je prodao naša kola. Taj ga je jurio da mu proda kola već mesecima, ali Maca nije hteo. E sad, doteralo cara do duvara. Ostadosmo bez kola. Uf, što mi je bilo krivo. Mnogo sam volela ta kola, nemam pojma koje su marke bila, ali su bila zelena, ko trava. Kad ujutru zove svekar i kaže da je obezbedio novac i da vratimo kad imamo.Ni on ni majka nisu spavali cele noći. U zoru, moj ti se svekar spremi i ode kod kuma da pita za zajam. Čovek je prvi put u životu pozajmio pare od nekog. Bože sveti, sad imamo više nego što nam treba. Eh, što ti je život, najbolji režiser na svetu. Kažemo da vrati novac, da imamo dovoljno, ali da nemamo kola. Kupite neka samo da imate da se vozite, govore stari, a mi nećemo jer veliki dug treba vratiti za godinu dana. Brže će se vratiti ako nemamo trošak kola. Vratismo dug malo pre roka.
I ako smo već odlučili šta ćemo, decu nismo mogli zaobići. Moraju, čak i onako maleni da uče kako se odluke donose. Ujutru smo svi seli za okrugli trpezarijski sto, koji je i danas u upotrebi,i za kojim se i dan danas donose odluke, i rekli da želimo da mama ima kancelariju a ne da sve bude u stanu i da zato moramo da pozajmimo novac, da zbog toga ostajemo bez kola, da moramo da štedimo da bi vratili dug i da oni moraju da štede, da se kupuje samo šta mama i tata odobre. Deca su se saglasila. Još tako mali su znali šta je investicija. Ćera je imala 9 a sin 6 godina. Oboje se i danas sećaju tog dogovora. Ćera je pitala da li to znači da im mamini klijenti neće više donositi sokiće i čokoladne bananice kada dodju. Mislim............na koga li je ovo dete........
Čekali smo da se tržni centar završi.........i dočekali. Uselismo se medju prvima. Doneli smo svu onu skalameriju iz stana, opremili. Bilo je sablasno sedeti sam u tržnom centru........dok se nije popunio. Onda sam radila opet po ceo dan jer kad otvaraju nove firme i radnje moraš biti tu . Niko se ne vraća ako poljubi vrata. Nema veze, sada je bilo lakše. Kad odem kući, otišla sam. Nije bilo telefona pa smo kupili neki jak daljinski sa bazom koja je bila u stanu...........samo šta nas nisu opominjali ovi iz radarske službe JAT-a. I tako..........menjaj računare, monitore, štampače........ma stalno imaš ulaganja.
Kada smo, par godina kasnije, tata,brat i ja prodali naninu kuću i plac, jer nismo mogli da je održavamo, novac je podeljen na tri dela. Od mog dela Maca i ja smo napravili galeriju u lokalu. Tako sada ima i sprat, mnogo više prostora i svetla a i mogu da lepo luftiram dok radim i pušim. Naparavili smo i nameštaj, po našoj zamisli, da svaki milimetar bude iskorišćen a funkcionalan. Ima uvek cveća iz moje bašte, u sezoni svežih ruža, a zimi suvih. Po neki detalj, slika, tek da ima dušu. Moje tri gospe bi bile ponosne na uložen novac.
Autor LJILJAMMM
