Najznačajniji srpski stih/pesma svih vremena

[Lada]

Mrtvi plamenovi IVOna, besumnje, leži ovde smerno,U uskom grobu, istrulela lica;Ona i ne zna da dolazim vernoDragani svojoj uz pevanje tica,Svežinom noci, pod lepotom zvezda,Kad instinkt snova mrtvoj dragi kreće,Kad spava zora i spavaju gnezdaI bledim mirom uljuljano cveće.Ona i ne zna da dolazim tada,S ljubavlju, istom k'o sto negda beše,I da je duša dragom grobu radaKad blede zvezde s visina se smeše.Ona, besumnje, leži ovde smerno,S nadama mojim obojenim smrću,I ne zna da je pohodim još verno;A žuti crvi oko nje se zgrću,I piju oči, moje oči sjajne,I troše telo, iluziju snova,I snove moje raskidaju bajne,K'o vetar majsko cveće kestenova. Sima Pandurović

 

[PetarSamotnjak]

***

Ne umem da živim a živi mi se
kad umrem rodiću se čini mi se

O bože bože šta učini tvoj sin
ti mu dade liru on je okači o klin

I jauknu strašno ko niko pre njega
odričući se i pesme i sebe i svega

Srbija je zemlja u kojoj za pića
pesnike tuku za nova otkrića

Kad postignem cilj i dospem u tminu
nek se zna da nisam im'o otadžbinu

Vreme je svemoćno ono zvezde melje
da se zna da nisam im'o roditelje

Pa i majku svoju najsvetiju zoru
sam sam izmislio kao metaforu

Majku to sazvežđe što kroz beskraj brodi
dugo sam molio da me živog rodi

I rodila me živog ko žarulju
al me bez oružja pustila u rulju

I budući da sam prvi put van tmine
ne umedoh da se branim od svetine

I dotle je došlo o majko oprosti
vraćam se natrag u Tebe kroz kosti

Samo sazvežđa mudra pamte u svom sjaju
kako mi je bilo tesno u beskraju.

Branislav Petrović