Žorž Sand i Frederik Šopen. Jedna destruktivna ljubavna priča
Elize Kolet
Žorž Sand, čije je pravo ime bilo Aurora Dupin, živela u doba Napoleonovog zakona koji je muževima davao neograničenu vlast nad ženama, kada žena nije imala pravo na sopstveni imetak, na razvod i slobodu da ponovo sklopi brak. Njena jaka ličnost se bunila.
Rano se udala za barona Kazimira Dudeventa, i imala sa njim dvoje dece. Međutim, njoj je smetalo što joj je brak nametao nejednakost sa mužem. Govorila je: Moj muž čini ono što hoće, ima žena koliko mu je drago, raspolaže svojom imovinom. To bi bilo pravo, ako bi bilo obostrano. Zbog toga želim da budem nezavisna. Vraćam se kući u ponoć, ili još bolje, u zoru.
Stoga je jednog dana zaključila da je najbolje da, posle osam godina braka, napusti bračno ognjište i ode u Pariz. U Parizu je radila kao novinarka, slikarka, a najviše kao pisac. Jednog dana, odlučila je da se vidno usprotivi tom muškom svetu, sklonila je svoju gustu kosu pod kapu, navukla pantalone i sako, stavila cigaretu u usta i rekla: Madam Dupin je mrtva, sada postoji samo Žorž Sand. Žensko u muškom liku.
Žorž Sand – Žensko u muškom liku
I tada je krenula njena borba, ne protiv muškaraca, već za pravo da žena bude slobodna, slobodna u meri da može da odlučuje o svom sopstvenom životu. I ta njena borba nije bila bezuspešna.
Mnogi danas govore da je Sandova bila prva feministkinja, u najpozitivnijem smislu te reči. Za nju je feminizam bio od finog materijala, lepšeg od kineske svile.
Romani Žorž Sandove bili su prve značajnije knjige koje je Prustu davala na čitanje njegova majka. Kada je bio bolestan, ona mu je naglas čitala Malu Fadetu ili Nahoče Fransoa. Kada je i sam postao dobar ocenjivač stila, on je delio majčinu naklonost ka toj glatkoj i tečnoj prozi koja kao i Tolstojevi romani, uvek odiše dobrotom i moralnom otmenošću. Divili su joj se i drugi umetnici tog vremena, slikar Delakroa je imao atelje u njenoj kući, sa Balzakom je bila bliska prijateljica, a jedna od njegovih najboljih knjiga Beatrisa ima lik koji je rađen prema Sandovoj, Flober ju je nazivao dragom učiteljicom, Hajne i Turgenjev bili su njeni česti gosti, a na njenoj sahrani Viktor Igo je rekao: Oplakujem smrtnicu, pozdravljam besmrtnicu.
Gospođu Žorž Sand nisu, naravno, svi voleli. Tako je Niče za nju rekao da je krava za pisanje, što, imajući u vidu njegov zluradni odnos prema ženama, i nije strašno. Međutim, naš vodeći nadrealista Marko Ristić, u knjizi Književna politika, članci i pamfleti, ne samo da je tu Ničeovu izjavu smatrao ispravnom već je zapisao: Žorž Sand zvala se, u stvari, u svojoj goropadnoj ženskoj spodobi, Aurore Dupin, baronne Dudevent. Prosto joj bilo. A negde dalje je govorio da je ona bila muškobanjasta babuskera.
Kada je sahranila Madam Dupin, tako je započela novi život tog ženskog fauna pod muškim imenom. Živeće kako joj se sviđa, imaće mnoge ljubavi, koji su prvenstveno uključivale pisce (Žil Sando, Prosper Merime, Alfred de Mise), muzičare (Šopen) i druge umetnike. A onda, kada se osećala kao razočarana žena koja nije imala mnogo uspeha ni u braku, ni u preljubništvu, svoje ogorčenje izražavala je tako što je pisala knjige. Od toga se nakupilo preko 130 knjiga, od čega 80 romana i 20 pozorišnih komada i na hiljade pisama.
I pored muškobanjastog ponašanja i pokazivanja da joj nisu strane nastranosti duha i tela, Sandova je, pre svega, bila dobra majka i zaštitnica, osetljiva, ali svojeglava žena. Lako se zaljubljivala, jer je volela život, ali je ostajala verna partneru koga je izabirala.
Za sebe je govorila: Ja jesam to što jesam, oduševljena sam za lepo, željna istine, veoma osetljivog srca, veoma slabog rasuđivanja, često nerazložna, uvek dobronamerna, nikad sitna i osvetoljubiva, prilično plahovita i, hvala Bogu, savršeno zaboravna u odnosu na ružne stvari i na rđave ljude.
Umrla je u 72. godini života, ostavljajući na stolu jedan nezavršen rukopis. Flober je tom prilikom rekao: Bila je sirota, dobra, velikodušna žena. Uvek će ostati besmrtna za Francusku.
Prvi susret Šopena i Sandove
Sandova je srela Šopena 1836. godine i ostala je u vezi sa njim skoro deset godina (1838 -1847).
Njihov prvi susret bio je šokantan – za Šopena. Sandova je često priređivala večere za umetnike, a neko joj jedne večeri dovede Šopena… Vraćajući se kući, Šopen reče svom prijatelju sa kojim je odlazio: Kako je neprijatna žena ova Sand! Je li to zbilja žena? Ja čisto sumnjam.
Nije čudno što je Šopen strogo osudio spisateljicu pri prvom susretu, jer ona se oblačila kao muškarac, pušila mnogo, oslovljavala svoje prijatelje sa ti i raskrstila sa svima, osim sa onima koji se bave umetnošću. Takođe, bila je dovoljno slobodna i jaka da glasno ispoljava svoja demokratska i socijalistička shvatanja. Tako se ona mnogo razlikovala od anđeoski lepih, plavih Poljakinja koje je Šopen nekada, u svom odrastanju, čedno voleo. Jer, on je u Pariz stigao kao nežan mladić, sa likom nebeskog bića koje je poslato na zemlju.
Naravno, postoji i druga strana medalje. Jedna prijateljica, koja je prisustvovala tom prvom susretu, savetovala je Sandovoj: Vidi se da je on žensko, zavedi ga kao muškarac.
Tako su dobili šaljive nadimke Gospođica Šopen i Gospodin Sand.
Gospođica Šopen i Gospodin Sand
Žorž Sand je shvatila da je proviđenje, kako je sama govorila, stvorilo Šopena baš za nju. On je bio izgnanik, osetljiv i nesrećan čovek koji je tugovao za Poljskom, za svojom porodicom, a naročito za nežnom materinskom ljubavlju. Ponašao se u stilu: Kad bi neko hteo da me vodi kao malo dete, ja bih bio veoma zadovoljan. A Sandova je želela da u njemu nađe u isti mah ljubavnika i sina. Kako je Šopen bio šest godina mlađi od nje, te se moglo očekivati da će se on ponašati kao sin, gotovo kao dete, a ona je bila sklona da se sažali na njega. Istovremeno, uvidela je da je mladi muzičar slab, bolestan, grozničav i sve je to iziskivalo materinsku nežnost bolničarke.
Šopen je stvorio svoja najbolja dela baš dok je bio u vezi sa njom. Naime, on je intuitivno osećao da je Sandova bila dovoljno muzički obdarena da bi ga mogla ocenjivati, nadahnjivati i savetovati. Ujedno, osećao je da je ona velikodušna žena i da uživa da nekome pomaže. Zato je, mada mu se inicijalno nije svidela, podlegao iskušenju i podao joj se.
Tokom njihovog zajedničkog življenja, Šopen nikada nije bio u stanju da uzvikne, kao što je to činila Sandova: Kako je lepo živeti. Život je zanosan. Voleti, biti veoma voljen. To je sreća, to je blaženstvo. On je mrzeo ljude koji bučno izražavaju svoje prijateljstvo, mrzeo je njene prijatelje koji su umeli, kada se napiju, da se raspuste do bezobrazluka. On se čak grozio da vidi da su gosti koji su dolazili kod Sandove na večeru ponekad bili neobrijani, ili sa primetno neopranom kosom.
Smetalo mu je njihovo raspojasano ponašanje. A Sandova nije htela da se ljudi za njenim stolom drže ukočeno, pa je prelazila preko grubog, glasnog smeha, vike, prepirke, slobodnog ponašanja, pijančenja. Smatrala je da je Šopenova razdražljivost preterana, neshvatljiva, videći u njemu jedno bolesno i genijalno dete. On se onda ljutito povlačio u svoju sobu.
Stalno je bio ljubomoran, pa je Sandova govorila: On se ponaša kao moj otac po duhu, ali on je moje dete po čulima.
Ipak, može se reći da su se oni voleli, bar za neko vreme. Šopen je voleo Sandovu, ona je prema njemu bila materinski nežna i blaga. Ona se divila genijalnom muzičaru, on je poštovao velikog pisca. A čulne ljubavi tu, uglavnom, nije bilo, jer Šopen nije bio stvoren za uživanje u ljubavnim zadovoljstvima.
Tako je, posle nekog vremena, Sandova prestala da voli Šopena, njena ljubav prema njemu pretvorila se u običnu naklonost. Volela ga je onako kako voli svoju kćerku i sina, kojima pomaže da odrastu. Istovremeno, bila je svesna da je sam Šopen voleo svoju groznicu, svoju potištenu dušu, svoj položaj stalnog bolesnika, tako da je za njega ponekad prijateljicama govorila: Moj bolesnik, pa i Moj živi leš.
U to vreme, Šopen se često viđao sa drugim Poljacima u Parizu, koji su bili primorani da pobegnu iz domovine. Jedan od najuglednijih među njima bio je Adam Mickjevič, najveći poljski pesnik, koji je od strane Šopena i drugih poljskih iseljenika smatran produbljenijim od Getea i Bajrona. On je ujedno bio i veliki zanesenjak, sanjalica, a opet, na Sorboni je držao izvanredno logična i jasna predavanja, pa su svi Poljaci u Parizu cenili njegovu odvažnost i smatrali da je on po intelektu iznad ostalih Poljaka. Šopen je u njemu gledao čoveka koji na velika zvona oglašava tzv. poljsko pitanje, a to mu je bilo važno. Sa svoje strane, Mickjevič simpatiše Šopenovo muzičko stvaralaštvo, naravno, ali je oduševljeni poklonik Sandove, pa joj otvoreno ukazuje da je njen ljubavnik Šopen – njen zao duh, njen moralni vampir, njen krst, da je muči i da je najzad može i ubiti. On je prvi za Šopena upotrebio izraz moralno čudovište.
I još neki su Sandovoj ukazivali da nju Šopen iskorišćava (besplatni stan, hrana i nega), ali ona nije slušala druge, slušala je jedino svoje srce. Činila je za njega sve što je bilo u njenoj moći, nastojeći da bude najpre ljubavnica, a kasnije bolničarka i prijateljica, ali i njegova muza. Pritom je sve vreme imala utisak da radi dobru stvar, jer nikada nije sumnjala u muzičku genijalnost Šopena.
Rastanak
U jednom svom romanu o italijanskoj glumici iz tog vremena (Lucrezia Floriani), Sandova je umnogome ocrtala njihov zajednički portret, prikazavši poljskog princa Karola u vrlo nepovoljnom svetlu. Naime, lepa glumica biva uništena od strane mladog i lepog partnera, koga je do kraja obožavala. Šopen nije sebe prepoznao (ili se pravio da nije) u tom liku. Međutim, mnogima je to izgledalo kao način Sandove da nagovesti prekid veze sa Šopenom. Bila se zamorila.
Šopen je prestao da odlazi u Noan, u kome se nalazila kuća Sandove, u kojoj je tokom povremenih poseta u periodu od osam godina, stvorio mnoga svoja velika dela, uključujući i Sonatu u b-molu, sa čuvenim Posmrtnim maršom. A onda, jednog dana on će otići od Sandove – zauvek, bez zbogom. Formalni razlog bio je taj što je u porodičnoj svađi Sandove sa njenom kćerkom on stao na stranu kćerke, koja je inače bila jedna neodgovorna osoba i mnogo problema nanosila Sandovoj. Tako se završila priča o ljubavnicima koji su jedno drugom poklonili skoro deset godina života.
Naravno, Sandova je patila zbog raskida, čiji je ona bila uzrok, izvršilac i žrtva. Međutim, jedno je sigurno – da je od raskida sa Sandovom Šopen prestao da živi, telesno i duhovno. Vrlo brzo je umro, od tuberkuloze, sa kojom je drugovao od rane mladosti. Mada, mnogi smatraju da su njegov život više obeležili slabi nervi nego tuberkuloza.
S tim u vezi, verovatno je njegova preosetljiva priroda najviše zaslužna za izuzetne kompozicije kojima se proslavio i koje bacaju u zasenak lošu stranu njegovog karaktera.
Na Šopenovoj sahrani (kada je, po njegovoj ličnoj želji, sviran Mocartov Requiem) bilo je oko 3.000 osoba, ali među njima nije bilo Sandove. Nije htela da dođe ni pre toga, kada joj je on, sa samrtničke postelje, poslao poziv da ga poseti. Nije mogla da dođe.
Sahranjen je u Parizu, a njegovo srce preneto je u crkvu Svetoga krsta, u Varšavi, u skladu sa njegovim testamentom.
Žorž Sand je preminula u Noanu 8. juna 1876. godine.
Na temu veze Žorž Sand i Frederik Šopen do sada je napisano više knjiga i snimano nekoliko filmova: A Song to Remember, Impromptu, Desire for Love.
