U Siriji, severni ćelavi ibis uzgajao se u pećinama i stenovitim nišama u dve krečnjačke litice - dobro zaštićene od oštrih vetrova sirijske stepe i pustinje. U Maroku, severni ćelavi ibisi gnezde se u liticama od peščara - u nadvišenim, kišom i vetrom zaštićenim obalnim liticama atlantske obale u blizini Agadira. Tamo su i severni ćelavi ibisi zaštićeni od kopnenih predatora koji odozgo ne mogu da dopru do gnezda smeštenih u stenovitim nišama i pećinama. U Alžiru, severni ćelavi ibis se takođe razmnožava u nadvišenim krečnjačkim liticama - kao u Siriji. U Turskoj, lokalni severni ćelavi ibis se takođe razmnožava u nadvišenim krečnjačkim liticama duž Eufrata - u neposrednoj blizini ljudi. I u zemljama nemačkog govornog područja severni ćelavi ibis se gnezdio na strmim padinama Dunava - u Nemačkoj, na primer, u oblasti Kelhajma i Pasaua u Bavarskoj, au Austriji u plavnim ravnicima Dunava.Da bi se uspešno razmnožavali, severni ćelavi ibisi zahtevaju travnata hranilišta u blizini (maksimalno nekoliko kilometara od mesta gnežđenja) kao što su vlažne livade, ugare, pašnjaci, njive, nasipi, močvare itd. Područja gde nema vegetacije viši od 15-20 cm su veoma poželjni.Prisustvo vode u blizini mesta gnežđenja (bare, potoci, vodotoci, oaze, mala jezera, itd.) takođe je od suštinskog značaja za uzgoj severnih ibisa, jer tu ne samo da konzumiraju hranu već i održavaju ravnotežu vode. Ako lokalni izvori slatke vode presuše ili nema padavina tako da gnezdeći i negnezdeći severni ćelavi ibis mogu dovoljno da piju i kupaju se, uspeh u razmnožavanju pati, pa čak i potpuni neuspeh u razmnožavanju za sve parove!
Severni ibisi jedu raznovrsnu životinjsku hranu – počev od raznih insekata (buba, skakavaca, leptira, velikih muva/pčela/bumbara/ose, itd. – kao i raznih larvi insekata kao što su larve buba, gusenice, itd.) i paučnjaci. (uključujući veće pauke lovačke, tarantule, škorpije) kao i rakove, crve, vodozemce i gmizavce, male ptice i piliće vrsta ptica koje se gnezde na zemlji, male sisare i ribe – a biljna hrana je takođe deo njihovog spektra ishrane.Hrana se hvata isključivo kljunom, male životinje se plaše guranjem u plitku vodu ili zemlju i jedu. Severni ćelavi ibis samo se kreće napred polako i ležerno - ali stabilno.Kada traga za hranom, kljun u obliku srpa severnih ibisa je veoma koristan instrument - severni ibis u potrazi za hranom koristi ga da traži rupe u zemlji, gura okolo ispod korenja i kamenja, u pukotinama u stenama i između i ispod čuperaka trave u cilju lociranja plena. Severni ćelavi ibis takođe voli da kopa kljunom u rastresitom tlu i blatu u potrazi za crvima, larvi buba i drugim malim životinjama koje se ukopavaju.Pored pomenutih zelenih površina, obraslih sipina, pašnjaka i njiva i sl., ibis ibis gazi u plitkim vodama i traži hranu u blatu.
Severni ćelavi ibisi su izuzetno društvene i društvene ptice. U prošlosti su formirali ogromne kolonije. Studije ponašanja su pokazale da su društvene i porodične veze kod severnih ibisa izuzetno jake i formativne. Gnezda su često veoma blizu jedno drugom unutar kolonija – mesta gnežđenja na ivicama su manje poželjna, zbog čega ih zauzimaju nižerangirani parovi za razmnožavanje.Severni ćelavi ibisi izvode opsežne rituale pozdravljanja. Ptice ponekad danima kruže oko stena za razmnožavanje i odmora dok ne pronađu svog partnera. Nakon sletanja, i mužjaci i ženke zabacuju glavu unazad sa podignutim čepovima, a zatim se klanjaju jedni drugima uz glasne povike „Chrup-Chrup“. Pojedinačni crtež glave se predstavlja drugoj osobi. Ovaj ritual se ponavlja nekoliko puta zaredom - ceremonija dobrodošlice para često pokreće ovaj ritual tokom cele kolonije severnog ibisa (i nije ograničena samo na sezonu udvaranja i parenja).Može doći do tuča između suparničkih mužjaka (u ovim slučajevima borbe se vode njihovim kljunom) - ali u tim borbama nijedna od uključenih ptica nije skoro nikada povređena.
Severni ćelavi ibisi mogu da žive monogamno doživotno, ali su opisani i čisto sezonski brakovi.Nakon udvaranja i parenja, ženka severnog ćelavog ibisa polaže tri do četiri jaja u martu ili aprilu - u posebno sušnim godinama sa slabom dostupnošću hrane, samo jedno jaje po priplodnom paru se polaže u gnezdo, ili leglo potpuno propadne. Jaja su otprilike veličine guščjih jaja, ovalnog su i suženog oblika i zelenkasto-plave boje sa zelenkasto-braon, difuznim mrljama. Proces inkubacije počinje polaganjem prvog jajeta. Oba roditelja naizmenično inkubiraju kvačilo 27 do 28 dana. Nakon izleganja, o mladim severnim ćelavim ibisima brinu roditelji između 46 i 52 dana dok ne polete. Ostali članovi kolonije pomažu gnezdećim severnim ibisima da odgajaju svoje mlade. Zatim odlete u junu/julu, ali nastavljaju da se sporadično zbrinjavaju u koloniji još dve godine. Mladi severni ćelavi ibisi formiraju takozvane „omladinske grupe“ koje lutaju okolo. Sa oko 3 godine, severni ćelavi ibisi su polno zreli, sa 4-5 godina se vraćaju u svoje natalne stene kao odrasli i počinju da se razmnožavaju.
Stopa mortaliteta za ovogodišnji migrirajući (!) severni ćelavi ibis van područja gnežđenja je veoma visoka i iznosi do 85% i takođe ima vrlo jasnu održivost. Naravno, ova stopa mortaliteta uzima u obzir uzroke smrti kao što su nezgode, lov i slučajna ili namerna trovanja na migracionim rutama iu zimovanjima.
