Najlepša ljubavna pisma

Da,jesam,evo neka od njih:
U eri poruka, mailova i užurbanosti, rijetkost je doživjeti da vam neko napiše ljubavno pismo u koje unese sve svoje emocije. Ali zašto je to tako? Nije li predivan osjećaj onda kada otvorite papir, dodirnete površinu koju je on dodirirao prije vas i osjetite emocije koje vam pokušava prenijeti? Kako bi vas podsjetili na tu istinsku ljepotu pravih vrijednosti i osjećaja donosimo dijelove pisama koja su okarakterisana najljepšima na svijetu. Veliki umjetnici, ali i umjetnice pisali su svojim ljubavima o emocijama. O onome što danas tako teško izgovaramo, a još rijeđe pišemo.

Mark Twain za Oliviu Langdon
U dubini moga srca nalazi se velika ljubav i molitva za ovo neprocjenjivo bogatstvo koje mi je darovano kada sam dobio tebe. Ne možeš vidjeti ono što osjetiš i što dolazi do tebe preko dalekih puteva otkucaja srca”.
 
Zelda Sayre za F. Scott Fitzgeralda

Pogledam prema tebi i vidim te kako užurbano dolaziš. Bez tebe, najdraži ne bih mogla čuti, vidjeti, osjećati ili živjeti i ne želim zamisliti život bez tebe. Kada bih ostala sama taj život bi izgledao kao preklinjanje za milost, usamljena starost i nemogućnost disanja. Vrati se što prije, jer mi nedostaješ”.
 
"Ja te samo želim, ali ničemu se ne nadam da ne bih patio, jer "svi se ljudi razočaravaju u svojim nadama, varaju u svojim očekivanjima". Ja se ne nadam pa se zato neću ni prevariti, neću gorčinom govoriti : živeh u zabludi.
I želja je iluzija, ali želja bez nade, ovakva kakva je u meni, to je iluzija bliže stvarnosti no iluziji; iluzija koja pomaže čoveku da se u stvarnosti održi, a ne da se od nje ogradi.
Moje iluzije su jače, postojanije, no sama stvarnost.
Zašto ne učinis da ili prestanem da sanjam ili da mi san postane življi? Učini, ja te molim..."

Ljubavno pismo Branka Miljković jednoj Ljiljani Ilić
 
ТИ СИ ЗА МЕНЕ,
И ЈА САМ ЗА ТЕБЕ

...писао је славни писац Ерих Марија Ремарк жени коју је обожавао, филмској глумици и сународници Марлени Дитрих у једном од три стотине писама колико јој је послао током трогодишње везе
Oна је била немачка филмска дива, а он један од најпознатијих књижевника свог времена. Када су се Марлен Дитрих и Ерих Марија Ремарк први пут срели, севнуле су љубавне варнице. Догодило се то у Паризу, непосредно после Ремарковог одласка из родне Немачке и доласка у Швајцарску.
Међутим, шест година касније, када су се поново видели, обоје је обузела љубавна страст која ће трајати следеће три године. Љубав, коју је писац романа преведених на готово шездесет страних језика најчешће исказивао пишући писма вољеној. Више од три стотине. Иако Марленини одговори нису сачувани, сва је прилика да су писма велике глумице била једнако упечатљива. Можда чак и упечатљивија! Можда и због чињенице што она није бринула да ли ће, као писац, наћи праве речи.
Pођен у Доњој Саксонији 1898. године, Ерих Марија Ремарк постао је познат после објављивања романа „На западу ништа ново”. Непосредно пре другог сусрета с Марлен Дитрих, јунакињом филма „Плави анђео”, 1936. године објавио је роман „Три ратна друга”. На венецијанском Лиду, Марлен и Ремарк срели су се 7. септембра 1937. године. Глумица је била у друштву Јозефа фон Штернберга, редитеља „Плавог анђела”, филма који ју је 1930. године прославио. Видевши шта се догађа, Штернберг је оставио двоје немачких избеглица да причају до зоре.
Последица овог судбоносног сусрета била су – љубавна писма. Своју вољену Марлен, Ремарк је називао је слатким срцем, плавим небом, љупком дугом, делфином на хоризонту, Богородицом његове крви...
Међутим, иако је волела славног писца, тридесетпетогодишња Марлен убрзо је схватила да не успава да му остане верна. То је схватио и Ремарк. Већ 1938. године, очајан, писао је: „Бежим, бежим од пуме!” Ипак, љубавна веза окончана је тек 1940. године.

Aли, осећања према Марлен изгледа да су и даље опседала писца. Године 1942. тражио је да му врати сва његова писма. Марлен је то и учинила. У писму у коме јој захваљује што је то учинила, чувени приповедач је написао:
„Додирнути их, било би светогрђе...”
Затим је поново спаковао сва писма и послао на Марленину адресу. Нажалост, њени одговори нису сачувани. Ни на једно писмо. Претпоставља се да их је све бацила Ремаркова друга супруга, славна глумица Полет Годар којом се писац оженио 1958. године. У заоставштини Ериха Марије Ремарка (1898–1970) остало је сачувано само двадесет писама која је написао Марлени Дитрих (1901–1991). У последњем писму, које потиче из шездесетих година прошлог века, стоје речи зрелог пријатеља:
„С времена на време видим твоју слику у новинама. Како је дивно што смо обоје живи!”
Сасвим други тон имају писма написана између 1937. и 1941. године када је Ремарк био страсно заљубљен у чувену глумицу:
„Ти си ми, вољено небо моје, написала тако дивна писма. Увек понављам: писци никада не би требало да пишу писма. Онима који нису писци то боље полази за руком. Одјек који дише! – када би такве речи мени уопште пале на памет!? А тек остатак! Ти умеш да недвосмислено објасниш некоме колико га волиш, а мени то никако не успева у потпуности.

Kако је дивно што ми кажеш да си мирна, иако сама. Нашао сам баш данас нашу Гетеову песму и прочитао сам је поново, што је изазвало читаву бујицу осећања. Део младости који ми је рат отргнуо вратио се с тобом, и сада се та младост удвостручила. Искуство које су ми године и очи оставиле, сазнање о томе колико си драгоцена, а још и свежина пустоловине и сјај младости. Тако си ти све у једноме – и пустоловина и невеста. Ти си за мене, а ја сам за тебе. Не може бити другачије. Ти ниси одјек који дише (ах, да сам ја пронашао тај израз!), и ја сам то. Огледало које хвата твој сјај, сажима га и поново одашиље теби.
Понекад ми се чини да сам паук који плете светлуцаву мрежу пуну иња и сучевих одсјаја. То је мрежа мисли, осећања, речи, нежности, мрежа која те хвата и представља твоју кућу пуну свега што ти недостаје; мрежа разапета између ружа и олеандера, мрежа нежна, али издржљива, мрежа под плаветнилом неба, над водом, мрежа на коју се можеш бацати колико год пута будеш желела, јер ће те држати и бацати поново увис”.
 
Lav Nikolajevič Tolstoj - Valeriji Vladimirovnoj Arsenjevoj

12.-13. novembra 1856, Petrograd

Osećam da sam lud, ali ne mogu da se uzdržim mila gospođice, i mada nisam dobio od vas ni retka, opet vam pišem. Prošla je ponoć, a vi sami znate kako to doba navodi na nežnosti i , prema tome, na ludosti.

Zbogom, idem da spavam, stežem vam dragu ruku i mnogo, suviše mnogo mislim na vas. Sutra ću nastaviti. A sad ću pisati u žutu beležnicu - i opet o vama. Budala sam.

13. novembar

Nastaviću ovo pismo drugi put kad budem primio od vas, a sad me ovo nekako ne zanima, i u glavi je drugo. Pišem vam poslednji put. Šta je s vama? Da niste bolesni? Ili se stidite preda mnom zbog nečega?Ili se stidite zbog onog odnosa koji se među nama uspostavio. Ma šta bilo, napišite barem jedan redak. Iz početka sam bio nežan, potom se ljutio, sad osećam da postajem već ravnodušan - i hvala bogu.
Neki instikt mi odavno kaže da od ovog neće biti ništa sem nesreće i za vas i za mene. Bolje je da se na vreme zaustavi.
Kad vas volim, često poželim da vam dođem i da vam kažem ono što osećam; ali u trenutcima kao ovaj, kad se na vas naljutim i osećam se sasvim ravnodušan, još više bih voleo da vas vidim i da vam kažem sve što se nakupilo i da vam dokažem da mi nikada nećemo moći da se razumemo...

U svakom slučaju, zaklinjem vas bogom, uspomenom na vašeg oca i svim što je sveto, budite iskreni prema meni, sasvim iskreni, ne dajte sebi da se zanosite.

Zbogom, nek vam bog da sve najbolje.

Vaš gr. L. Tolstoj
 
Frida Kalo Dijegu Riveri

"Ništa se ne da uporediti sa tvojim rukama, ni sa pozlaćenim zelenilom tvojih očiju. Moje telo je ispunjeno tobom danima i danima. Ti si ogledalo noći. Groma bljesak besan. Vlaga zemlje. Udubljenje tvog pazuha sklonište je moje. Moji prsti krv tvoju dotiču. Sva moja radost je kad osetim da život kulja iz tvoje fontane i ispunjava putanje svakog mog nerva koji je i tvoj.”
 
W. A. Mozart
Constanzi, odaslano iz Dresdena, 16. travnja 1789.
Draga ženice, imam nekoliko zahtjeva. Preklinjem te
(1) da ne budeš melankolična,
(2) da se brineš za svoje zdravlje i da se čuvaš proljetnih povjetaraca,
(3) da ne izlaziš sama u šetnju - a najviše bih volio da uopće ne izlaziš u šetnju,
(4) da budeš posvema uvjerena u moju ljubav. Dosad nisam napisao nijedno jedino pismo upućeno tebi a da pred sobom nisam imao tvoju dragu sliku.
(5) Preklinjem te da u svojem ponašanju ne paziš samo na svoju i moju čast nego i da paziš na svoj izgled. Molim te, ne ljuti se na mene što to tražim od tebe. Morala bi me zbog toga voljeti još više, jer tako više cijenim našu čast.
(6)* i na kraju te preklinjem da mi u svojim pismima spominješ više pojedinosti. Veoma bih volio znati
je li nas naš šogor Hofer došao posjetiti dan nakon moga odlaska na put? Dolazi li on vrlo često, kako mi je bio obećao da će činiti? Obilaze li te Langeovi? Kako napreduje portret? Kakvim životom živiš? Sve me to, prirodno, silno zanima.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top