Резимирајмо 2011. у речи, слици, видео записима.....
За мене је овај језиви снимак, а има их на стотине сличних и још горих, зверског мучења и убијања Гадафија, један од најстрашнијих призора које сам видела у животу.
Од политичке моћи до патологије
18 децембар 2011
Драгослава Копривица
Контролори моћи и медија постарали су се да слике линча пуковника Гадафија обиђу планету. Слике које смо видели чине друштво транспарентним. Потврђују да циљ рата није само освајање територија, нафте, ресурса, него, истоветно са крсташким ратовима - деструкција једног симболичног система у корист чисте машине свршавања једног разулареног неолиберализма.
У савременом друштву проучавају се само два логички степенована нивоа постојања: чулна, материјална последица и формални симболички језик. Најдубљи ниво егзистенције, духовни, изостављен је из савремених истраживања. Линч пуковника Гадафија, са показаним голим телом и мрљама крви, која аудиторијум свесним или несвесним механизмом упућује на распеће, деструкција је једног симболичног језика. Слике линча истовремено су егзибиција моћи без лимита.
Непосредно после злочина, имали смо прилику да видимо реакцију Хилари Клинтон: „Дошли смо, видели смо, он је мртав“, реаговала је Хилари Клинтон не скривајући осмех.
Говорећи о убиству Гадафија руски премијер Владимир Путин, коментаришући америчког сенатора Џон Мекејна, рекао је следеће: „Мислим да је на његовим рукама доста крви цивила и да му се свиђа, не може да живи, без оних ужасних сцена ужасног насиља над Гадафијем, када је на екранима у целом свету приказано како га убијају. Да ли је то демократија“?
Питању премијера Путина додајем моје. Да ли је то патологија? Стигли смо до тачке неопходних стручних психијатризација одређених носилаца политичке моћи, нужних у име очувања и менталног и физичког здравља људске заједнице.
Нова фундаментална истраживања еволутивне психологије и когнитивне неуропсихијатрије далеко су одмакла. С једне стране, сами носиоци политичке моћи обилато користе ова истраживања у сврхе одржања сопствене моћи. На друштвеној сцени све су учесталије психијатризације креиране у кухињама моћи а у име негирања оних снага које су супротстављају тој моћи. Такође, раде се и у циљу културно-психолошких загађења циљаних друштава и личности. Проглашавањем човека умно поремећеним један је од најпрљавијих начина да се обезвреди његово дело.Тако смо добили једну малициозну Ајслерову научну психијатризацију Гетеа. Ово осмишљено „стручно“ дискредитовање одређених личности вирусног је карактера па тако гледамо и „кинематографске“ психијатризације, било филм о последњим данима Ничеовог „лудила“, што би наш мозак вероватно требао да схвати као „лудило“ целокупног живота и дела великог Ничеа, било нови српски Холивуд са „Српским филмом“ на челу као кинематографском психијатризацијом српског колективитета, која би нас и свет вероватно требала да убеди да смо нула огрезла у феноменима насиља и ксенофобије.
С друге стране, тешко да ћемо наићи на стручну психијатризацију носилаца политичке моћи актера нашег времена. Ма како горе поменута научна истраживања поодмакла, чини се да су селективно контролисана.
Еминентни професор социјалне психологије на Тилбург Универзитету у Холандији, Диедерик Стапел, суспендован је у септембру 2011.г. са образложењем да је фалсификовао научне податке. Стапелова деценијска научна истраживања односила су се на дејство моћи на хипокризију, како велика моћ и психолошки и биолошки дејствује на деонтологијски морал детерминишући акт исправног или погрешног, како моћ дизајнира осећање доброг и лошег, како индивидуа носилац моћи, на хумана бића пред собом гледа као на „артефакт“. Просто речено, како хумано биће пред собом види као најобичнији камен . У дијапазону од Тилбург Универзитета, преко научних кругова, медијских, па све до америчког „Њујорк тајмса“, важно је било рекламирати Стапелову званичну изјаву: „Омануо сам као научник“.
Слична суспензија догађа се у августу 2011.г. америчком професору психологије, органске и еволутивне биологије са Харвардског универзитета, Марк Хаусеру, који се иначе бави сличним истраживањима као и Стапел. Необична случајност или не, непосредно пре Хаусера, исту судбину доживљава истраживач пионир когнитивне неуропсихијатрије, Сатоши Каназова, са Лондонске школе за економију, такође вишедецинијски истраживач истих дисциплина.
У личним промишљањима поштујем предосећај па га слободно казујем: осећам да су поменути научници у својим истраживањима дошли до открића која никако не одговарају носиоцима моћи. Ниче нам је објаснио моћ и вољу за њом, али је наука та која егзактно доказује биолошке и психолошке ефекте моћи.
Носиоци политичке моћи, тзв. политичка олигархија, западна и овдашња, одавно нема ништа са народном вољом. Она функционише својим системом. Системом пудлице, по принципу међусобно- безбедносно- вазалске зависности . Не мора се бити научник да би се на нивоу менталног склопа не малог броја актера политичке сцене уочила патологија политичког понашања. Али, читајући неке радове горе поменутих оспорених истраживача, рекла бих да је наука зрела да потврди и биолошку и психолошку резултанту поседовања моћи без лимита. И најпросечнијем уму тада би кристално јасно било значење фрустрације Мадлен Олбрајт „вратићу Србе у камено доба“, или Мекејн о коме говори премијер Путин, или „вени, види, вичи“ насмејане Хилари. Верујем да унесрећена и лепа Ајша Гадафи није ни сањала каквом менталном склопу се обраћа, док га је, мало времена пре злочина над њеним оцем, подсећала на аферу Левински.
Нисам стручна да се бавим менталним склопом овдашњих носилаца политичке моћи. О томе су се побринуле западне тинк-танкерске службе још пре догођеног 5-ог октобра.
Драгослава Копривица, новинар и писац
17 децембар 2011, Београд
