Što se tiče osetljivosti...ja karakterno, jesam izrazito osetljiva. Osećajna. Koliko me je kočilo u životu, i koliko zbog toga "nastradah"...Bolje da nisam. Ali, u biti sam zbog toga bila i iznimno srećna...Tako da...svaki dar - ima svoju "cenu" - da ne kažem prokletstvo. Možda bi bilo bolje, da to nisam... Ali, ipak jesam; što znači..ako je po onome, da je karakter sudbina, onda i ovo moje...tako - nekako. Pola vir - pola mir.
Elem, šalu na stranu, vremenom sam spoznala da je upravo u toj mojoj "slabosti" nazovi - moja snaga. I da upravo zbog toga, sam izdržala neke stvari. Jer sam znala da će me boleti i dozvolila posve svesno - da me boli. A, kada sam shvatila, da je moja snaga ujedno i tamo gde sma najtanja- odlučila sam da poradim na tome - da me više ne boli. Ne u inat. Ne da se ne bi videlo. Nego, zato što takav vid (ne) ponašanja ne zaslužujem i neću da ga trpim. Po cenu ničega. Jednom sam se u životu osetila zbog toga (u) gaženo; ali ok, i to je za ljude.
Što se tiče dobrote...nije mi žao, ali nisam smela da je ispoljim u takvoj i tolikoj meri. Toliko nekontrolisano i nezadrživo, prema ljudima koji nisu toga dostojni. Tu sam se prevarila u samoj sebi. I to je ok. (Po) radila sam i na tome, da mi se to više ne desi.
Ljudi koji najviše brinu o drugima, su obično oni na koje se najmanje misli...mada, kada pogledam, neki ljudi se o meni najdivnije brinu - tako što se uopšte nebrinu za mene. Ima i toga; takoC da...A, koji uistinu brinu, ti su uvek brinuli za mene. Koji nisu - nikada i neće mariti.
Meni od tih tri reči...nije ništa sramota bilo za reći. I tu sma ponosna na sebe; jer me sujeta nije bila uzela pod svoje, da od šume, ne vidim panj.
Ponekad, ljudi ne vide ili ne žele...isti đavo...da se tužni...smeju najlepše. Najdivnije. Upravo iz razloga, jer znaju u čemu je njihovo stradanje, kao i spasenje.
