Mujo hodao tri dana pustinjom bez jela, bez vode, bez ičega. Kad je već počeo skapavati, naiđe na čoveka i pita ga:
- "Daj mi malo vode?"
- "A dao bi ti ja vode, al imam i ja malo... Nego, da se mi dogovorimo. Ja ću se udaljit 50 metara a ti moraš prdnut da te ja čujem. Ako to uradiš, dobićeš kap vode."
Mujo pristane. Odalji se ovaj pedeset metara, mujo prdi, prdi, prdi, kad odjdnom će izdaleka:
- "Dovoljan!"
I dobi kap vde.
Opet on luta dalje, dan-dva, kad naiđe na drugog čoveka i pita ga da mu da vode. Ovaj mu odgovori:
- "A čuj sinko, dao bih ja tebi vode, ali imam i ja malo. Nego, ja ću se odaljit 100 metara, a ti prdni, pa ako te čujem dam ti čašu vode."
Mujo se opet složi. Ode ovaj 100 metara, Mujo prdi, prdi... Kad čuje:
- "Dovoljno!"
I dobi času vode.
Luta on dan, dva, tri, prošlo pet dana, kad pred smrt ugleda čoveka na kamili. Pita ga da mu da vode, kad ovaj odgovara:
- "E, sinko, dao bih ti ja vode, al treba mi za porodicu, nego ja ću otići 150 metara i ti prdni da te ja čujem i dobićeš pun kabao vode!"
Mujo se sa ushićenjem složi.
Ode ovaj 150 metara, Mujo prdi, prdi, prdi, ovaj viče izdaleka:
- "Možeš ti to jače, ne čujem te ništa!"
Mujo još jače prdi, prdi, prdi, udara se po guzici... Kad ga neko budi iz sna. Pogleda on oko sebe, kad ono razrednica od njegovog sina:
- "Pa čoveče, 'ajd što si zaspao na roditeljskom, al' što si i prdio, pa rastera mi sve roditelje!"
