Evo teksta (izvod) iz knjige "Ognjevi sa neba". Malo je duži, ali je zato kompletan.
Beleška o avionu Mosquito
Fabrika aviona De Havilland je 1938. želela da izazove senzaciju na britanskom tržištu, pa je zato rešila da o svom trošku, bez ikakve zvanične porudžbine, čak i protiv mišljenja stručnjaka RAF-a, izgradi vrlo brzi, nenaoružani bombarder.
To je takođe bila zamisao nemačkog avijatičara Ernesta Udeta. Tu pogrešnu teoriju je Luftwaffe skupo platila u prve dve godine rata.
Međutim, De Havillandu je uvek uspevalo tamo gde drugim graditeljima nije uspevalo. Zahvaljujući tome, Mosquito je leteo i više i brže od većine neprijateljskih lovaca, koji su mu se suprotstavljali.
Predstavljao je pravo umetničko delo aeronautike. To je bio jedan revolucionaran avion, koji je od kljuna do repa bio nešto sasvim novo. Bio je sagrađen od daščica balsamovog drva i breze, gredice su bile od šperanog drveta, a trup i krila obloženi impregniranim platnom.
U to vreme, jedino je francuski arsenal u Willacoublayu branio građu aviona od drveta. Dva motora Rolls Royce Merlin, su prototipu davali brzinu od preko 600 km/h. Avion je imao dva sedišta, postavljena tako da su pilot i izviđač sedeli jedan do drugog, i oboje su imali dobru vidljivost.
Čim su projekt, kalkulacije i eksperimenti u fabrici bili gotovi, britanski ministar vazduhoplovstva je uvideo sve vrline novog aviona. Geofrey de Havilland i C.C. Walker su imali senzaciju.
- I ružan avion je ponekad dobar, ali lep avion uvek lepo leti ! - rekao je jednom prilikom u Hatfieldu John, Geoffreyov brat, koji je 1943. poginuo prilikom jednog probnog leta. (Geoffrey je takođe poginuo 47. prilikom testiranja jednog letećeg krila, bržeg od zvuka).
Zaista, Mosquito je bio tako lep avion, da je pred njim čoveku zastajao dah. Jedino je Messerschmitt 262 imao slične oblike, ali je bio grublji, suroviji, podmuklijeg izgleda - jednom rečju, više germanski.
U Cranwwelu se mogao videti prvi Mosquito. To je bio prototip W 4055. Sprečen lošim vremenom, on je bio primoran da se akrobatski spusti na jedan školski teren. Leđa su mu bila sivobleda, stomak modrosrebrnast. Pokisli do kože, đaci piloti su skupljeni na livadi zadivljeno posmatrali. Još isto veče su trojica od njih tražila, da budu premešteni na jedan od tih dvomotoraca...
Mosquito je bio tako uspešan, da je RAF čak pre prvog leta, naručio nekoliko primeraka, za snimanje fotografija kao i nekoliko dnevnih i noćnih lovaca.
Bombarderski tip je svoj prvi let izvršio 25.novembra 1940., lovački tip 15.maja 1941., a izviđački avion 10.juna 1941.
Prototip je sa uspehom izvršio jednu tešku misiju u sred bela dana.
To je bila misija snimanja fotografija iznad Bresta, La Pallice, Bordeauxa i povratak iznad Pariza. Geoffrey de Haviland je lično pilotirao, pa iako su ga neko vreme jurila tri Messerschmitta 109, njemu je lako pošlo za rukom da im pobegne, leteći na visini od čak sedam hiljada metara.
S Mosquitom lovcem je moglo da upravlja i malo dete. S jednim zaustavljenim motorom, zaustavljenim propelerom, s četiri topa i četiri mitraljeza u svom kljunu i dve hiljade pet stotina litara benzina u rezervoarima, Mosquito F Mk 11 je lako mogao da se okrene na leđa odmah posle uzletanja.
Dve godine kasnije, više od hiljadu Mosquitosa različitih tipova bilo je u službi RAF-a. Četiri grupe su bombardovale Berlin danonoćno. Svaki avion je nosio po jednu bombu od dve tone. U tri stotine i dvadeset letova izgubili su svega dvanaest aparata.
I pored svih svojih napora, Nemcima nije nikada uspelo da zaustave Mosquitose, koji su Berlin držali u večnom stanju uzbune. Pored toga, štete neprijateljskog glavnog grada nisu bile samo psihološke. Dovoljno je samo se setiti, da je Mosquito, sa dva čoveka i dva motora, prenosio do srca Nemačke pet stotina kilograma bombi više od Leteće tvrđave, i tri stotine kilometara na sat brže...
Mosquitosi bombarderi učinili su najveća čuda u niskim letovima i izvršili neverovatne zadatke, kao na primer, uništenje glavnog stana Gestapoa u Oslu i Kopenhagenu, i poznati napad na zatvor u Amiensu, gde su avioni leteli iznad samih krovova i ubacivali bombe u dvorište zatvora.
Kada su lovačke verzije ovih aviona, 1942/43., počeli sa svojom taktikom “izviđača”, terorisali su Luftwaffe i u njenim najudaljenijim bazama. Ti mali meteori, leteći brzinom od šest stotina kilometara na sat, i to samo u paru, vodili su nemilosrdnu borbu iz zasede protiv neprijateljskih aviona. Taj je način ratovanja bio najuzbudljiviji oblik vazdušnih borbi, koji je podsećao na nekadašnje gusare.
Čak bi i veliki gusar Surcouf bio ponosan, kada bi podneo borbeni izveštaj kao ovaj, koji je 23.septembra 1943. potpisao Australijanac Scherf:
- Uzleteli smo u 14:15, u grupi od dva aviona - drugim je upravljao pilot Cleveland.
Uputili smo se u Severnu Nemačku, preko Baltičkog mora. Iznad mora sam primetio jedan avion, To je bio Dornier. Očigledno nas je primetio, jer je iz njega izbijao crni dim, što je značilo da leti najvećom mogućom brzinom. Međutim, stigao sam ga bez teškoća. Jedan plotun iz četiri topa i on je pao u more.
Prešli smo nemačku obalu kod Kubitzera, severno od Rostoka, i ubrzo posle toga sreli smo dva Junkersa 87. Ja sam pojurio za jednim, dok je Cleveland lovio drugog. Moja prva dva plotuna nisu pogodila cilj, jer je avion skrenuo naglo za čitavih 60ø. Ali moj treći plotun je pogodio “Štuku”, koja se prevrnula na leđa i srušila u plamenu.
Idući uz obalu, malo južnije, videli smo neki aerodrom, iznad koga je kružilo više aviona. Jedan Heinkel 177 se spremao za sletanje. Budući da zbog protivavionske zaštite nisam želeo da letim iznad aerodroma, napao sam ga spreda, malo odozdo. Neprijateljski avion se srušio u plamenu, u zaliv. Bilo je 15:52.
Dok sam vršio zaokret, video sam kako Cleveland napada jedan Junkers 88. Njegove granate su razbijale neprijateljski avion, koji se dimio. Nisam video konačni ishod, jer sam u tom trenutku ugledao dva Dorniera 18 u jednoj uvali. Pikirao sam na njih. Prvi je eksplodirao i potonuo, ali na moju žalost, drugi je izdržao tri plotuna. Protivavionska odbrana je tada na mene osula vatru, i ja sam umakao iznad same plaže našavši se tačno ispod dva Junkersa 88, koji su leteli uporedo.
Prvi kojega sam napao, raspao se u vazduhu, ali u času, kada sam napadao drugog, pogodio me je plotun baterije od 20 mm, otkinuo dodatni rezervoar i oštetio upravljač aviona. Pošto sam regulisao svoje upravljače, pojurio sam za drugim Junkersom i oborio ga.
Dok se sve to događalo, izgubio sam iz vida Clevelanda i krenuo sam ka Engleskoj.
Posle dvadeset minuta leta iznad mora, opazio sam Clevelanda i pridružio mu se. On je teško leteo, s jednim motorom, a bilo je očigledno da i taj nije radio pravilno. Pošto smo uspostavili vezu, rekao mi je da je oborio dva aviona u vazduhu, a trećeg uništio na zemlji. Molio me je da pišem njegovoj ženi, i da je obavestim da on ne može da se vrati u Englesku. Zbog straha da ne bude zarobljen, pokušaće da se spusti u Švedskoj. Oprostio sam se od Clevelanda i poželeo mu sreću.
Zatim sam sreo jedan nemački pomorski konvoj i ostatak municije ispraznio na jednom nosaču mina. Protivvazdušna odbrana je bila jaka, i moj izviđač je dobio jednu krhotinu u desnu slabinu.
Tačno severno od Helgolanda, zaslepljen suncem nisam mogao da izbegnem jedno jato galebova. Propeler je pokosio dvadeset sedam ptica, i taj sudar je avionu naneo veliku štetu - iščupana radio antena, levi motor zaustavljen, blokirano levo krilo, sva prednja stakla na kabini polomljena, a ja i moj izviđač smo bili sasvim krvavi i pokriveni perjem.
U svoju bazu smo se spustili u 18:45, sa jednim motorom.
Tražio sam da mi se prizna pet vazdušnih pobeda i jedan avion uništen na zemlji, kao i dve vazdušne pobede i jedan avion uništen na zemlji od strane vođe eskadrile Clevelanda.
Kakav ulov!
)) Bilo je toga još, ali je to sada nebitno. A iskreno i ne znam kako drugačije da saznaš nešto više o WW2, sem ako nisi lično učestvovao. Recimo da je za mene sve počelo kada me je ćale prvi put odveo na posao, a imao sam tada nekih 6 god. ("Samuraj" me je samo dokusurao. 
