Црква има Васељенски тј. универзални карактер, али она не негира постојање нације. И наравно да Хришћанство не забрањује љубав према свом народу (а то је родољубље тј. национализам). Јер, ево шта каже Апостол Павле о свом народу:
,,Јер бих желео да ја сам будем одлучен од Христа за браћу своју која су ми род по телу, која су Израиљци, којих је посинаштво и слава, и завет и закон, и богомољство, и обећања; Којих су и оци, и од којих је Христос по телу, који је над свима, Бог благословен ва век. Амин"(Рм 9, 3–5)
Дакле, овде се може видети да је Апостол Павле веома волео свој народ и желео је да буде одлучен од Христа, да би се спасао његов народ престане њихова хула на Бога. Такође, и у Старом Завету се може видети да су сви старозаветни Пророци волелиу свој народ (нарочито Пророк Исаија) и да су баш зато и позивали свој народ да се врати Богу. Тако да се из свега може видети да принцип националног и љубави према свом народу није искључен из Цркве нити Хришћанска Вера забрањује својим Верницима да воле свој народ (тј. да буду родољуби и националисти). Јер да није тако, Апостол Павле (који је као што се види волео свој народ) и старозаветни Пророци не би били прослављани у оквиру Хришћанске Православне Вере.
Васељенски карактер Цркве, међутим, не значи да хришћани немају право на националну самобитност, национално самоизражавање. Напротив, Црква у себи сједињује национално начело са васеленским. Тако се Православна црква, будући васељенском, састоји из мноштва Аутокефалних Помесних цркава. Православни хришћани, доживљавајући себе као грађане небеске отаџбине, не смеју да заборављају ни своју земну домовину. Сам Божански Оснивач Цркве, не имајући земаљског уточишта (Мт 8,20), указивао је на то да Његово учење нема локални и национални карактер: „Долази час када се неће клањати Оцу ни на гори овој ни у Јерусалиму (Јн 4,21). Међутим, Он је Себе поистовећивао с народом коме је припадао по људском рођењу: „Ви се клањате ономе што не знате; а ми се клањамо ономе што знамо; јер је спасење од Јудејаца“ (Јн 4,22). Исус је био лојалан поданик Римске империје и плаћао је порез ћесару (Мт 22,16-21). Апостол Павле, који је у својим посланицама учио о наднационалном карактеру Цркве Христове, није заборављао да је по свом рођењу он - „Јеврејин од Јевреја“ (Фил 3,5), а по грађанству - Римљанин (Дап 23, 25 - 29).
Културне разлике појединих народа налазе свој израз у литургијском и осталом црквеном стваралаштву, у особеностима хришћанске изградње живота. Све то ствара националну хришћанску културу.
Међу свецима, који поштују Православну цркву, многи су се прославили љубављу и преданошћу својој земаљској отаџбини. Руски хагиографски извори хвале светог благоверног кнеза Мухаила Тверског који је „положио живот свој за своје отачаство“, поредећи његов подвиг с мученичким подвигом светог великомученика Димитрија Солунскога, „доброга отачаствољупца /.../ који је рекао за отаџбину своју Солун град: Господе, ако погубиш град овај, и ја ћу с њиме погинути, а ако га спасеш, и ја ћу с њим спасен бити“. У свим епохама Црква је призивала своја верна чеда да воле своју земаљску отаџбину, и да не штеде животе да би је заштитили, ако јој прети опасност.
Црква Руска много пута је народ благосиљала да учествује у рату за слободу. Тако је 1380. преподобни Сергије, игуман и чудотворац Радоњешки, благословио руску војску на челу са светим благоверним кнезом Димитријем Донским за бој са татарско-монголским освајачима. Године 1612. светитељ Гермоген, патријарх московски и све Русије, благословио је народне устанике на борбу против пољских интервенциониста. Године 1813, за време борбе против француских окупатора, светитељ московски Филарет говорио је својој пастви: „Ако се уклањаш од смрти за част вере и слободу Отаџбине, умрећеш као преступник или роб; умри за Отаџбину - и примићеш живот и венац на небу.“
Хришћански патриотизам се пројављује у исти мах и у љубави према нацији као етничкој заједници и као заједници грађана једне државе. Православни хришћанин је призван да воли своју отаџбину, која има територијално пространство, и своју браћу по крви, која живе по целом свету. Таква љубав један је од начина испуњавања заповести Божје о љубави према ближњем, која укључује љубав према својој породици, својим сународницима и својим суграђанима.
Патриотизам православног хришћанина мора бити делатан. Он се пројављује у заштити отаџбине од непријатеља, напору за добро отаџбине, бризи о устројавању народног живота, између осталог и путем учешћа у делима државне управе. Хришћанин је призван да сачува и развија националну културу, народну самосвет.
Наравно, против сам и друге крајности тј. свођења православља на чисто националну категорију-по мом мишљењу оба мнења су подједнако опасна и погрешна. Да национализам у православљу није битан, св.Сава, нпр., никад не би тежио да формира независну српску Цркву са српском јерархијом и свештенством, већ би се `помирио` са постојећом грчком јерархијом. Начелни начин формирања Помесних Цркава је на нивоу нације, па тако имамо српску, румунску, бугарску, руску, грузијску итд. Православну Цркву. Са друге стране имамо и Цркву Кипра, Јерусалимску, Александријску... Патријаршију. Чињеница да постоји Помесна Црква на националном нивоу, иако је, наравно, Црква универзална категорија, говори о томе да већина тог народа прихвата Нови, вечни савез/завет са Сином Јединородним. Хришћанство/православље је универзално, отворено за све људе света, али народи чија је већина прихватила најлепшу веру имају, сваки за себе, једну посебну црту, на свој посебан начин доживљавају православље.
Грцима је начелно блиска узвишена теологија, догматика, Руси пуним срцем прихватају Христа, снажно и емитивно, Срби су јунаштвом доказивали верност Господу, Румуни, Бугари, Грузини, православни Арапи-сви имају неки свој национално доминантни доживљај православља и те разлике не треба никако нивелисати.
Тако да национализам тј. родољубље или љубав према свом народу (а не мржња према другима) уопште није супротан Хришћанству. Баш напротив: он представља остварење оне Хришћанске Заповести: ,,љуби ближњег свог". Кер ближњи наши су, пре свега, наша породица и наш народ.
