Kada malo bolje pogledam ovo što si napisao onda zapravo i ne vidim mnogo prigovora, kao što to izgleda na prvi pogled.
U pravu si da je «pseudosakralizacija» neka vrsta oksimorona, jer ako se nešto pseudosakralizuje, onda zapravo ono nije sakralizovano .., a ja naravno nisam htio to da kažem.
Takođe i ono «degenerativno», ono se u suštini odnosi na nacionalni osjećaj, koji proizvodi sakralizaciju nacije.
Međutim ne slažem se da svaki društveni proces predstavlja put od sakralizacije do profanizacije, kao posljedice susreta sa drugim vrijednostima. Tako nešto je sigurno karakteristika totalitarnih društava, koja sakralizacijom armiraju svoje inače betonirane vrijednosti. U društvima koja nisu takva taj put ne bi trebao biti pravilo, kažem ne bi trebao, ali i tu praksa zna biti drugačija.
U tom Tvom prvom pasusu je zapravo najvažniji ovaj posljednji dio:
sakralno postoji samo u neprekidnom kontinuitetu, u nepromenjivom obicaju! ako se kontinuitet identicne valorizacije neke institucije prekine, on u najmanju ruku ne sme da se prosto zameni na novu vrstu valorizacije. tj. da bi sveto bilo sveto, mora da se postuje nepromenjeni obicaj PO CENU TOGA DA ZA NJEGA NEMA NIKAKVOG KONSTRUKTIVNOG VREDNOSNOG ILI PRAKTICKOG OBJASNJENJA.
Ne mogu nikako da prihvatim to da je kontinuitet ono što sakralno čini sakralnim. Ja npr. ne vidim ništa sakralno u krvnoj osveti, a njezin kontinuitet ima svoje početke u preddruštvenoj fazi razvoja čovjeka. Takođe se ne slažem sa povezivanjem sakralnog sa nepostojanjem praktične vrijednosti ili racionalnog objašnjenja postanka i opstajanja nekog običaja.
Pomenuta krvna osveta je samo reziduualni tradicionalni običaj. To što neki stari običaj traje, uprkos tome što je njegov početak u davnim maglama istorije, to nema veze sa svetošću. To je posljedica fosilizacije jednog segmenta društvene svijesti koja ga je porodila, kao i pokazatelj statičnosti određenih društvenih odnosa, koji mu omogućavaju da on opstaje.
Dokaz profanosti svakog običaja je to da su indentične ili slične stvari postojale i kod drugih društava ili naroda i da ih sada više nema, što znači da oni, kao uostalom i sve ostalo što je ljudskog porijekla, nemaju samo, kao što to Ti želiš prikazati, kontinuitet, oni takođe imaju i svoj početak, ali i svoj kraj.
Možda sada izgleda da sam ja nekakav protivnik tradicije, a to stvarno nisam, ali svjestan sam da moji unuci i praunuci neće poštovati neke običaje koje ja sad poštujem, kao što i ja ne poštujem nešto što je poštovao neki moj pradjed. Mislim da se toga ne treba plašiti, jer to neće značiti nekakvo zatiranje kolektivnog identiteta, taj identitet će naći načina da se samopotvrđuje.A ako nije tako, onda se bojim da nešto nije u redu sa nama.
pa je onda ovde moje pitanje: o kakvoj redukciji svesti moze biti rec ako covek ispunjava obicaj, i pogotovo kada ne postavlja pitanje 'zasto' cak i ako ne razume? O kakvoj redukciji svesti moze biti rec, ako je taj covek deo svetog, tj posvecen. Ili se odreddjenje svetosti promenilo posle ovih izbora, ili mi nista vise nije jasno. kumstvo, bratimstvo, 'dom' (porodica'), druzhina - to jesu svetinje, i danas vise nego ikad, jer malo ko trazi novi nacin da ih opravda, a ti tzv 'nacionalisti' kroz ove ustonaove ostaju posveceniji, dakle svetiji nego bilo ko sa 'slobodnom svescu', jer podobno drevnim 'baktijima', bakcu se dejstvima koja za njih samih nemaju nikakvu racionalnu osnovu, tacnije, sve su manje utemeljeni u realnom stanju stvari. biti i ostati danas drug, kum, brat, otac, majka - 'svetija' je inicijacija nego ikada ranije, jer bez-uslovno i bez-po-govorno vrsenje ovih uloga, u situaciji u kojoj ni samom coveku ako se zapita nije jasno zasto to radi, iako to poradja cak vise 'zla' njemu samom ili cak drugima - to je sakralnost u najcistijem svom institucionalnom vidu, sakralnija nego crkva sa svojom evolucijom dogme i dopunskom nastavom svakih par vekova.
Meni ovo Tvoje pitanje nekako ne liči na Tebe, jer u onome što sam ja napisao nema osnove za njega.
Ja nigdje nisam u vezi sa redukcijom pominjao npr. kumstvo, ne vjerujem da ono može kod bilo koga postati «vrhunski vrijednosni princip», a pogotovo ne izvor neke fundamentalne redukcije.
Takođe npr. ja iz samog pitanja na žalost ne vidim da li je za Tebe diskutabilan pojam redukcije uopšte, redukcija kada je u pitanju nacija ili samo redukcija kada se radi o o onim odnosima i institucijama koje si pomenuo u samom pitanju?
Na ovaj dio ipak mogu pokušati da odgovorim:
O kakvoj redukciji svesti moze biti rec, ako je taj covek deo svetog, tj posvecen.
mada mislim da sam relativno zadovoljavajuće odgovorio i u prošlem postu. Radi se upravo o tom osjećaju da si posvećen, o nekoj vrsti miropomazanja, kojim se ničim upitne i apsolutne vrijednosti sakralizovane ideje prenose na nezinog nosioca i njegove postupke.
Pekić je to fascinantno objasnio na primjeru istražitelja UDBE, kada je odnos ideje i njezinog fanatika poredio sa ikonom i njezinom participacijom u božanskom suštastvu nebeskog bića koje predstavlja.
Onda, sam Tvoj opis tog «biti» drug, kum, brat, otac, natopljen je tolikom količinom očaja i pesimizama, da po meni, valjda i zato što ga smatram neosnovanim, prelazi dobro preko granice patetičnog.
Ja sam otac dvoje djece i nikada u toj svojoj «karijeri» oca nije mi palo na pamet da se pitam zašto sam to. Nikada mi nije palo na pamet i da tražim racionalno objašnjenje te svoje uloge, to objašnjenje mi uopšte ne treba i uopšte ga ne tražim.
Međutim stvar je u tome što ja evo ovo pišem, a uopšte ne vidim razlog zašto pišem. Jer ne vidim kakve veze ima sve ovo sa onom mojom tezom po kojoj izopačenje nacionalnog osjećaja, ispoljeno kroz sakralizaciju, apoteozu ili divinizaciju nacije, predstavlja fatalno sužavanje svijesti, koje je opet osnovni preduslov pojave zla.
Ovo npr. što si Ti napisao
ja smatram svoju porodicu, seme, koleno i narod - kategorijom MIMO 'dobra i zla', ...
nema nikakve veze sa nacijom i čini mi se da Ti to i znaš, jer naciju nisi ni smjestio u taj niz. Porodica, sjeme, koljeno to je priroda u punom sjaju, biologija ako hoćeš. Narod, u odnosu prema naciji, je skoro pa «prirodna» tvorevina (ali samo u odnosu prema njoj).
Nacija je artefakt, no ta činjenica ne umanjuje njezinu važnost. Liah Grinfild sa pravom kaže da je moderni svijet rezultat nacionalizma. S njom se slaže i Anderson, ali isto tako i dodaje da je nacija izmišljena zajednica, izmišljena u smislu zamišljanja i stvaranja.
Počeci nacije su poznati i izuzev elementarnog, selektivnog i nerafiniranog nacionalnog osjećaja engleske i francuske srednjovjekovne aristokratije, postanak evropskih nacija direktno je povezano sa naletom sekularizacije i modernizacije, a to znači (što nacionalisti gotovo uvijek zaboravljaju) i sa rađanjem demokratije.
Krajnje lucidno (a bilo bi i čudno da je drugačije) razliku između nacije i naroda je objasnio Berđajev kada je rekao da je nacija apstraktno-idealna, a narod konkretno-realan.
A i inače ta Tvoja rečenica koju sam citirao nije nešto što bih ja potpisao. Formiranje zdrave ličnosti, odnosno analitičko-kritičkog slobodno lutajućeg duha, je moguće ili ako u porodici postoji atmosfera koja tome pogoduje ili kroz racionalno osmišljenu i izvedenu pobunu protiv onoga što u porodici nije u redu.
Oba slučaja impliciraju bezobzirnu otvorenost pri ukazivanju na ono što nije dobro, kao i eksplicitno pojašnjenu distinkciju između onoga što nije dobro i onoga što je dobro.
. dakle, kada se crkva recimo menja u zavisnosti od uslova, menja jezik propovedanja, sistem obreda, simbole vere - to je jedno. a kada ta ista crkva menja smisao propovedi, svrhu zrtve, cilj vere, onda gubi sakralnost koju je do tog momenta imala. sustinski, govorim o 'promenjivim uslovima' kao faktoru dinamike, a 'promenjivim uzrocima' kao faktoru diskontinuiteta.
