Nacija, primordijalna skola, modernisticka shvatanja i postmoderna. Gelner, Smit, Anderson, Hobsbaum, Man, Kastelas, Brubaker, Habermas ... pisacu u nastavcima
Kaze Anderson da teoreticare nacionalizma uvek zbunjuju tri vazna paradoksa:
1. Objektivna modernost nacija u ocima istoricara i subjektivna drevnost u ocima nacionalista
2. Formalna univerzalnost nacionalnosti kao sociokulturnog koncepta: u savremenom svetu svako moze, mora i zeli biti odredjene nacionalnosti (kao sto ste npr i odredjenog pola), a nasuprot toj univerzalnosti lezi partikularnost njene manifestacije i
3. Politicka moc nacionalizma sa jedne strane nasuprot filozofskom siromastvu i nesuvislosti sa druge strane (nacionalizam nije iznjedrio niti jednog filozofa ni mislioca poput Hobsa, Tokvila, Webera, Marksa itd).
Tom Nairin kaze da je nacionalizam patologija modernog razvoja, isto kao sto je to i neuroza, prati ga podjednaka dvosmislenost, poseduje istu urodjenu sposobnost da se sroza u mahnitost i uglavnom je neizleciv
Nacija je zamisljena zajednica jer pripadnici cak i najmanje nacije nece nikada upoznati vecinu pripadnika svoje nacije, pa cak ni cuti o njima, ali u njihovim mislima zivi slika njihovog zajednistva. Nacija je ogranicena zajednica jer i najvece nacije iza svojih granica nalaze druge nacije, tj ne postoji nacija koja se poklapa sa ljudskim rodom. Nacija se zamislja i kao suverena jer je nastala u doba revolucija, kad su monarsi izgubili mogucnost da se vlada po milosti Bozijoj- cak su i nareligiozniji pojam slobode razumeli kao vlast boziju ali bez "bozanskog" posrednika vec po volji naroda.
Nacija je zamisljena zajednica zato sto se bez obzira na nejednakost i izrabljivanje koja u njoj vladaju poima kao snazna horizontalna povezanost, drugarstvo, bratstvo..zbog kojeg se ide u rat i gine za nju. E oni mudriji, koji imaju moc osmislili su koncepte nacionalizma i pratecu ideolosku supstancu: mitove, legende, prilagodili su istoriju, osmislili tradicijski, religiozni i kulturni identitet koji lepi odredjene narode i etnose za odredjenu teritoriju, jer je valjalo vladati i sacuvati moc nakon sto su se velika monarhisticka carstva urusila a crkva izgubila univerzalnu kohezivnu moc.
U vreme velikih burzoaskih revolucija i nacionalnog romantizma, koji je pocivao na idejama pravednije i slobodnije zajednice, osecaj nacionalne pripadnosti nije bio partikularan vec se sirio preko svih granica koje danas postoje i video je u drugim narodima koji se bore protiv monarhisitickog apsolutizma bracu i sestre. Oni koji su potom preuzeli vlast i moc ubrzo su razumeli opasnost koji nacionalizam kao sistem ima za njih i igra sa nacionalizmom je pocela.
U toj igri najvise su stradali i stradace narodi koji nisu na vreme izgradili nacionalni identitet, npr Balkanci. Marks a potom i Lenjin i boljsevici, pa Titova Yu..komunisticka ideologija je zazirala od pitanja nacije, lomila ga preko kolena i ionako zakasnelo nacionalno ostvarivanje jos usporila. I Zapadni i Istocni blok su igrali sa nacionalizmima jedan protiv drugog, i negde u tom kontekstu se nacionalisti najvise pronalaze - Ceska, Slovacka, Madjarska..nacionalizam je pomogao u borbi protiv jednoumlja. No, vratimo se malo unazad, ni sociologija XIX veka nije smatrala nacionalizam kao bitan koncept koji moze uticati na promene u drustvu, nije ga opovrgavala vec samo ignorisala ( da li zbog pitanja ideoloske neutralnosti nauka uopste (sic!)) a nacionalno pitanje tadasnje Evrope bilo je na njenoj periferiji i raspadima hasburske i otomanske imperije. U vodecim zemljama poput Fra i Britanije razvojna pitanja su bila primat: ekonomija, industrijska revolucija..dok su pitanja granica, jezika, kulture.. kojima su bili obuzeti nacionalisti bila totalno sporedna. U tim drzavama su oni koji imaju moc na vreme prebacili svest sa nacionalne na ekonomski nivo. Igre su ostavljene sirotinji, kao i uvek
Nastavicu...
Kaze Anderson da teoreticare nacionalizma uvek zbunjuju tri vazna paradoksa:
1. Objektivna modernost nacija u ocima istoricara i subjektivna drevnost u ocima nacionalista
2. Formalna univerzalnost nacionalnosti kao sociokulturnog koncepta: u savremenom svetu svako moze, mora i zeli biti odredjene nacionalnosti (kao sto ste npr i odredjenog pola), a nasuprot toj univerzalnosti lezi partikularnost njene manifestacije i
3. Politicka moc nacionalizma sa jedne strane nasuprot filozofskom siromastvu i nesuvislosti sa druge strane (nacionalizam nije iznjedrio niti jednog filozofa ni mislioca poput Hobsa, Tokvila, Webera, Marksa itd).
Tom Nairin kaze da je nacionalizam patologija modernog razvoja, isto kao sto je to i neuroza, prati ga podjednaka dvosmislenost, poseduje istu urodjenu sposobnost da se sroza u mahnitost i uglavnom je neizleciv
Nacija je zamisljena zajednica jer pripadnici cak i najmanje nacije nece nikada upoznati vecinu pripadnika svoje nacije, pa cak ni cuti o njima, ali u njihovim mislima zivi slika njihovog zajednistva. Nacija je ogranicena zajednica jer i najvece nacije iza svojih granica nalaze druge nacije, tj ne postoji nacija koja se poklapa sa ljudskim rodom. Nacija se zamislja i kao suverena jer je nastala u doba revolucija, kad su monarsi izgubili mogucnost da se vlada po milosti Bozijoj- cak su i nareligiozniji pojam slobode razumeli kao vlast boziju ali bez "bozanskog" posrednika vec po volji naroda.
Nacija je zamisljena zajednica zato sto se bez obzira na nejednakost i izrabljivanje koja u njoj vladaju poima kao snazna horizontalna povezanost, drugarstvo, bratstvo..zbog kojeg se ide u rat i gine za nju. E oni mudriji, koji imaju moc osmislili su koncepte nacionalizma i pratecu ideolosku supstancu: mitove, legende, prilagodili su istoriju, osmislili tradicijski, religiozni i kulturni identitet koji lepi odredjene narode i etnose za odredjenu teritoriju, jer je valjalo vladati i sacuvati moc nakon sto su se velika monarhisticka carstva urusila a crkva izgubila univerzalnu kohezivnu moc.
U vreme velikih burzoaskih revolucija i nacionalnog romantizma, koji je pocivao na idejama pravednije i slobodnije zajednice, osecaj nacionalne pripadnosti nije bio partikularan vec se sirio preko svih granica koje danas postoje i video je u drugim narodima koji se bore protiv monarhisitickog apsolutizma bracu i sestre. Oni koji su potom preuzeli vlast i moc ubrzo su razumeli opasnost koji nacionalizam kao sistem ima za njih i igra sa nacionalizmom je pocela.
U toj igri najvise su stradali i stradace narodi koji nisu na vreme izgradili nacionalni identitet, npr Balkanci. Marks a potom i Lenjin i boljsevici, pa Titova Yu..komunisticka ideologija je zazirala od pitanja nacije, lomila ga preko kolena i ionako zakasnelo nacionalno ostvarivanje jos usporila. I Zapadni i Istocni blok su igrali sa nacionalizmima jedan protiv drugog, i negde u tom kontekstu se nacionalisti najvise pronalaze - Ceska, Slovacka, Madjarska..nacionalizam je pomogao u borbi protiv jednoumlja. No, vratimo se malo unazad, ni sociologija XIX veka nije smatrala nacionalizam kao bitan koncept koji moze uticati na promene u drustvu, nije ga opovrgavala vec samo ignorisala ( da li zbog pitanja ideoloske neutralnosti nauka uopste (sic!)) a nacionalno pitanje tadasnje Evrope bilo je na njenoj periferiji i raspadima hasburske i otomanske imperije. U vodecim zemljama poput Fra i Britanije razvojna pitanja su bila primat: ekonomija, industrijska revolucija..dok su pitanja granica, jezika, kulture.. kojima su bili obuzeti nacionalisti bila totalno sporedna. U tim drzavama su oni koji imaju moc na vreme prebacili svest sa nacionalne na ekonomski nivo. Igre su ostavljene sirotinji, kao i uvek
Nastavicu...
