"Na kraju svake predstave i mi i publika plačemo... Ciga Jerinić, mart 1999.

[Soradze]

Zastrašujuće su zavijale sirene, označavale vazdušni napad svake večeri, najavljujući besane noći, puste ulice, preživljavanje po skloništima...

Proticala je već treća nedelja kako je NATO bombardovao parče Balkana. Čula su nam postajala osetljivija... Već jasno smo razlikovali zvuke detonacije od zvuka topova, zvuk aviona od zvuka krstarećih raketa. Životi i budućnost su nam bili ugroženi. A mi?

Da bismo preživeli nismo promenili navike: radili smo, pevali, išli u pozorište...

27. marta te nesretne godine, na Svetski dan pozorišta, upravnici beogradskih pozorišta su odlučili da, bez obzira na ratno stanje, nastave sa igranjem predstava i time napravili dugačke redove za besplatne ulaznice pred pozorišnim biletarnicama. Popodne, 2. aprila, nekoliko stotina uglavnom mladih ljudi čekalo je na samo 130 ulaznica za „Profesionalca“ Dušana Kovačevića koja se davala u podrumu Ateljea 212. Dvadesetogodišnja Jelena u tom redu za karte je razmišljala o tome kako je pozorište postalo mesto koje ne dozvoljava da se psihički poklekne pod bombana NATO-a, da je odlazak u pozorište način da se održi čuvena beogradska duhovnost i duhovitost, da se spreče panika i haos.

Sedamnaestogodišnja Jovana ratne dane takođe je provodila u redovima za pozorište. „Dobra je ideja da beogradska pozorišta ljudima u ovim teškim vremenima pružaju priliku da se malo opuste, oplamene i kulturnu uzdignu“, rekla je tada.

Predstave su u Ateljeu 212 počinjale u 17h. Ulaznice su se delile pola sata pre predstave. Red za karte se formirao satima ranije, mnogi su ostajali bez karata, ali su dolazili i sutradan.

 

[Soradze]

Na sceni Teatra u podrumu gostovale su predstave i JDP-a i Zvezdara teatra. Upravnik Svetozar Cvetković je očekivao dosta publike, ali tako puno, to nije mislio. „Pojavila se ovih dana i neka nova publika koja nikada do sada nije dolazila u pozorište. Sada je našla priliku da tu pronađe nešto, neki odušak za sve ovo što nam se ovih dana dešava“, rekao je.

U Ateljeu 212 je monodramom „Gosti“ Ronalda Harvuda, u režiji Anje Suše, diplomirala glumica Milica Mihajlović.

Narodno pozorište je tih dana otvorilo obe scene. Cena ulaznica je bila simbolična – 1 dinar. Predstave na sceni „Raša Plaović“ su počinjale u 15h, a na velikoj sceni u 17h. Svaka predstava je bila ispunjena do poslednjeg mesta. 9. aprila su prvaci ovog pozorišta, u režiji Božidara Đurovića, priredili koncertno izvođenje Eshilovih „Persijanaca“.

Glumac Branislav Ciga Jerinić skoro je svakog dana igrao neku svoju ulogu u ovom pozorištu. „Igrao sam u raznim situacijama i pred 40 hiljada ljudi u Belom Manastiru kada su se čuli topovi kada je publika dolazila... Ali, ovakvo duhovno i emocionalno stanje u koje me publika ovih dana dovodi, nikada nisam imao. Gledalište je kao pozornica: publika glumcima daje energiju, a mi joj uzvraćamo. Tako nastaje zajedništvo koje je teško objasniti. Na kraju svake predstave i mi i publika plačemo, ne od bola i nesreće, već iz zadovoljstva što se jedna ogromna pozitivna energija sklopila u jedno“.

 

[Soradze]

Pozorište na Terazijama, na sceni kod Vuka, tada, u vreme ratnog stanja je svoje muzikle izvodilo besplatno, svakodnevno u 15h.

15. aprila su premijerno prikazali komediju „Afera Pajarden“ Žorža Fejdoa. I na sceni Moderne garaže bila je premijera „Janeza“ koju je režirao njegov autor, Siniša Kovačević.

Žive su bile u tom ratnom stanju i beogradske alternativne pozorišne trupe. I njihove predstave su bile izuzetno posećene.

U Domu omladine Torpedo je izveo „Overlaping“ u režiji Anje Suše i Darjana Mihajlovića, ali se na istoj sceni igrala i predstava „Čekajući Godoa“ Beketa.

Beogradska dečija pozorišta su se na svoj način organizovala da u tim teškim danima udovolje najmlađoj publici. Glumci Malog pozorišta „Duško Radović“ u vreme vazdušnih opasnosti, predstave su igrali u Tašmajdanskom parku. U aprilu mesecu su premijerno izveli bajku „Zvezdani dečak“ Oskara Vajlda. Svkog dana besplatno su igrali svoje predstave za beogradske mališane i „Boško Buha“ i Pozorištance „Puž“. Pozorište lutaka „Pinokio“ je igralo svoje predstave po skloništima u danima bombardovanja naše zemlje, a u prizemlju zgrade u Jurija Gagarina 199 je otvorena nova scena dečjeg pozorišta.

Beogradska pozorišta su oduvek bila duhovno sklonište, mesta gde su se od bezumlja sklanjali i publika i umetnici.



Na vratima beogradskog Narodnog pozorišta je pisalo:

„POZORIŠTE JE SKLONIŠTE SLOBODNOG DUHA“

 

[Black_star]

bata i seka porucuju:

 

[4thman]

Ah ta (geo)politika pomešana sa umetnošću..

...

Voleo bih da odgledam predstavu Čekajući Godoa...

 

[Black_star]

Ah ta (geo)politika pomešana sa umetnošću..

...

Voleo bih da odgledam predstavu Čekajući Godoa...

...al do kraja.