Književnost "Na dnu" Luka i Satin

[Soradze]

Na dnu nije mesto gde se završava - već gde se ogoljava.
Tu, među oljuštenim rečima i ljudima bez titula, sretosmo
Luku i Satina: dva pogleda na isto pitanje - kako ostati
čovek kad više ništa ne podseća na ljudskost.
Luka šapuće nadu, Satin brani istinu.
A između njih, svet škripi, diše i - ćuti.

Luka

Došao je tiho, kao da nije došao.
Kao da je već bio tu, samo što ga niko nije primetio dok nije progovorio.
Nije imao ništa, osim pogleda koji je znao da sluša.
I reči koje nisu bile istina, ali su bile lek.

Luka nije bio svetac. Nije bio ni lažov, iako su ga tako zvali.
Bio je nešto između - onaj što zna da istina ponekad boli više nego što leči.
Pa je birao da leči.
Da kaže ono što bi čovek voleo da čuje, ne da bi ga zavaravao, već da bi
mu dao snagu da izdrži još jedan dan.

U toj mračnoj sobi, gde su ljudi disali teško kao da im je i vazduh nedostajao,
Luka je bio svetlo koje se ne vidi, ali se oseti.
Govorio je o veri, o milosti, o tome da negde postoji mesto gde je bolje.
I nije bilo važno da li je to mesto stvarno - važno je bilo da neko poveruje da
jeste.

Njegova istina nije bila u činjenicama, već u nadi.
U tome da čovek ne mora da zna sve, da bi mogao da ustane.
Da ponekad treba da mu se kaže da će biti dobro, čak i kad neće.
Jer možda, baš zbog te rečenice - hoće.

I onda je otišao. Kao što je i došao - bez buke, bez tragova.
Iza njega je ostalo nešto što se ne briše: tišina koja više nije bila prazna.
Ljudi su ga zvali lažovom, ali su ga pamtili kao utehu.
A to je, možda, najtačnija istina koju je ikada rekao.

A, rekao je:

"Treba čoveku... nežno... pažljivo... pomoći... verovati mu treba!
Ne treba ga pritiskati... čovek je slab!
Treba ga žaliti... poštovati treba čoveka!
Ja... ja sam mnogo ljudi video... mnogo... i dobrih i loših... i sve
sam ih žalio... sve..."

U tim rečima je cela Lukina istina: da je saosećanje važnije od
činjenica, da je ponekad nežna laž lekovitija od surove istine.
On ne nudi rešenja, već prisustvo.
Ne popravlja svet, ali ga čini podnošljivijim - makar na tren.

Satin

Nekada je znao da se smeje. Ne onako površno, već iskreno - smeh koji se
pamti, koji zarazi celu sobu. Bio je obrazovan, duhovit, znao je stihove napamet
i umeo da ih izgovori kao da ih prvi put otkriva. Ali život, taj neumoljivi učitelj, nije
ga poštedeo. Branio je sestru, ubio čoveka, završio u zatvoru.
I kad je izašao, više nije bilo mesta za njega u svetu koji je nekada znao.

Sad sedi u prljavoj sobi, igra karte, pije i smeje se drugačije - onim smehom koji
više boli nego što zabavlja. Ali ispod tog cinizma, ispod grubih reči i pijane ironije,
još uvek gori nešto. Ne nada, ne vera - nego dostojanstvo.
Ono poslednje što nije dao da mu uzmu.

Luka mu ide na živce. Ne zato što laže, već zato što veruje da je laž uteha.
Satin ne traži utehu. On traži istinu. Jer, kako kaže:

"Čovek - to je zvučno… ponosno zvuči! Čovek! Treba poštovati čoveka!
Ne žaliti ga… ne ponižavati ga sažaljenjem… poštovati treba! Ja sam -
zatvorenik, ubica, varalica… da! Kad idem ulicom, ljudi me gledaju kao
prevaranta… i sklanjaju se… i često mi kažu:
"Nitkove! Šarlatanu! Radi!"
Raditi? Zašto? Da bih bio sit? Uvek sam prezirao ljude koji previše brinu
da budu siti… Nije u tome stvar! Čovek je - iznad toga!
Čovek — to je veličanstveno!
To zvuči… ponosno!"

U ovom delu sveta gde je sve ogoljeno - i čovek i iluzija - Luka i Satin ne nude
istinu kao rešenje, već kao sudar onog koji govori tiho i drugog koji govori oštro.
Jedan veruje u utehu, drugi u dostojanstvo.
A negde između njih stoji čovek - ranjiv, sam i večito na ivici.

Možda se roman ne završava dnom, zato što se ni dno nikad stvarno ne završava.
Jer dno nije mesto - to je stanje.
A ljudi iz Na dnu možda nisu pali - možda su samo zadržani tamo, dok ne nauče
da gledaju jedno drugo bez straha.
I to je najveća istina: da i u najmračnijoj prostoriji, ako neko ostane pored nas, još
uvek nismo izgubili sve...