Црнa вeвeрицa
Početnik
- Poruka
- 19
Рођен je др Зоран Ђинђић.Рођен је 1. августа 1952. у Босанском Шамцу. Датум рођења председника Демократске странке био је, како је волео да каже, "довољно касно да не упадне под илузију титоизма". Гимназију је завршио у Београду 1970. године. Студирао је филозофију, 1974. дипломирао је на Филозофском факултету у Београду, а 1979. докторирао на Универзитету у Констанци. Говорио је да је студирао филозофију 20 сати дневно и да је истовремено похађао студије историје уметности, социологије и економије. На првом часу на Филозофском факултету сукобио се с комунистима јер је тврдио да велики Маркс не да није највећи, вец уопште није филозоф. Други велики и значајнији сукоб имао је с полицијом због организовања "илегалних активности у студентској организацији против комуниста, због чега је сам путовао по целој Југославији". Због тих активности био је и осуђен, чак се и Вили Брант, немачки канцелар, заузимао за њега па се, уместо у затвору, нашао у Немачкој. Докторирао је на тези "Проблеми утемељења критичке теорије друштва" код Јиргена Хабермаса. Био је виши научни сарадник у Центру за филозофију и друштвену теорију у Београду, посланик у сва три вишестраначка сазива Народне скупштине Републике Србије и Већу република Скупштине СРЈ. Био је професор на Филозофском факултету у Новом Саду. Написао је следећа дела: "Субјективности и насиље", "Јесен дијалектике", "Југославија као недовршена држава" и "Србија ни на Истоку ни на Западу". Превео је многа филозофска дела и аутор је великог броја новинских приказа. Никад није био члан Савеза Комуниста. Ипак, политиком се бавио све време, активно од 1989. када је са још дванаест интелектуалаца иницирао обнављање Демократске странке, а на Скупштини Странке 1990. био је један од оснивача. Септембра 1990. је изабран за председника Извршног одбора, а онда, јануара 1994. постаје председник Демократске странке. За Демократску странку је говорио да је као предузеће, никако место за дружење, појашњавајући да свако у странци мора да има производ, "а то могу бити плакат, порука, критика, наступ... и мора се знати ко тај производ користи, да ли је њиме задовољан". Објашњавао је ко може да буде политичар: "Човек, да би се бавио политиком, мора да има јак и чврст карактер, ауторитет, да уме да пресече, да се замери, каже "не" и да га мрзе, јер је то природа политике. Неко ко исувише иде на ширење симпатија, удварања и избегавања сукоба мора још много да научи да би водио једну озбиљну странку". За градоначелника Београда изабран је 21. фебруара 1997. године, испред коалиције "Заједно" која је на локалним изборима 1996. однела победу у више градова у Србији. У судском спору са председником Владе републике Србије Мирком Марјановићем, 20. септембра 1996. осуђен је на 4 месеца затвора, условно на две године. Врховни суд Србије 9. јула 1998. преиначио је пресуду и изрекао нову у којој је осуђен на 7 месеци затвора, условно на 3 године. Амерички недељник "Тајм" у септембру 1999. године уврстио га је међу 14 водећих европских политичара трећег миленијума. У јуну 2000. Ђиндић је прузео функцију координатора у СЗП, а потом постао и шеф централног изборног штаба и координатор промотивне кампање ДОС-а за изборе који су одржани 24. септембра 2000. На тим изборима Ђиндић је изабран за посланика у Већу република Скупштине СРЈ. Добитник је угледне немачке награде "Бамби" за 2000. годину у области политике. За премијера Србије изабран је 25. јануара 2001. након победе ДОС-а на републичким парламентарним изборима у децембру 2000. Ђиндић је августу 2002. године у Прагу примио награду Фондације "Полак" за допринос развоју демократије у Србији. Награда се додељује сваке године за допринос спроводењу демократских и економских реформи у Централној и Источној Европи. Волео је такмичења и провере. Био је веома стрпљив, образован и прагматицан. Трудио се да се не понавља, бирао би једну слику, поруку, реченицу и око тога градио причу. Признавао је да нема претензија да каже несто епохално, али је сматрао да ће остати упамћен по великим стварима. Живот није могао да замисли без људи јер људска комуникација му је била потребна као услов за проверу идеја и способности. Код себе је ценио спремност да учи и признаје грешке, као и спремност да их исправља, а код других је ценио поузданост. Говорио је да нема порока. Др. Зоран Ђиндиц је убијен 12. марта 2003. године испред зграде Владе републике Србије, зато што је покушао да Србију ослободи прошлости и одведе је у будућност. Ђиндић је иза себе оставио супругу Ружицу, кћерку Јовану и сина Луку.
)...pa kad baciš kašiku pitaj ga.
