Metronomy
Legenda
- Poruka
- 50.330
Ne smeta nista ni ta seljacka rana, ali vreme nije bilo za selo. Uostalom seljaci donose ranu u grad.
Pune kafane te iste rane.
Pune kafane te iste rane.
Donji video prikazuje kako da instalirate aplikaciju na početni ekran svog uređaja.
Napomena: This feature may not be available in some browsers.
"Ајде мало сама" - "Знаци времена"
1.Која је структура и који су циљеви били културе пре 150.г. где се на женама водила некретнина 1%.
2.Која је садашња структура, циљеви, где је култура данас, где се на женама води 1/4 некретнина.
3.Шта значи ИМАТИ, шта значи БИТИ и шта значи водити/уписати некретнину на некога и која су културолошке вредности уписа, супруга, супруге или заједничког уписа.
4.Зашто је по старој културолошкој структури имовинска стварност исказивана напретком раста непокретности и Село и Град, а зашто је је по данашњој структури систем далеко лошији, где се очигледно и убрзано распада имовина и физичка стварнст ??
Милионска питања ка мени и милионски одговори од мене.
Занимљиво је да мени никада и нико није одговорио, а да на моје питање није било неког пришивања, извртања и одговарано са контра питањем.
Шта рећи, него само констатовати: Незрело и детињасто.
Да ли постоји МШ ? МШ и постоји и непостоји.
Како то? Постоји у структури оног Света која је изградила тај конструкт, али и не постоји где та структура није изграђена.
Дакле, у традиционалном друшву МШ не постоји, као што у посмодерном друшву постоји !
... nalazis se na temi o sovinizmu koja se bavi problemom polozaja ZENA u drustvu, drzavi, porodici kroz istoriju
a ne o strukturi i ciljevima "kulture" od pre 150 godina...
Ukoliko je tebi polozaj zene u vreme dinastije Obrenovic (pretpostavljam da velicas to vreme) bio bolji nego danas
onda ne znam sta da mislim...
Evo ti jedan tekst koji ce mi trenutno posluziti kao jedan nepotpun ali kratak pregled onoga cime se bavi ova tema...
..cisto da te podsetim gde si i na kojoj temi pises o "kulturi" i strukturi i necijim ciljevima..
Све до промена у акушерству и контроли рађања у 20. веку, жене су добар део живота проводиле трудне. Порођај је био опасан, а смртност висока. Због своје бриге о подизању деце жене углавном нису имале велику улогу у историји, живећи тихо и неупадљиво. Додуше, у прошлости људског рода било је неколико жена које су имале велику моћ и оставиле неизбрисив траг у историји, али су то били ретки изузеци и то захваљујући искључиво пореклу тих жена. Ипак, припаднице нежнијег пола успеле су да превазиђу дубоко укорењене предрасуде и изборе се за једнака права.
Грчки филозоф Платон стављао је жене у исту категорију са децом и робовима, називајући их "неразумним бићима". Веровао је да су оне инфериорне у односу на мушкарце "по природи ствари". Овај став био је уобичајен у древна времена и одржао се вековима скоро у свим друштвима.
Већина древних друштава била је патријархална. Жена је била домаћица и није могла да одлучује ни о каквим питањима од животног значаја. Била је само имовина, што се види из савета песника Хесиода свом пријатељу: "Прво нађи себи кућу, жену и вола за орање." Жене нису имале слободу да бирају мужа и могле су бити предате од једног до другог, као што се десило првој жени атинског државника Перикла. Мануов законик на санскриту стављао је жене у Индији под апсолутну контролу мушкараца. Женина обавеза била је да обожава свога мужа као бога, без обзира на његову нарав.
Персијске жене живеле су строго одвојене унутар харема, не виђајући мушкарце осим синова и мужа, као и евнуха који су мотрили на њих.
У раној хришћанској цркви жене су биле предане скоро као и апостоли у ширењу јеванђеља. Неке су проповедале у првим црквама и имале удела у јавној верској служби. Али, у последњим књигама Новог завета, нпр. у Посланици св. Павла Тимотију, жене су оцењене као неприкладне да проповедају или имају ауторитет над мушкарцима на основу тога што је, према Светом писму, Ева била прва жена која је унела грех у свет. Тако је женама забрањен пријем у свештенство, као и верска служба пред олтаром.
Када је Црква постала утицајна у политици, постарала се да женама укине грађанска права која нису у складу са њеном доктрином. Црква се нарочито противила давању већих права удатим женама позивајући се на Римско право на основу ког су жене биле под заштитом својих очева и, по удаји, својих мужева.
Када су вештине читања и писања развијене у древном Сумеру и Вавилону у 2. миленијуму пре н. е., женама је било ускраћено право да их науче. Хиљадама година огромна већина жена је била лишена било какве могућности да се школује, јер се сматрало да је сврха образовања припрема мушкараца за руководеће положаје.
Ипак, није свим женама било недоступно образовање. Иако су се прве женске школе појавиле тек у 16. веку, имућне породице су и до тада унајмљивале туторе за своју женску децу или плаћале њихово школовање у манастирима. Венецијанка Кристина Пизанска, плодна списатељица из времена Средњег века која се у својим делима залагала за права жена, и енглеска краљица Елизабета I стекле су одлично образовање код куће.
Монахиње су обучаване да преписују и украшавају рукописе и дале су велики допринос ширењу културе. У раним манастирима било је много образованих жена, као што је опатица Хилдегард фон Бинген (1098-1179), која је писала поезију и драме. Али у Европи после 13. века образовање жена сводило се на изучавање мистике. Успон универзитета који су прихватали само мушкарце пољуљао је значај самостана као центара образовања.
Мартин Лутер, протестантски реформатор из 16. века, увео је нови став о образовању. Подржавао је обавезно школовање за дечаке и девојчице и сматрао да би надареним девојчицама требало омогућити више образовање. Требало је, међутим, триста година да се његове идеје примене у Немачкој. Шкотски реформатор Џон Нокс је у 16. веку утемељио опште образовање у Шкотској, али су само дечаци могли да похађају универзитет.
Девојачке школе оснивају се у Француској од 16. века, нпр. школа Нотр-дам у Паризу, чији је оснивач св. Петар Фурије. У Енглеској није било женских школа све до 17. века, када су основане приватне школе, примера ради у Бристолу, за девојчице из богатих породица. Опште образовање у Енглеској уведено је Законом о образовању из 1870. године, отприлике у исто време кад је женама на континенту и у Сједињеним Државама омогућено универзитетско образовање.
Удате жене у већини земаља Европе вековима нису имале законом загарантовану самосталност. По енглеском обичајном праву, на пример, "муж и жена су једна особа пред законом", а сва права имао је муж. Жена никада није имала права на приходе од свог имања све до реформе Уредбе о имовини удатих жена из 1870. године. Све до 1907. ниједна Францускиња није имала право да задржи своју зараду.
Древна и средњовековна књижевност пружа јасну слику о томе да су жене биле веште у медицини. Грчки драмски писац Еурипид помиње жене које су лечиле женске болести. У античкој Грчкој и Риму било је жена лекара, а у доба ренесансе у Италији студенткиња медицине, посебно на Универзитету у Болоњи, на којем су у 18. веку предавале Ана Моранди-Манцолини, професор анатомије, и Марија Дал Дон, професор акушерства.
Ово су ипак само изузеци, јер је после 15. века опадала улога жена у медицини. Управо са растућим научним сазнањима о болестима поново се појавила предрасуда о интелектуалној инфериорности жена. Овој предрасуди придружила се још једна: да је жена која се бави медицином "вештица". Прогон "вештица" у 16. и 17. веку однео је на хиљаде живота. Тек у другој половини 19. века високо образовање почело је да укида овакве предрасуде.
У индустријском друштву крајем 19. века указала се потреба и за масовном женском радном снагом, али су жене и даље биле слабије плаћене од мушкараца и бивале искључене из одређених професија. Женска радна снага придружила се радницима у производњи; жене из средње класе постајале су учитељице, медицинске сестре и нижи чиновници. За време Првог светског рата, када су милиони мушкараца отишли да се боре, у земљама на Западу указала се велика потреба жена које би обављале традиционално "мушке послове". Оне су доказале да то умеју и могу.
Међународна радничка организација, основана 1919. године, поставила је начело да жене и мушкарци треба да примају исту плату за исти обим посла, али све до 20-их година 20. века заштита жена од физичког насиља била је далеко већи приоритет од њихове равноправности са мушкарцима.
Жене су имале малу улогу у политици све до 20. века. Веровало се да их воде емоције, а не разум или свест. Било је и изузетака. Жене су тако имале велику улогу на почетку Француске револуције, када су стале раме уз раме са мушкарцима. Под вођством Теруањ де Мерикорт једна група наоружаних Парижанки марширала је до палате Версај да би краља и краљицу присилиле да се преселе у престоницу. Али, моћни женски клубови били су потиснути од мушких револуционарних вођа, који су тврдили да жене не поседују "сталоженост и непоколебљивост" потребне за политику.
Иако су неке жене биле и монарси, све до краја 19. века жене нису могле ни да гласају нити да уопште гаје наду да ће добити неку политичку дужност а камоли да је добију. Женама Новог Зеланда било је дозвољено да гласају 1893. године; прве жене у Европи које су добиле право гласа биле су Финкиње 1906. године. Американке су добиле право гласа 1920. године, али у Великој Британији све до 1928. године жене нису могле да гласају под истим условима као и мушкарци. Жене на Западу су наставиле да се залажу за већу једнакост двадесетих година 20. века, а у Русији после социјалистичке револуције 1917. године.
После Другог светског рата Уједињене нације издале су декрет по коме оба пола треба да имају једнака права. Па ипак, у добром делу света, негде више а негде мање и из више различитих разлога, те равноправности још увек нема.
Да ли постоји МШ ? МШ и постоји и непостоји.
Како то? Постоји у структури оног Света која је изградила тај конструкт, али и не постоји где та структура није изграђена.
Дакле, у традиционалном друшву МШ не постоји, као што у посмодерном друшву постоји !
A šta ćemo sa muškim šovinistima?Ko god zastupa jednakost proglasice sve nejednake neprijateljima. Da li je bitno koje ime ce im dati? Pobuna plebejaca ide na strajk saradnjom. Oni se bore "pasivnim otporom" protiv nejednakih. A i moze im se posto su dobili konce vlasti...
Zbog toga je jedini nacin povratka bilo kakvog reda i poretka povratak pojma aristokratije. Na koji nacin muslimani mogu u svako doba da uspostave svoj poredak? Uvijek ce se naci neki "sehid" da digne xy egalitaaca u vazduh.
Kad mi budemo imali takve onda ce i kod nas biti reda.
A šta ćemo sa muškim šovinistima?
Jel postoje?
Ko su?
Некада рат између раса, култура, цивилизација, нација, народа, покрајина сада имамо рат између појединаца унутар породице. Генерацијски ратови, полни ратови, родитељски ратови, дечији ратови,... итд.
Нека хвала !
Боље је погинути у рату од непријатеља, него тихо умирати због сопствених умишљених отпадника и бунтовника без разлога.
Sovinizam je ako je to samo maska neupotrebljivih koju brani isticanjem svoje uloge,,, ako je šovinizam zaštititi i voleti ženu/ne samo suprugu/,,,ondak šta je MŠ,,,
Интересантно, мени је од оволиког текста пажњу привукло "жене су већину живота биле трудне" (и у таквом стању наравно да се нису могле посветити науци, то је ваљда јасно).... nalazis se na temi o sovinizmu koja se bavi problemom polozaja ZENA u drustvu, drzavi, porodici kroz istoriju
a ne o strukturi i ciljevima "kulture" od pre 150 godina...
Ukoliko je tebi polozaj zene u vreme dinastije Obrenovic (pretpostavljam da velicas to vreme) bio bolji nego danas
onda ne znam sta da mislim...
Evo ti jedan tekst koji ce mi trenutno posluziti kao jedan nepotpun ali kratak pregled onoga cime se bavi ova tema...
..cisto da te podsetim gde si i na kojoj temi pises o "kulturi" i strukturi i necijim ciljevima..
Све до промена у акушерству и контроли рађања у 20. веку, жене су добар део живота проводиле трудне. Порођај је био опасан, а смртност висока. Због своје бриге о подизању деце жене углавном нису имале велику улогу у историји, живећи тихо и неупадљиво. Додуше, у прошлости људског рода било је неколико жена које су имале велику моћ и оставиле неизбрисив траг у историји, али су то били ретки изузеци и то захваљујући искључиво пореклу тих жена. Ипак, припаднице нежнијег пола успеле су да превазиђу дубоко укорењене предрасуде и изборе се за једнака права.
Грчки филозоф Платон стављао је жене у исту категорију са децом и робовима, називајући их "неразумним бићима". Веровао је да су оне инфериорне у односу на мушкарце "по природи ствари". Овај став био је уобичајен у древна времена и одржао се вековима скоро у свим друштвима.
Већина древних друштава била је патријархална. Жена је била домаћица и није могла да одлучује ни о каквим питањима од животног значаја. Била је само имовина, што се види из савета песника Хесиода свом пријатељу: "Прво нађи себи кућу, жену и вола за орање." Жене нису имале слободу да бирају мужа и могле су бити предате од једног до другог, као што се десило првој жени атинског државника Перикла. Мануов законик на санскриту стављао је жене у Индији под апсолутну контролу мушкараца. Женина обавеза била је да обожава свога мужа као бога, без обзира на његову нарав.
Персијске жене живеле су строго одвојене унутар харема, не виђајући мушкарце осим синова и мужа, као и евнуха који су мотрили на њих.
У раној хришћанској цркви жене су биле предане скоро као и апостоли у ширењу јеванђеља. Неке су проповедале у првим црквама и имале удела у јавној верској служби. Али, у последњим књигама Новог завета, нпр. у Посланици св. Павла Тимотију, жене су оцењене као неприкладне да проповедају или имају ауторитет над мушкарцима на основу тога што је, према Светом писму, Ева била прва жена која је унела грех у свет. Тако је женама забрањен пријем у свештенство, као и верска служба пред олтаром.
Када је Црква постала утицајна у политици, постарала се да женама укине грађанска права која нису у складу са њеном доктрином. Црква се нарочито противила давању већих права удатим женама позивајући се на Римско право на основу ког су жене биле под заштитом својих очева и, по удаји, својих мужева.
Када су вештине читања и писања развијене у древном Сумеру и Вавилону у 2. миленијуму пре н. е., женама је било ускраћено право да их науче. Хиљадама година огромна већина жена је била лишена било какве могућности да се школује, јер се сматрало да је сврха образовања припрема мушкараца за руководеће положаје.
Ипак, није свим женама било недоступно образовање. Иако су се прве женске школе појавиле тек у 16. веку, имућне породице су и до тада унајмљивале туторе за своју женску децу или плаћале њихово школовање у манастирима. Венецијанка Кристина Пизанска, плодна списатељица из времена Средњег века која се у својим делима залагала за права жена, и енглеска краљица Елизабета I стекле су одлично образовање код куће.
Монахиње су обучаване да преписују и украшавају рукописе и дале су велики допринос ширењу културе. У раним манастирима било је много образованих жена, као што је опатица Хилдегард фон Бинген (1098-1179), која је писала поезију и драме. Али у Европи после 13. века образовање жена сводило се на изучавање мистике. Успон универзитета који су прихватали само мушкарце пољуљао је значај самостана као центара образовања.
Мартин Лутер, протестантски реформатор из 16. века, увео је нови став о образовању. Подржавао је обавезно школовање за дечаке и девојчице и сматрао да би надареним девојчицама требало омогућити више образовање. Требало је, међутим, триста година да се његове идеје примене у Немачкој. Шкотски реформатор Џон Нокс је у 16. веку утемељио опште образовање у Шкотској, али су само дечаци могли да похађају универзитет.
Девојачке школе оснивају се у Француској од 16. века, нпр. школа Нотр-дам у Паризу, чији је оснивач св. Петар Фурије. У Енглеској није било женских школа све до 17. века, када су основане приватне школе, примера ради у Бристолу, за девојчице из богатих породица. Опште образовање у Енглеској уведено је Законом о образовању из 1870. године, отприлике у исто време кад је женама на континенту и у Сједињеним Државама омогућено универзитетско образовање.
Удате жене у већини земаља Европе вековима нису имале законом загарантовану самосталност. По енглеском обичајном праву, на пример, "муж и жена су једна особа пред законом", а сва права имао је муж. Жена никада није имала права на приходе од свог имања све до реформе Уредбе о имовини удатих жена из 1870. године. Све до 1907. ниједна Францускиња није имала право да задржи своју зараду.
Древна и средњовековна књижевност пружа јасну слику о томе да су жене биле веште у медицини. Грчки драмски писац Еурипид помиње жене које су лечиле женске болести. У античкој Грчкој и Риму било је жена лекара, а у доба ренесансе у Италији студенткиња медицине, посебно на Универзитету у Болоњи, на којем су у 18. веку предавале Ана Моранди-Манцолини, професор анатомије, и Марија Дал Дон, професор акушерства.
Ово су ипак само изузеци, јер је после 15. века опадала улога жена у медицини. Управо са растућим научним сазнањима о болестима поново се појавила предрасуда о интелектуалној инфериорности жена. Овој предрасуди придружила се још једна: да је жена која се бави медицином "вештица". Прогон "вештица" у 16. и 17. веку однео је на хиљаде живота. Тек у другој половини 19. века високо образовање почело је да укида овакве предрасуде.
У индустријском друштву крајем 19. века указала се потреба и за масовном женском радном снагом, али су жене и даље биле слабије плаћене од мушкараца и бивале искључене из одређених професија. Женска радна снага придружила се радницима у производњи; жене из средње класе постајале су учитељице, медицинске сестре и нижи чиновници. За време Првог светског рата, када су милиони мушкараца отишли да се боре, у земљама на Западу указала се велика потреба жена које би обављале традиционално "мушке послове". Оне су доказале да то умеју и могу.
Међународна радничка организација, основана 1919. године, поставила је начело да жене и мушкарци треба да примају исту плату за исти обим посла, али све до 20-их година 20. века заштита жена од физичког насиља била је далеко већи приоритет од њихове равноправности са мушкарцима.
Жене су имале малу улогу у политици све до 20. века. Веровало се да их воде емоције, а не разум или свест. Било је и изузетака. Жене су тако имале велику улогу на почетку Француске револуције, када су стале раме уз раме са мушкарцима. Под вођством Теруањ де Мерикорт једна група наоружаних Парижанки марширала је до палате Версај да би краља и краљицу присилиле да се преселе у престоницу. Али, моћни женски клубови били су потиснути од мушких револуционарних вођа, који су тврдили да жене не поседују "сталоженост и непоколебљивост" потребне за политику.
Иако су неке жене биле и монарси, све до краја 19. века жене нису могле ни да гласају нити да уопште гаје наду да ће добити неку политичку дужност а камоли да је добију. Женама Новог Зеланда било је дозвољено да гласају 1893. године; прве жене у Европи које су добиле право гласа биле су Финкиње 1906. године. Американке су добиле право гласа 1920. године, али у Великој Британији све до 1928. године жене нису могле да гласају под истим условима као и мушкарци. Жене на Западу су наставиле да се залажу за већу једнакост двадесетих година 20. века, а у Русији после социјалистичке револуције 1917. године.
После Другог светског рата Уједињене нације издале су декрет по коме оба пола треба да имају једнака права. Па ипак, у добром делу света, негде више а негде мање и из више различитих разлога, те равноправности још увек нема.
Pametniji popuštaEh, da nisam odlučila da ne komentatišem..