Tiranosurus-Žex
Ističe se
- Poruka
- 2.766
Jugoslovensko ime i mađarsko-nemačko prezime i poreklo meni znače samo jedno -
razdragana musavica.
"Opet sam se prejela eurokreme od Vekiča, uf jedva dišem. A gde si iš'o tamo u Miloša Obeliča kad sam ti mahala? Si me vid'o? Ja maašem k'o prosta, a on baš njega briga, on voozi čovek!" , onako podbočena u "ф" i kao ozbiljna, ooo, kako je samo simpatična bila ta musavica, čudnog akcenta, uvek nasmejana i sa puno slovnih grešaka...
"Jeb'o te, ovo čebe ti k'o persinska mačka, hihiii..."
Ozbiljna je bila samo dok se tucala. Jako ozbiljna. Kao lavica. Škrgutala je zubima, tiho režala i s vremena na vreme zarivala zube po meni, gde god stigne.
Čak i sapeta od nazad, dok sam joj grivu vukao ka sebi, nabijala se i izvijala da barem pogledom ugrize parče tog mesa koje je zarobljava, besno i iz sve snage, tako da su joj snežno beli guzovi postajali rumeni poput domaćeg vina...
"Hoču da upišem fakultet, znaš. Moram. Hoču da se maknem odavde. Pos'o ima da se nadže samo u kafiče, a ja ne mogu to da radim, znaš..."
Bi mi drago kad je videh pre desetak dana sa nekim finim dečakom. Krcka taj fakultet kako ume, ide joj. Odvojila se sa strane, prišla mi i poljubila me u obraz, ispričala sve i svašta sve vreme me držeći za ruku i gledajući me pravo u oči. Učinilo mi se na trenutak da je ona zverčica pokucala negde ispod irisa, čak sam ubeđen da sam video i krajičak vlažne njuškice u tamnoj zenici, ma i zarežala je da me probudi iz maštanja, sto posto...
Prodrmala mi je ruku i rekla - "Nemoj to da radiš, bre!", smešila se kroz namrštene obrve - "Uvek si isti... E, uvek se sečam šta si mi rekao onda kad mi je bilo sve potonulo, jer se sečaš?", primakla se i šapnula mi "Rek'o si mi ako budem samo deo snage od 'onoga' upotrebila da se borim za sebe, da ču da završim fakultet i da mogu da biram šta hoču da radim, jer se sečaš toga?"
A svršavala je uvek na isti način - kaubojski bi zajahala odozgo i oslonjena na moja ramena brzo i žestoko se nabijala do vrha, dok se soba ne ispuni varnicama.
"E, idem sad, pa javiču se kad sam tu, jer važi?"
Kada je krenula da me poljubi za rastanak, jedna varnica je žestoko sevnula između njenih usana i mog obraza. Ciknula je, zakikotala se, gurnula me blago od sebe i otišla.
Još pamtim njene reči od pre neku godinu -
"Ja kada bih imala pare, bi ti kupila največi motor što postoji, ali ne da mene voziš. Mislim, lepo je, nego osečam kao da neče da stane kad krene..."
Pa u pravu je.
razdragana musavica.
"Opet sam se prejela eurokreme od Vekiča, uf jedva dišem. A gde si iš'o tamo u Miloša Obeliča kad sam ti mahala? Si me vid'o? Ja maašem k'o prosta, a on baš njega briga, on voozi čovek!" , onako podbočena u "ф" i kao ozbiljna, ooo, kako je samo simpatična bila ta musavica, čudnog akcenta, uvek nasmejana i sa puno slovnih grešaka...
"Jeb'o te, ovo čebe ti k'o persinska mačka, hihiii..."
Ozbiljna je bila samo dok se tucala. Jako ozbiljna. Kao lavica. Škrgutala je zubima, tiho režala i s vremena na vreme zarivala zube po meni, gde god stigne.
Čak i sapeta od nazad, dok sam joj grivu vukao ka sebi, nabijala se i izvijala da barem pogledom ugrize parče tog mesa koje je zarobljava, besno i iz sve snage, tako da su joj snežno beli guzovi postajali rumeni poput domaćeg vina...
"Hoču da upišem fakultet, znaš. Moram. Hoču da se maknem odavde. Pos'o ima da se nadže samo u kafiče, a ja ne mogu to da radim, znaš..."
Bi mi drago kad je videh pre desetak dana sa nekim finim dečakom. Krcka taj fakultet kako ume, ide joj. Odvojila se sa strane, prišla mi i poljubila me u obraz, ispričala sve i svašta sve vreme me držeći za ruku i gledajući me pravo u oči. Učinilo mi se na trenutak da je ona zverčica pokucala negde ispod irisa, čak sam ubeđen da sam video i krajičak vlažne njuškice u tamnoj zenici, ma i zarežala je da me probudi iz maštanja, sto posto...
Prodrmala mi je ruku i rekla - "Nemoj to da radiš, bre!", smešila se kroz namrštene obrve - "Uvek si isti... E, uvek se sečam šta si mi rekao onda kad mi je bilo sve potonulo, jer se sečaš?", primakla se i šapnula mi "Rek'o si mi ako budem samo deo snage od 'onoga' upotrebila da se borim za sebe, da ču da završim fakultet i da mogu da biram šta hoču da radim, jer se sečaš toga?"
A svršavala je uvek na isti način - kaubojski bi zajahala odozgo i oslonjena na moja ramena brzo i žestoko se nabijala do vrha, dok se soba ne ispuni varnicama.
"E, idem sad, pa javiču se kad sam tu, jer važi?"
Kada je krenula da me poljubi za rastanak, jedna varnica je žestoko sevnula između njenih usana i mog obraza. Ciknula je, zakikotala se, gurnula me blago od sebe i otišla.
Još pamtim njene reči od pre neku godinu -
"Ja kada bih imala pare, bi ti kupila največi motor što postoji, ali ne da mene voziš. Mislim, lepo je, nego osečam kao da neče da stane kad krene..."
Pa u pravu je.
