Sada i ja iz ove perspektive mogu nešto da napišem.
Mama je mozdani dobila u Februaru ... taman pre Korone ali za vreme gripa pa su svakako posete bolnici bile zabranjena. U Zemunskoj bolnici je lezala oko dve nedelje - i sve najbolje o neurolozima tamo , s tim što je ona imala i sreće - izvukla se , nije imala onaj edem mozga , ni grč krvnih sudova , iako je imala moždani sa unutrašnjim krvarenjem , ne onaj sa ugruškom ... Hematom u mozgu joj se smanjivao vrlo polako , nisu je operisali . Zato je rehabilitacija bila odlozena - e to je bio problem , izgubili smo na vremenu kada se najbrze oporavlja (u prva tri meseca po šlogu) a njoj je bilo zabranjeno ustajanje i ono što oni zovu vertikalizacija - čak i sedenje još tri nedelje po izlasku iz Zemunske bolnice zbog tog hematoma...
Sa jednom pokretnom i drugom slabo upotrebljivom rukom nije više mogla da koristi svoj andrioid telefon , nabavila sam joj staru nokiju sa brzim biranjem na svakom broju koji duze pritisne , i mogla je da me dobije , i znala je da se javi- takođe ima i da odgovori na poziv bilo kojim dugmetom...Mnogo nam je značila ta komunikacija.
Posle je odvezena pravo iz bolnice u Slankamen na rehabilitaciju. E onda je došla i Korona. Ljudi u Slankamenu su se smenjivali , zaposleni prebacivani na druga radna mesta , jedva im je ostao ko da vežba sa njima ,Imala je sreće da je dobila i produzenje rehabilitacije , promenila je 4 lekara za dva meseca , loše su pratili ne samo ima li ili nema pelene , i čije ko uzima i koliko , ni to da li ima ili joj fale lekovi a zabranjene su bile posete ... pa mi u petak jave da joj hitno pošaljem lekove , a ja ne vozim , Brza pošta vikendom ne radi a radnim danom radi do ne znam koliko- policijski čas a muz radi i ne može da stigne da me prebaci do brze pošte posle posla- policijski čas - i treba da nađem neki prevoz do Slankamena u doba policijskog časa - pritisak su mi dizali ...
Ne sumnjam da su se tamo snalazili kako su mogli i srećna sam što ih nisu sve izbacili sa rehabilitacije i što se kući vratila osposbljena da hoda sa hodalicom- oni to zovu dubak.
Sad ima zenu kojo joj dolazi- plaćam - da vežba sa njom svaki radni dan po dva sata. Dosta je ojačala. Da nije te žene nisam sigurna da li bi sama tako vežbala- lenjost i sklonost da se radi ono što joj prija- a vežbanje ne prija . Na početku je bila zainteresovanija za vežbanje . Ali promenilo se kada je uvidela da ne može da promeni taj osećaj u nozi i ruci - kao da nije njena ... Ipak- lepo drži telefon , ništa joj ne ispada ... hoda iako joj je ta noga slabija. Ali ne moze sama da uzme hranu iz frižidera , opere tanjir ... okupa se. , umije i opere zube. I dalje je nestabilna -tako se oseća. A ja ću kad tad početi da radim iz firme umesto od kuće. Ovako sam joj tu kad joj zatrebam. I promenila se jer sada joj prija da se na mene oslanja i da mi komanduje
a pre je zivela potpuno samostalna , ja sam joj samo išla u nabavku.
Za onaj prvi blok u koji su je smestili nemam ni reči pohvale ni pokude - tamo su ležeći nepokretni pacijenti. Mama je srećom sačuvala pamet , a i jednu ruku i nogu , pa je mogla i da jede kad joj ostave tanjir na grudima i kašiku , u početku je imala utisak da će se udaviti hranom , nije uspevala da jede , ali glad čini svoje i jela je nekako , pa posle kad odem da je obiđem ja je prebrišem i presvučem - zaista je premalo zaposlenih na tolike nepokretne pacijente, ne čudim se uopšte što ne stizu sve.
Sad posle više meseci majka moze da koristi obe ruke , koristi svoj android telefon bez problema , a nokiju i dalje koristimo za ssvaki slučaj , da uvek bude blizu nje. Hoda lepo , i dalje sa hodalicom . ima povremene vrtoglavice ...loše i dobre dane . ali ide i dalje sve na bolje...