Stojimo ovako stari na našem ostrvu okruženi ljudima kao morem i gradom u daljini...
U čamotinji, izolovani i odbačeni, svako na svojoj polovini, leđima okrenuti...
Zaljubljeni u svoje svetove i međusobnu otuđenost, nezadovoljni i promašeni, utehu
tražimo u lepim sećanjima na vreme kada smo snažno doživljavali život...
Okrivljujući se međusobno za neostvarenost svega što smo nekad želeli i mogli,
namerno povređujemo jedno drugo mereći sopstvene granice podnošenja patnje...
Prognani od naše dece na ovo mesto, osuđeni na opstanak iz očaja, duboko u sebi
znamo da jedno bez drugog dalje ne možemo, pa nastavljamo da se vrtimo u ovom
bezizlaznom krugu naše monotone, učmale svakodnevnice...
Iznošena odeća na nama iz vremena kada smo još snažno osećali život, čini ponekad
da se prepoznajemo kao saputnici i olakšava napor da obnovimo davno porušeni most
između naših razuđenih duša...
Da li će nov most učiniti da shvatimo da je smisao naših života upravo u tome - imati
kome deo sebe na dar dati i zauzvrat od njega uzdarje primiti?
