КЊИГА О МИЛУТИНУ
„Полакоте, људи, знам ја и шта је рат и шта је порез, ама нисам ја сам своју шталу испразнио, нисам ја стоку пропио ни прокоцк’о, није у њу шап ударио, него рат и окупација. Чекните док се Милутин заима, па ће бити и држави и Милутину – кажем а извршиоци ни да чују.
Закон ти, Милутине, изгони јунице, кажу, држава тражи своје.“…
Е мој Милутине давно си ти робијао због онога „држава тражи своје“. И сада држава тражи своје, а ја немам коме да се жалим па пишем теби. Ти ћеш једини разумети. Нико други неће и није га брига.
Ти си свашта претурио преко главе, преживео и видео ал` ова чуда ниси. Оно, и ми смо свашта претурили преко својих глава. И ратове, и бомбардовање, и Језде и Дафине и земљотресе и поплаве и несреће и власт која је час власт част опозиција, све се то измешало мој Милутине па не може човек да попамти ко је кад власт а ко опозиција. Или су сви једно те исто….
И сада држава тражи своје и није је брига јел имаш ил немаш као што је није било брига ни у твоје време. Ништа се мој Милутине не мења. Опет дошо ђаво по своје. Чим понестане држави пара она удари по сиротињи. Некада су то били принудни откупи, жито, краве, коњи, волови, свиње…
Сада неће да се млате са тим. `Оће само кеш. А то може само ако узму од народа. Од пензија и плата. Али не од својих, него наших.
Кажу да свако ко има више од 25.000 динара може, не дај Боже, да се обогати па да се то не би догодило одлучише преко ноћи да на време узму од свакога тај „вишак“. Кажу, то је за спас Србије.
Сад се ја нешто питам ако је за спас Србије, добро. Ал ми нешто ту није јасно. Јел Србију треба да спашавамо сви заједно, или само они који немају ни за ` леба.
Они који имају и за леба и преко леба погаче, аутомобиле који коштају ко вила на Женевском језеру, куће које су ко Версајски дворац , службене аутомобиле, мобилне телефоне, дневнице, милионске плате, министарске фотеље, приватне фирме на име жене, таште, свастике, швалерке, они који млате празну сламу по скупштини, они не треба да спашавају Србију.
Узеће се и њима од плата али шта је десет-петнаест посто за некога ко има пола милиона, милион. Сића. Они то ни осетити неће а и нису они блесави ко народ. Прво су повећали себи плате тачно за онолико колико ће сада да их смање. Да се власи не досете...
Треба они да једу, да се шврћкају по симпозијумима, састанцима, службеним путовањима, треба да издржавају жене, децу, швалерке. Да плаћају пословну пратњу, јагњетину врућу, да се прождеравају и опијају, веселе и певају, да наручују Лепу Брену, Цецу, Цицу, Мицу за четири, шест, десет или педесет особа... А ко ће све то да плати него народ.
Па се ја сад питам ко ће нама да плаћа рачуне, храни и школује децу, како да се лечимо и шта да једемо …Осим гована. Њих једемо већ годинама…
Па се питам како ће пензионери да преживе кад плате рачуне и купе лекове. Шта ће они да једу. Једино да траже социјалну помоћ. Ал` ни од тога нема вајде јер се и то укида. Ко хоће социјалну помоћ мора да је заради. Сад ће и пензионери да иду на принудни рад да би добили топли оброк у народној кухињи.
Треба отворити Голи оток. Па све пензионере а и остале који хоће ` леба без мотике послати тамо. Ем ће да раде нешто корисно за ову земљу, ем им не треба грејање а добиће и топли оброк. Плус што ће им боравак на мору пријати. А и видеће море први пут у свом животу. Оне који поумиру бациће у море и тако уштедети јер су цене сахрана превисоке. И чисто бацање пара у овој кризи.
Министар за све и свашта, не могу да попамтим шта је све био за последњих двадесетак година рече да ови што примају социјалну помоћ морају да раде. Па се нешто питам, између осталог, где ће то они да раде када имамо хиљаде младих, образованих, способних талентованих људи жељних да раде који седе код куће, шаљу молбе на намештене конкурсе за радна места на којима већ седе необразовани, лењи и неспособни партијски кадрови који примају дебеле плате.
А можда министар и њих, те који примају социјалну помоћ, пошаље на Голи оток. Ни они, као ни пензионери, море нису видели. Пријало би им сто посто, а и били би друштвено корисни. Нарочито мајке са децом. Их, како би се деца радовала да оду на море. Зна то министар, он је душеван човек. Хоће да обрадује децу, да их одведе на море. Морски ваздух чуда чини.
И тако ти је то мој Милутине. Народ ко народ. Ћути и трпи а власт ко` свака власт стеже све више али наш каиш. На своме буши нове рупе, попушта. Није лако носити толике стомаке пуне ића и пића, летовати зими и зимовати лети, школовати своју децу у иностранству, издржавати брачну у ванбрачну децу, жене и швалерке и поред свега још бринути о спасу Србије…
Није њима лако, ал` преживеће некако. Они…
Ми тешко…
Ко и ако преживи, причаће ти Милутине…
sam
